Noć pariza
| Pisac: Rastko Petrović |
| Sa poslednjeg snimka materinog |
Da li moj otac prema
da li moj otac prema tebi, majko, beše zver
ta najdivljija, najdivnija, što je čovek?
Majko, otac moj beše li zver
Kraj tebe, il' samo istoričar:
jer i sâm ja zver?
Našto mi sav ovaj život i prolazna mu čar,
Majko, ako i ti - moja kolevko - ne beše zver!
E dobro, a te oči sa slike tvoje na samrti,
užasno što pate: nikad ih se neću moći osloboditi!
nikakvom ih neukrotljivošću moći neću zastrti.
Nije li i tvoj život bio životinjski:
jednom fatalnošću ću u užasu strašnom umreti!
Tu taj bol bez smisla sveg mesa, tvojih ruku, glave!
Nikada, o nikada!, neću izdvojiti košmare od jave!
Nikada! Užas: ako je meni ovakvom apokalipsa poreklo!
O, hoću da znam koliko je za mnom tad krvi isteklo...
Nikada! Zašto me nikada nisi išopala,
da se jedna ljubičasta modrica
na mom dečačkom debelom mesu rascvetala?
Ta opekotina, taj otisak ti ruke mi drag
i danas bi mi evo bio trag,
Do kolevke mi pune krvi,
Do porekla mi tvoga mesa
samo ne ove oči, ne ove oči patnje. Gle, besa!
Materice, ja bih da zderem sa tebe tu patnju!
Pariz, 1922.
Izvor[uredi]
|