NOĆ NA RECI
Vazduh trepti; noćna ptica
Na dalekom kliče žalu.
Čun se ljuljne, val zablista
Pa se propne na obalu,
Prošapće joj tihe reči,
Orosi je i poljubi,
Al se sanan natrag vrati
Pa se vodi u dnu gubi.
I ućuti . . . S tobom bdijem,
Nigde ljudi, tek nas dvoje —
Što mi srce tako bije
Milujući ruke tvoje?
Da l' mi ponoć dušu greje
Pa u krvi plamen budi;
Otkud govor, što mi maštu
U nemirni' pali grudi'? —
Vrba šušti; u dubini
Glatke reke mesec plovi
A kroz granje tiho šapću
Puni čara, slatki snovi:
Nije ono lik mesečev
Nego humka svetla groba,
Gde počiva mrtva vila
Iz staroga čudnog doba.
Lepa kao zvezda sjajna,
Mila oka, bela lica
U vrbaku pokraj vode
Živela je brodarica.
Kad razvije magla veo
I nastanu razgovori
Letnje noći, začula se
Pesma njena gde se hori.
Sa žudnjom je slušo pesmu
Ribar momče golobrado,
Mučio se, venuo je
I u čežnji ljuto strado.
A kolko je pesnik puta,
Okitivši cvećem liru,
Mamio je slatkim zvukom
U ljubavi i nemiru —
Pa sve zalud! Vila prezre,
Liru, vence miloduha,
Već potajno ljubila je
Ponoćnoga crnog duha.
Al' ne dugo. Jedne noći
Zahori se sa obala
Vrisak, zatim divlji poljub,
Dubok tutanj crnih vala.
Od to doba noćna pesma
Nad rekom se nije čula,
Nesta vile, da l' je možda
Pod poljupcem izdahnula —
Priča ne zna. Sine l' mesec
Na dnu vode vila spava,
Njeno mrtvo bledo lice
Mesečina omotava. —
Ah, ti drhtiš? O, ne veruj,
To su priče noćnog mraka,
Zaboravi divljeg duha,
Moja ljubav nije taka.
