5
Novljanin Alija i nejaki Limun
Knjigu piše Novljanin Alija
Iz Novoga, iz dućana svoga,
Pa je šalje krajem mora slana
Do Perasta, hajdučkoga grada,
A na ruke Pivljaninu Baju:
U knjizi ga Ale pozdravio:
„O junače, Pivljanine Bajo!
Zlo je tvoje meni dodijalo:
Robiš roblje, a siječeš glave,
Ponese nam od Novoga blago!
To bih tebe oprostio, Bajo;
Al' ti Alu više jade radiš:
Posječe mi roditelja moga,
Od Novoga alajbeg-Memeda.
To ti, bome, oprostiti ne ću!
No ču li me, Pivljanine Bajo!
Ako te je rodila Srpkinja,
Izidi mi na megdan junački,
Da junačku sreću okušamo
Na Meljinu, moru na pržinu,
Al' ne vodi druga za đevera.“
Kad Alija knjigu nakitio,
Pod hitra je metnu knjigonošu.
Kad je Ture knjigu prihvatilo,
Odjezdilo krajem mora slana:
A kad dođe u Verige male,
U malu se ukrcao šajku,
Malu šajku - orahovu barku, -
Zaveze se do Perasta dođe,
Pa iskoči moru na obalu,
I okrenu ka Bajovoj kuli.
Tu Turčinu dobra sreća bala:
Bješe doma Pivljanine Bajo —
Šetuka se starac oko kule,
I tutumi čibuk zapalio,
Duvan puši na Turčina gledi.
Turčin Baju turski selam viče,
A Bajo mu srpski odgovara:
„Zdravo došlo, Ture od Novoga!
A đe su te don'jeli vragovi
Danas meni u Perastu mome?!“
Tu mu Turčin smjerno pristupio,
Poljubi ga u desnicu ruku
I preda mu list knjige bijele,
Pa okrenu put Novoga grada,
Kad je Bajo knjigu rastvorio,
Knjigu štije, grozne suze lije —
(Prošlo Baju stotina gedina,
Bijela ga popanula brada,
Niz bradu mu suze tecijahu
I na crnu zemljicu padahu.)
Misli Bajo niko ga ne gleda,
Al' ga gleda nejaki sestriću,
Pa je svome ujku besjedio:
„O moj ujko, Pivljanine Bajo!
Okle knjiga, ognjem izgorjela?
I prije su knjige dolazile,
Al' ne bjehu tako žalostive.
Ako ti je knjiga od divana,
Ti ćeš lako na divana poći:
Ako ti je knjiga od megdana,
Davaj meni dobre blagoslove,
Ja ću za te na megdan izaći -
Da pod starost ne trpiš sramote.“
Tada Bajo njemu odgovara:
„Čuješ mene sestriću Limune!
Ovo j' knjiga Novljanin Alije.
U knjizi me na megdan pozivlje,
Da ti znadeš Novljanin' Aliju
A kakav je junak na megdanu!
Na njega su kože od međeda,
Na glavi mu kapa od tri vuka, -
Ti bi s' tome prepanuo, sinko.“
Ijetko mu Limun progovara:
„O moj dajo, Pivljanine Bajo!
Gledah živa vuka i međeda,
Pa se jošte prepanuo n'jesam,
A kamo li da ti se prepanem
Od nekakvih mrtvih kožetina!
No mi, dajo, podaj blagoslove,
Ja ću za te na megdan izaći.“
Kad to čuo Pivljanine Bajo,
Svom sestriću blagoslove dava;
Al' ni Limo ne stoji zaludu,
No od zemlje na noge skočio,
Pa dozivlje Lazara vozara:
„Bogom brate, Lazare vozare!
Tisni šajku u more duboko,
Na nju stavi dvaiaest vozara.
Ne bi l' prije do Novoga došli.“
Skoči Lazar k'o da se pomami,
Tište šajku u more duboko,
Na nju stavi dvanaest vozara.
Limo ode na bijelu kulu,
Pa se svlači, te se preoblači
I ubojno pripasa oružje:
U džepove napunio blaga, -
Pa zavika: „Ostaj zbogom. ujko!“
A on njemu: „Hajde zbogom, sinko!
U zdravlju te ujko pričekao!“
Ode Limun morem pjevajući,
Osta jadan Bajo kukajući —
Žali Bajo jedinog sestrića.
Kada Limun u Verige dođe,
Primače se bliže uz obalu,
Dokle moru pod Meljinu dođe,
Kada moru pod Meljinu dođe,
Nešto mu se dade pogledati
Preko polja, kraj Meljine ravne,
Dok ugleda dva b'jela čadora,
Dva čadora Novljanin Alije.
Kad to viđe dijete Limune,
Prepade se, vesela mu majka!
Pa Algiji s male šajke viče:
„O Turčine Novljanin Alija!
Ja u tebi nikad vjere nemam,
Ni u tebi ni u zmiji ljutoj!
Jesi li mi knjigu opravio,
Da ne vodim druga za đevera:
A ti imaš dva bjela čadora?“
Lukavo mu Turčin odgovara:
„Čuješ mene dijete Limune!
Zar je Perast kuga pomorila,
Pa u njemu mehandžije nema?"
Raspdi se dijete Limune
(Sokoli ga Lazare vozare,)
Pa iskoči moru na pržinu
I na mejdan pozilje Aliju.
Progovara Novljanin Alija:
„Prođ' s', Limune, vraga i mejdana,
Nego hajde da pijemo vina!“
(Ega misli ufatiti živa,
Da ga Baju na otkupe vrati.)
Al' govori dijete Limune:
„Muč', Turčine! Crn ti obraz bio!
Ja nijesam ođe k tebi doš'o,
Da pijemo po krčmama vino,
(Svega dosta u Perastu mome),
Već sam doš'o ako žena n'jesi,
Da na sablju mejdan dijelimo!“
Vrisnu Turčin kao zmija ljuta:
„Stan', kopile, dijete Limune
Sad ćeš poznat' Novljanin Aliju!
Pa on skoči na noge lagane,
Izađoše oba na poljanu,
Potegoše sablje okovane,
Jedan drugom juriš učiniše:
Obje puste sablje salomiše,
A okrške u travu baciše:
Potegoše perne buzdovane,
Stadoše se š njima udarati:
Buzdovan'ma pera oblomiše,
Baciše ih u zelenu travu:
Prihvatiše koplja ubojita:
Oba pusta koplja salomiše:
Al' je Limun rana dopanuo:
Na njemu je sedamnaest rana
Od bedara do više njedara.
Pušta koplje dijete Limune,
Pušta koplje na zelenu travu,
A zavika iz grla bijela
„Pomozi mi Riste i Marija, —
Da me danas ne svlada Alija!"
Pa ga zgrabi za prsi junačke.
Nosiše se tri četiri sata, —
Jedan drugom odoljet ne može:
A kad viđe dijete Limune,
Da će njega Ale oboriti,
(U junaku srce razigralo)
Manu š njime tamo i ovamo,
Sastavi mu pleći sa dolinom:
Na prsi mu počinuti ćaše,
Al' ne dade Novljanine Ibro
(Dva su brata od jedne matere),
No udara teškom topuzinom
Baš Limuna u pleći junačke;
Koliko ga lako udario,
Pade Limun na desno koljeno:
Al' da vidiš dijete Limuna:
Iza pasa izvadi kuburu,
Pa na njojzi oganj naložio,
Puška dobra oganj privatila,
(A ni Limun onim' falit' ne će),
I pogodi Novljanina Ibra
Među (one) obje oči crne,
Rašpršte mu čelo na četvero,
Ni živa ga zemlja ne dočeka.
Ustade se Novljanin Alija,
S Limunom se za prsi uzeo,
Pa se nose tamo i ovamo,
Nosiše se tri četiri sata,
Jedan drugom odoljet' ne može,
Obojicu pjene popanule:
Turčina su bjele i zelene,
A Limuna bjele i krvave,
Pojači se Ale nahođaše:
Limu bješe šesnaest godina,
A Turčinu trideset i sedam.
Viđe Limun da će poginuti,
Pa Turčinu bio besjedio:
„O Turčine Novljanin-Alija
Evo žarko na počinu sunce:
I ono će sada počinuti,
A mi, bolan, počivat' ne ćemo?“
Prevari se Novljanin Alija,
Pa pogleda đe ć' ugledat sunce:
A da vidiš dijete Limuna,
Đe j' Turčinu oči zavarao,
Pa iz čizme noža izvadio
I Aliju š njime rasporio -
Ni živa ga zemlja ne dočeka.
Al' Limuna rane osvojile,
Od kojijeh živjet' ne mogaše.
Pa dozivlje Lazara vozara:
Bogom brate, Lazare vozare!
Ti izađi moru na obalu,
Otpaši mi svilenoga pasa,
Utegni mi puste rane moje, —
Čini mi se hoću umrijeti!
Pozdravi mi miloga ujaka,
Da mi staru ne poćera majku
A po putu i tuđoj ulici.“
Ali Lazar za Boga hajaše,
Pa iskoči moru na obalu.
Otpasa mu svilenoga pasa,
Utegnu mu sedamnaest rana
Od bedara do više njedara,
Pa ga metnu na pleći junačke,
Ponese ga u or'ovu barku:
Do dva turska ru'a i oružja,
I dva turska bijela čadora
Namjestio u op'ovu barku:
Zaveze se, put Perasta pođe.
Dobro Lazar na vozare viče:
„Voz'te bolje, dvanaest vozara!"
Kad su bili u Verige male,
Progovara ranjeni Limune:
„Bogom brate, Lazare vozare!
Ti otidi do na provu[1] šajci,
Pa mi zovni miloga ujaka,
Neka dođe morem dubokijem,
Da mu staru preporučim majku,
Čini mi se mrijet mi se mora.“
Ali Lazar za Boga hajaše,
Pa otide do na provu šajci
I pokliknu iz grla bijela:
„O junače, Pivljanine Bajo
Ev' te zove sestriću Limune,
Da ga sretneš morem dubokijem,
Ima nešto s tobom besjediti.“
Kad to čuo Pivljanine Bajo,
Tište šajku u more duboko,
A ne zove nikakva vozara -
Sam se vozi u susrete pođe.
Kada viđe ranjena sestrića,
Zakukao iza svega glasa:
„Avaj mene, sestriću Limune!
Što izgubi sebe i ujaka?!"
Al' kad viđe dvije turske glave,
I dva turska rua i oružja,
I dva turska bijela čadora, —
Tada Bajo iza glasa viče:
„Blago meni, sestriću Limune,
Kad ja imam takoga junaka,
Koj' iskupi mene u Turaka!
Ti umireš, blago tvojoj duši!“
Otole se zajedno krenuše.
Kad dođoše u Perastu gradu,
Bajo uze svojega sestrića,
Ponese ga u bijelu kulu,
Položi ga u meku krevetu,
Pa se vrati orahovoj šajci,
Zaveze se, put Kotora pođe,
I dovede dvan'est vidalaca,
Vida Lima po godine dana;
Bog mu dade i Bogomatera,
Ljute mu je rane izvidao!
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
