NOVA 1866 GODINA
Iz palate tavne budućnosti neme
Po sjajnom oblaku zlatna kola streme
I prolazeć’ letom uz nebeske staze,
U tihome šumu sve na niže slaze.
U začelju sedi svilenkaste kose
Mlađana budućnost, kao kaplja rose,
Mlado čedo drži na oblojzi ruci,
Oko nje mi lete mirisni vazdusi.
I u brzom trku kad zemljicu dirnu,
Pun zanosa vihor snažnim dahom pirnu,
Poljubi joj čelce i vatrene oči,
Pa planuv ka’ munja, u zakošar skoči.
A ona zadrhta, kad ga vide kod nje —
I kad mahnu rukom na krilate konje,
Da j’ u bujnom letu dignu nebu plavu —
Otište se dete na zelenu travu.
I to malo čedo, godinica nova,
Sa ponosom sede na presto pretkova,
Pa iskupi dane, čase i trenutke —
Na šija vita baci uzde krute.
I eto ga mladog, gdeno svetom vlada.
A da l’ će pod njime još da raja strada,
I gigantski džine slovenskoga sveta
Podhranjivat’ ropsko od toliko leta?
Haj! pitanje to je po mene golemo,
U teškome bolu prelazim ga nemo;
Jer mi s’ čini, čunić od slobode sreće
Na obalu našu nikad doći neće...
