Niš
U slavnome gradu Nišu
Dve čuvene turske paše,
Što Hamidu velesilnom
Tvrdu svoju veru daše:
Do poslednje kapi krvi
Da će hrabro grad da brane,
A kaurske buntovnike
Da potpuno zatamane.
Il ko ne zna Halil-pašu
I zlorada Rašid-pašu,
Srbadiji mučeničkoj
Što napiše smrtnu čašu?
Joldašima što se hvale,
Da će Srbe da podave,
I da Milan-knez se neće
Nanositi svoje glave.
Ohole se paše hvale,
Pa u gradu tutun piju,
A na kolje mrtve glave
Udarili pred kapiju,
Da se svaki đaur zgrozi
Kad ih smotri iz daleka,
I da vidi: buntovnike
Kakva strašna kazna čeka.
Lulu piju, kavu srču,
Zadovoljno glade bradu,
Kao da su na Vosforu
U zlatnome Carigradu.
Lulu piju, kavu srču,
Pir piruju, gozbu čine,
Slmo kašto što će jedan
Ili drugi da počine.
Al u slavnom Nišu gradu
Svakog danka, svako veče,
Dok veselje bez prestanka
Nemilice tako teče:
Dotle dična srpska vojska,
Ne klonula, ne sustala,
Ponositom tvrdom gradu
Sve se većma primicala.
Jedno jutro, po uredba
Junačkoga srpskog kneza,
Puste naši oganj živi
Iz grlatih baljameza.
Bedemi se gradski tresu,
Kamenje se odvaljuje,
A grmljava i tutnjava
Do Pirota čak se čuje.
No i Turci sa bedema
Iz topova strašno biju,
Te od praha puščanoga
Oblaci se gusti viju,
A žestoki oganj živi
Ne da oku ni da trene:
Kao sito, il rešeto
Zastave su razvijene.
Al u pljusku od tanadi
Stoji pleme Nemanjića,
Al u moru ognjanome
Stoji šaka hrabrih tića.
I stala bi, ma da smrtnom
Sam Vezuv joj preti lavom,
Ili da se nebo ode
Lomiti joj nada glavom.
Prođe danak prvi, drugi,
Prođe nojca druga, treća,
A čas Srbom, a čas Turkom
Osmejkuje s' ratna sreća.
Nit' iz grada Turci mogu,
Niti u grad mogu naši.
Da nazovu: „pomoz' bože!"
Jednome il drugom paši.
...Božić... božić ... zlatno ime,
Radovanje svake duše,
I ubogom prosijaku
Kad se slane suze suše.
Kad uskrsne opet nada.
Te veselo oči glaju,
A srca nam zapevaju
S anđeli u svetlom raju.
O božiću, kad je svakom
Dvaš miliji život mio,
Lešjanin je svojoj vojsci
Evo 'vako besedio:
„Braćo moja, što ste pošli
Za čast, ime i slobodu,
Što ste pošli pred Jevropom
Da svetlate obraz rodu.
Što ste pošli, da sa braće
Raskinete beočuge
I s' ognjišta njihovoga
Oterate turske kuge:
Sad je doba otpočeto
Da se delo proizvede
I željenom pristaništu
Narodni se brod povede.
Sad je doba, srpske slave
Da e' orao u vis vine,
Pod barjakom dušanovim
Da s' krvavi, da se gine;
Čela naša bele vile
Lavorikom da urese
I, da naše opet ime
S poštovanjem spominje se.
A videlo večne pravde
Kom anđeli himnu poju:
Rad istine na Golgoti
Što ispusti dušu svoju:
Krstu svome nad nekrstom
Pobede i slave daće,
A sindžiri popadaće
S mučeničke naše braće.
Pa nek ječi bojna truba,
Krst zlaćeni nek se blista,
Pa u vatru, pa u slavu
Pod okriljem Boga Hrista!
Neka grmi, neka seva,
Nek se gine, boj nek vrije:
Nek se čuje, nek se znade,
Da još ima Srbadije!"
Lešjanin je tako rek'o,
A vojska mu kliče: „ura!“
Pa k'o more uzrujano
Il užasna letnja bura,
Il planinska hučna reka
Kad prodere gate svoje:
Lomi, kida, krši, ruši
Sve na putu njenom što je.
I već, eno, na Gorici
Srpski barjak leprša se,
A pod njime pobednici
Rujnim vinom žeđu gase,
Pa likuju, pa pljeskaju,
Pa pevaju, vesele se,
A u gradu jadne paše
Groznica od muke trese.
Kad Halilu i potonja
Izčeznula veće nada,
Da će protiv srpskih lava
Održati moći grada:
Tek da samo, sram ga bilo!
Živ iznese svoju bradu,
Predao se s' celom vojskom
I priborom svim u gradu.
Još on sitiu knjigu piše
Na koleno svom sultanu,
Pa mu javlja, kako prođe
S buntovnici na megdanu.
A pobedna srpska vojska
Sada je u tvrdom Nišu,
A slavu joj bele vile
U zlaćene knjige pišu.
