Nesuđeno vjenčanje
Ovce pase čelebija Jovo.
Razbludo moja[1] — čelebija Jovo!
U Zalomu, zelenoj planini,
Pored njega Pejakona Mare.
Progovara Pejakova Mare: 5
„A Boga ti, čelebija Jovo,
Kuda ćemo obrnuti ovce?“
Progovara čelebija Jovo:
„Ako bude vedro nebo sjajno,
Kreni ovce niz Trnove Doce: 10
Ako bude rosno i oblačno,
Kreni ovce na Jovič na vodu.“
Vedro bješe pa se naoblači,
Vedro nebo popanula tama,
Prevari se Pejakova Mare, 15
Krenu ovce niz Trnove Doce:
Kad je dnevi oko podna bilo,
Kad joj nema čelebije Jova.
Skoči Mare u bijele ovce,
Pa išćera četiri zvonara 20
(A na njima četiri čaktara),
Pa i' goni na Jovič na vodu.
Tu nalazi čelebiju Jova,
Đe on spava pod jelom zelenom,
Posiplje ga vodom iz ibrika. 25
Progovara čelebija Jovo:
„Neka, neka, Pejakova Mare,
Mene drugu isprosila majka!"
Progovara Pejakova Mare:
„Neka, neka, čelebija Jovo, 30
I mene je majka drugom dala!
No me čekaj za neđelju dana, -
Kreni ovce preko druma puta,
Pa ćeš viđet' Marine svatove.“
Kad istekla neđeljica dana, 35
Krenu Jovo prebijele ovce,
Krenu ovce preko druma puta, -
Kad eto ti Mare i svatova.
Progovara Pejakova Mare:
„Božja pomoć, čelebija Jovo!" 40
„Da si zdravo, Pejakova Mare!“
„Na ti Jovo tri kite cvijeća,
Jednu kitu bijelog cvijeća,
Drugu kitu uvela nevena,
Treću kitu svakoga cvijeća, - 45
Pa miriši, a uzdiši, Jovo."
Uze Jovo tri kite cvijeća,
Pa miriše, teško uzdišući:
Od mira ga zaboljela glava,
Pa okrenu dvoru bijelome. 50
Kad je doš'o dvoru bijelome,
On dozivlje svoju staru majku:
„O starice, moja mila majko!
Prostri, majko, meko i široko,
Ne će biti dugo, ni za mnogo — 55
Čini mi se hoću umrijeti.“
Stara majka sina poslušala:
Prostrije mu meko i široko.
Bolan Jovo u dušeku pade,
Kako pade već se ne ustade. 60
Glas dolazi Pejakovoj Mari,
Da je njojzi Jovo preminuo;
Pa govori Pejakova Mare:
„Boga vama, svekru i svekrvo!
Puštite me dvoru bijelome, 65
Da ja vidim ostarjelu majku,
E je meni mati na samrti.“
Progovara svekar i svekrva:
„Hajde zbogom, naša mila ćerce,
U putu ti dobra sreća bila!“ 70
Uputi se Pejakova Mare,
Al' ne ide viđet' staru majku,
No dolazi dvoru Jovanovu,
Pa dozivlje Jovanovu majku:
„O Boga ti, Jovanova majko! 75
Đe je tebi čelebija Jovo?“
Đe li su mu prebijele ovce?“
Progovara Jovanova majka:
„Bre ne luduj, Pejakova Mare!
Jovo ti je skoro preminuo.“ 80
Al' govori Pejakova Mare:
„O Boga ti, Jovanova majko!
Povedi me grobu Jovanovu,
Da ja viđu groba Jovanova.“
Kad to čula Jovanova majka 85
(Na ino se njojzi ne mogaše),
Povede je grobu Jovanovu.
Na grob pade Pejakova Mare,
Na grob pade, veće ne ustade![2]
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
