NERANDžE
II
Na prozoru belom sediš
Sva u crnom, bleda, nema,
A srce ti pritisnula
Teška tuga i golema.
Tvoj umoren — težak pogled
Na ulicu spretnu pada,
A ja prođem — on zasija,
Pa ga sretnem iznenada.
Te ga pitam kako j’ tamo
Od kuda je željan prn’o,
A on mi se jadat’ počne,
Pa mi kaže: sve je crno.
Kaže, draga, da si tužna,
Da ti tuga srce dira,
I večito samovanje
Da ti jošte ne da mira.
Kad bih znao, šta te boli
I svemoguć kad bih bio,
Ja bih, veruj — bleda dušo,
Prvo tebe utešio.
Pa bih onda, razume se,
Sve dvorove zlatne stvar’o,
Gde bi s’ mirno pokraj mene
Tvot umoren duh odmar’o.
