Negdašnjem prijatelju
| ←Dižimo škole! | Negdašnjem prijatelju Pisac: Jovan Jovanović Zmaj |
Da ti Bog da mnogo ljeta,
A što više s otim bolje,
I dukata pusta zlata,
Da te puno zadovolje!
Al’ ja vidim jednog starca,
U dubini daljnih dana,
Seda kosa, borno čelo,
Prošlost mu je puna rana.
Na štapiću ide, kleca,
Jad ga tišti, jad golemi;
Za njim trče mala deca,
On ih moli: Oprost’te mi!
Oči su mu pune suza,
Reči su mu pune jada,
On se seća doba snage,
On se seća doba mlada.
On se seća doba rada,
Što ga grešno, podlo strati,
Što se više nikad, nikad,
Nikad, - ne povrati.
Obilazi crkve, porte,
Groblja stara, groblja nova,
Ište senka oproštenja
Od pepela, od grobova.
Kud god ide, zlato daje,
Za listove neke stare,
Drkćućom rukom ih dere,
Oči su mu razažare.
„Mila deco, mili Srbi,
Oh, idite putem pravim, –
Mladost moju, kletvu moju,
Ne mogu da zaboravim!“
Izvor[uredi]
- Popović Bogdan: Antologija novije srpske lirike, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1997, str. 98
|