Na prirodu (1830)
| Na prirodu (1830) Pisac: Jovan Sterija Popović |
Ti, koja s’ tako lepa, sovršena
Iz ruke Tvorca blagoga prenula,
Da mati, ljuba zemlji budeš,
Prirodo draga, s tim dičnim runom;
O, mogu l’ tebe okom pogledati
Ne diveć s’ tvome čudesnom sastavu;
Može l’ što god lepše, može l’
Strojnije biti od tebe što god?
U tebe nema teretnih pravila,
Natege nema trudno položene,
Nemarno tečeš, ležiš, dišeš,
U igri stvaraš visoka čuda,
Jošt nauka koje nije dokučila
Ni ključa našlo znojno hudožestvo.
Umilnu dražest veličestvom,
Skromnu prostotu raskoštvom krasiš.
O, primi mene, majko nebesnice,
Tebljubnog primi sina u naručja,
Koj’ s’ oko majke nežno vije,
Tanka k’o vinjaga oko stabla.
Na krilu tvome plodno tek osećam
Obilni život; s čuvstvama sladosnim
Na krilu tvome tok blaženstva
Valja se ljupko po grudma m’ mladim,
I plodno drvo, laka i travčica
Na krilu tvome ljubi me vesela;
I potok mali, vižljav zefir
S odzivom stvaraju strojne pesme.
O, kad bi uvek mladim u prsima
Ovako plamen k lepome buktio!
Kad bih do groba tvoje slasti,
Majko, uživao u ovoj meri!
1830.
Izvor[uredi]
- Leskovac Mladen, Antologija starije srpske poezije, Matica srpska, SKZ, Novi Sad, 1964, str 178-179
|