Na parastosu Jelene Bozdine
| Na parastosu Jelene Bozdine Pisac: Laza Kostić |
Na parastosu Jelene Bozdine
rođ. Belanovića
A gde smo mi?
Iskaž' nam ti, zadušna pesmo mi,
il' — nemoj ti! — navestila nam je,
označila je pokojnica već:
u pozorištu smo!
U pozorištu svetom, velikom,
u kom se služi samo jedan glum,
al' prema tom su drugi glumovi
kô prema suncu sitne zvezdice;
vaseljena je samo kutija,
da sobom čuva dragi kamen taj
u sedam boja što se preliva
i svaka boja jednu kaže strast:
taj glum se zove: tajna večera,
junak je bog u licu čoveka,
gledači su mu celi beli svet,
nenagledanu gledeć pojavu
de čovečiji sagoreva lik
od unutarnjeg plama božjega,
pa istim plamom, kojim sagore,
u život opet vaskrsava nov
oživljujući gledalački svet.
I rekoh vam, u pozorištu smo.
A pozorište? Zar to nije hram?
U njem se služi žrtva ljubavi.
Iako se u njemu ne slave
bogovsko-ljudske strasti Hristove,
iako mu ne svetli sunčev plam,
al' u njem trepte jasne zvezdice,
samrtnih strasti besmrt-vesnice.
Od zvezdica je sunce svetlije,
al' sagledati ne da sjaja svog;
a i one su čeda sunčeva,
pa i mi smo se sakupili sad
u pozorištu gluma sunčanog
da blagu jednu spomenemo sen
rad zadužbine hramu zvezdanom;
a ona će pomoliti se, znam,
onom što suncu krug pokazuje,
što zvezdicama svet opasuje,
da milostiv blagoslovi naš hram.
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|