Na vodama vavilonskim
(Iz Kosovske rapsodije)
Devet snaha noć je proplakalo celu,
Punu sna i strasti, mirisa i zvezda,
Devet snaha plače rasturena gnezda,
Devet snaha u svom prozirnom odelu.
Otmen bol je njina namrštio čela,
Svaka od njih živi čitav svet za sebe,
Obvila ih sumnja kô jablan imela,
A Strah slazi celu Sreću da pogrebe.
Ledene su klupe gde se negda pila
Do u crnu ponoć medovina s usta,
Groblje su odaje gde se igra vila,
Nebesa su nema, a ložnica pusta.
Njina bela tela dršću kô od studi,
Ponoćni se vetar igra snagom mladom.
O, koliko slika mesečina budi
Začuđena ovom noćnom maskaradom.
1912
