Na bunaru
Laza Lazarević - Na bunaru
Kako vetar popuhuje, tako se s brazda, kao neke bele aveti kreću golemi pramenovi magle; nose se stranom na koju vetar duše, pa posle se, u sitnim beličastim kristalićima, kao oboci vešaju tebi o bradu i brkove i konju o dlaku. - To je ono što ja kažem: ako nisu muve, a ono je inje! Noge se mrznu, a oči suze. Već ni rakija ne može da zagreje srca, i ti se nestrpljivo osvrćeš, nećeš li gde ugledati kuću i domaćina koji voli gosta,
Ja, bogami, znam kuda ću. - Ja idem kod Matije Đenadića. Ono mu je kuća što pred njom o šljivi ubogovetno visi čutura s prepečenicom! Ko god prođe, nek srkne! - tako voli Matija. A kad mu dođeš u kuću, na rukama će da te nose...
More, čisto me mrzi da pričam, to treba videti. Kakva je to kuća, starinska zadruga, - čitava vojska! Dođi samo uveče, a da ti se nadaju, pa će te presresti jedna snaha na samom putu, s lučem u ruci. Druga stoji u šljiviku, treća je pred stajom, četvrta odbija pse, peta u kuhinji, šesta u sobi kuda te vode, - čitavi svatovi! I sve je u njih veselo, sve skromno, sve zadovoljno. A ne dao ti Bog da se pobiješ s kime iz njihove kuće, jer od njih ima šestoro u samoj vojsci, a jedan je baš pravi vojnik, stajaćak, pod zastavom u Beogradu.
Niti njima treba moba - šta će im moba kod tolikih ruku? Lepo kod njih oru tri pluga bez prestanka; a kad trgovci pođu lučiti svinje, dobro zabrekne ćemer u Matije.
Ovog njihova Arsena znam još kad je bio kevilj. Izvadi dvojnice iza pojasa, pa sve ćurliče pokraj Burmazovićeve kuće. A u Burmaza je kći, - kći i po! Da projašeš, što kažu, pored nje da ona prevali onim pustim očima, očas ti mrkne svest, i jedva se držiš na konju.
Ama se Arsen naviknu na njene oči i ne plaši ih se. Zaturio nogu na vrljiku, laktom se odupro o drugu, a na šaku naslonio obraz, pa govori s njome:
- Stid me baš da, pomenem babi, a đedi ne bih smeo ama baš nikako! Baš da znam da te nikad ni uzeti neću!
Anoka se ne zastide, ko što bi trebalo. Lukavo pogleda ispod oka, navi se malo na stranu i, prikrivajući ljutinu, reče:
- Pa dobro, i nemoj! Ja ću se udati za Vilipa Maričića!
- Koji? Zar ti misliš da ću ja tebe dati ikome drugome! Be ni kost s koskom mu ostala ne bi ko bi te samo prstom prihvatio!
Anoka razmaženo tresne nogom o zemlju, ispupči prsi, začkilji i zavrti glavu:
- E? A ti bi, valjda, hteo da ja sede pletem? Vi'š, molim te!
Ali Arsen to više ne čuje. On se udavi pod njenim vratom, pa je dohvatio za ruku i privlači vrljikama i sebi. Ona se poprilično zateže, ali prilazi bliže i bliže; i poduzima je tajanstvena vatra kad joj se muška ruka savi oko pasa.
Dobra devojka, da je Burmazović nije strašno razmazio. Al' šta je znao raditi? O koleri mu pogibe tolika čeljadija, da je posle Anoku držao kao malo vode na dlanu. Ne valja to maziti dete i popuštati mu, pa da je jedno u svetu. Ama nikako!
To veče dođe Arsen sasvim zamišljen kući. Što mu nije običaj - prvo svrati u kačaru, pa mosurom dobro poteže iz jedne dvojke; a nije on inače nikad pio. Sede posle na panj i osta sam u mraku, pa gleda život u dvoru. Na otvorena kuhinjska vrata bukti vatra crvenim plamenom i liže gvozdenjak i verige na kojima on visi. Arsena samog poče podilaziti nekakva vatra; i bi mu vrućina, i on se čuđaše kako je to: da ga čak iz kuhinje zagreva onaj plamen! A kraj vatre po dvoru čas po čas prolaze crne ljudske slike i psi. Iz ara dopire topot od konja, pred kačarom se isprežu volovi s kojima se ovaj čas vratio Nenad iz varoši. Poneka se kokoš otisne s duda i lepršajući se ponovo se gnezdi među svoje druge. Pokoja reč jasno zazvoni kroz večernju tišinu. Jedan se miš usudio već da otpočne grickanje baš ispod panja na kome je Arsen sedeo.
Njemu se poče vrteti u glavi. Spočetka ču kako mu srce bije ispod leve sise, i od toga kao da se nešto uplaši. Pa onda se ujedanput stade smejati, bezrazložno, suludo - ni zna za što, ni krošto! Posle, opet, udari u plač - ni to ne zna zašto! Samo što mu se i kroz smeh i kroz plač u nejasnoj slici pokazuje Anoka, i tako ga čudno čupa za srce, da mu se čini sad će umreti. On se nasloni na bure iz koga je maločas pio i poče umirati, ali tako slatko da mu se čini kao da ga grli Anoka i kao da ga nosi besan kulaš Ostojićev. Tako je svakom ko se prvi put opije.
Malo je on tu spavao, a Velinka upade s lučem u ruci da traži nešto u kačari. Trže se kad ugleda Arsena na panju, kraj bureta, s mosurom u ruci. Plašljivo priđe k njemu i dotakne mu se ramena:
- Zlatane!
Arsen otvori zakrvavljene oči.
- Ti si pijan, veselniče!
Arsenu kao da se objasni njegovo stanje. On čisto radosno viče:
- Pijan!
- A što to, dobrosrećniče?
- E, ja hoću da ubijem Vilipa Maričića! On mahnu mosurom više glave, lupi njime o zemlju, slomi ga i uze se smejati.
I Velinki se dade na smeh:
- A što, zlatane? Šta ti je učinio Vilip?
- E, a hoće da uzme Anoku!
- Pa? Neka uzme!
- E, al' ja ne dam!
On poskoči malo napred i htede se dići, ali leđima beše sasvim prijatno susedstvo od bureta, i ona se uporno vratiše u svoj prvašnji položaj uz bure.
Velinka se zavrati od smeha:
- A što, zlatane? Hoćeš ti da je uzmeš?
- Ja šta radi!
Al' kad to reče, on se zbuni, obrte se kaci, stade plakati i kroz plač govoriti:
- E, a kako je se bata oženio? Hoću i ja..., jes'!
On htede da udari u potvrdu sebe po kolenu, ali pesnica, bez njegova pitanja i odobrenja, lupi o panj. Za kaznu on je turi u zube i ujede je.
Velinka se sve slađe smejaše:
- Kuku mene, siroto dete! Pa uzećeš je ti, zlatane, ne boj se! Ja ću večeras govoriti babi, a babo će babi, a baba će već s đedom i narediti stvar kako treba. - Hajd' da te odvedem u vajat da te, bolan, đed ne vidi takoga! Hodi da spavaš! Ne boj se - isprosićemo mi tebi devojku..., baš ako ćeš i Anoku!
- Hoću ja, bogami!
I snaha iznad kuće provede pijana devera po mraku do vajata. Pokri ga ponjavom i ode u kuhinju da priča jetrvama šta se zbilo.
Ali se nijedna ne obeseli tome glasu. Smejaše se, istina, ali im smeh ne ide od srca.
- Nije ona za našu kuću!
- Jedna namiguša!
- More to, al' maznica, da te Bog sačuva!
- Sve bi nas zavadila!
Matija je Đenadić čovek sasvim star. Na čelu mu se vidi belega od rane koju je dobio u Hajduk-Veljkovu šancu. Osim njegove čeljadije, i celo ga selo zove đedom. Žena mu je davno u zbegu umrla. Od starijeg brata ostala mu je snaha koja s njime sada deli starešinstvo, - Radojka joj ime. Ona za sofrom sedi desno od đede, i u kući se ništa važnije ne dešava dok ona ne da svoj glas, ili bar dok je đeda ne zapita. Ona potpuno razume svoj položaj i ne zloupotrebljava ga. Npr., đeda zapita:
- Šta veliš, snaho, za Maričićev zabran? Da uzmemo?
- Kako ti narediš, brato, ti si muška glava! Ona ljubi dedu u ruku, a sve drugo, što inače nije običaj u našem selu, i žensko i muško, ljubi nju u ruku.
Posle Matije i Radojke još je član kućevnog saveta najstariji sin đedin, Blagoje, otac Arsenov. Osim njih troga niko se ni za što u kući ne pita nego sve lepo sluša i pokorava se. Ako je Matija odneo porez, Radojka otišla crkvi, a Blagoje da polaže stoci, - u kući je kao u školi odakle je izišao učitelj. Sve je složno, veselo i ljupko, i svako gleda tom prilikom da se dobro išali i ismeje. Kako se, pak, koje od njih troga pojavi vrata, odmah nastaje red, ozbiljnost i poslušnost. Njih troje se pogdešto hotimično sklone da se deca provesele i ljudi serbez napuše duhana.
Đeda je bio... bio..., kako ću vam kazati? Znate: star čovek - gotovo dete! Prsne nekih puta za najmanju sitnicu grdi, praska, pa bogme hoće i da udari. A nekad, opet, mekan kao pamuk, traži samo da miluje decu, daje im po deset para i ni za šta se rasplače.
Npr. kaže:
- Eto, ja ostah kao suvo drvo u planini! Pa udri ridaj. Mladost - ludost, starost - slabost! Sutradan po pijanstvu Arsenovu dođe Blagoje Radojci sasvim ozbiljna lica:
- Strina! Ovaj naš Arsen, prosti me, zamilovao onu Burmazovićevu vižlju!
- Arsen?... To onaj što smo ga letos zamomčili?
- Taj!
- Veliš, onu Burmazovićevu vižlju?
- Ja!
- Anoku?
- Nju!
- Nije ona za našu kuću!
- Nije, i ja velim! Ali on, prosti me, zaneo se baš zorli. Priča mi Velinka da je sinoć nešto ružno činio.
- A šta?
- Nemoj ti, molim te, pričati đedi!
- Ne daj, Bože!
- Ama Velinka veli: opio se, pa psovao i pretio da hoće da ubije Vilipa Maričića; jer on, znaš... obilazi tamo.
- Nuto-de!
Baba se zamisli. Najzad odgovori:
- Ja ću već pomenuti đedi; da vidim šta će on reći!
- Nemoj ti, molim te, pominjati što za ono!
- Bog s tobom!
Kad Radojka posle sve ispriča đedi, on se zamisli, zamisli. Najposle mrdnu obrvama:
- Znaš, snaho, sve je tako! Ama ja sam slušao od starih ljudi da ne valja deci kvariti taka posla. U nas je, hvala Bogu, velika kuća. Ne verujem te nas neće biti osamdeset duša.
- Ima, bogami, i više!
.- Ima, hvala Bogu! Pa da ako se ona jedina povede za drugom decom!
- Daj, Bože!
Na nekoliko dana posle toga kazala je Anoka jednoj svojoj drugarici: - Znala sam ja da sve mora biti po mojoj volji! Nema, more, ovake devojke ni do devetog sela! - Onda izvadi iz nedara kutijicu s ogledalcetom i stade kovrdžiti zolufe.
Nesreća je to što ona, i kad uđe u kuću Đenadićevu, osta maznica, kao što je i u oca bila.
Ona zna sve najbolje!
Uvek mora biti na njenu!
Neće da radi što joj se kaže. Kaže: - Nisam ja to ni u oca radila! Što da ja mesim hleb za carevu vojsku? Meni i mom Arsi dosta jedan!
Ženskadija ne sme nijedno ništa da proslovi. Muževima se gdešto i potuže, ali Radojki i đedi ko sme što pomenuti?
Dugo su trpele i krile svoju nevolju. Radile su sve za nju i po njenoj volji. U njenu držanju bilo je nečega zapovedničkoga, tiranskoga, kao da si je morao poslušati. Možda je to bila i njezina lepota što je tako silno vlastvovala nad ženama. Njene jetrve ogovarale su je između sebe, a zaklanjale i branile pred starijima i tuđincima. I Bog zna do koje bi mere one izdržale bez roptanja, da Anoka, i ne sastavivši punih šest meseci u njihovoj kući, ne uze sve više i više besneti. Ružno je čak i pričati o nekim stvarima; npr., šta je kazala kad su je zvali da sadi kupus ili kad je koja zamoli da joj pričuva dete. Poče naposletku tražiti da se drukčije i bolje odeva. Arsen, siromah, kaže joj: da đeda i Radojka kupuju svu robu, i da on ne sme ni pomenuti đedi da njojzi samo kupi nov srmali-jelek; ali on odgovori da za đedu nije ni pošla i da će ona ići svome oci i iskati da joj on kupi, jer joj je muž dronja i ne sme joj uzeti ni šivatke dok ne pita onoga starkelju. Arsen se našao na muci. Da mu je samo da ga ne pogleda onim očima, a on bi njoj sudio. I ponegda turi ruku pod pojas, zaglaba čibučić, a batinu uzme preko srede; ali čim ona pogleda i digne nos, a on se uparadi kao da stoji pred vladikom.
Tako ona sve više i više besni i baš hotimično ide uz nos. Pusti pse u kuhinju, pa povade sve meso iz lonca. Ne pazi kad zavrće slavinu na buretu. Hleb joj pregori, da se cela peć mora baciti svinjama. Oblači stajaću robu radnim danom. Ni glave ne obrće da vidi šta rade deca, i zbog nje je Jovankino dete i upalo u krečanu. Nijedne jetrve nije ostavila da joj ne izdene ime. Radojku zove džerima, a đedu jevtika. Svaki dan sve veće čudo i pokor, a kad joj ko štogod pomene, ona odmah preti da će da se vrati ocu. Ženama već dogrdi, i kad Anoka jednom, kad je trebalo da bude redara, ode na vašar, one se skupiše u tajnu sednicu.
- Ja ne znam, druge, šta smo mi Bogu zgrešile da ovo patimo!
- Ni ja, bogami.
- Bogme je ovo napast i nevolja!
- Jedan nam Bog samo može pomoći!
- Ovo ovako ne može ostati. Aja!
- Da kažemo babi, a ona će đedi!
- Pa kaži ti, Selena!
- A što ja?
- Pa je l' ti kazala da si joj ukrala belenzuku?
- E, a zar tebi nije kazala da ti je muž divlji pop?
- Pa kazala je i Mirjani da se dovela iz gladi!
- I Velinki da je rodila kopile!
I teško bi se žene i opet odvažile da kažu da Radojka sve to već izodavno i ne sluša i ne gleda i da nije sam Arsen sutradan, kad je ona svoj nov novcat jelek isekla na drvljaniku, otišao đedi na tužbu.
Arsen je tih čovek. Od detinjstva naučio samo slušati. Ni drva on ne ume prodati dok mu kod kuće ne kažu: koliko da ište i pošto da da.
Đeda, kad Arsen uđe k njemu, seđaše sam u sobi. Kako ništa drugo ne može raditi - on komi grah.
Arsen skide kapu i priđe ruci.
Đeda se nešto namrštio. Ne diže glave, ne dade mu ruke, samo suvoparno promrmlja:
- Ži' bio!
- Đedo, molim ti se, ja..., nije vadje..., obraz pod noge!
Deda ga namršteno pogleda.
- Ja, - nastavi Arsen - nije vajde..., nemoj što da se ljutiš!
Đeda sasvim izdiže glavu, srdito oturi od sebe saćuricu s grahom i na bezuba usta ljutito istrese:
- Znam ja to sve! A kakav si ti, more, čovek? Zar si se ti našao s onom..., onom... Malko ućuta.
- Onom..., jednom... Zar ti da mi rasturiš kuću? Arsen tunjez, skameni se kad ču da đeda sve zna. Glas ga izdade:
- Molim ti se, đedo, ja ne znam šta ću! Oprosti mi! On pođe ruci. Deda trže ruku:
- Odlazi, nemoj mi poganiti ruke! Zar si ti muško? Arsen okrete glavu zidu i zakloni oči rukavom od gunja:
- Radi, vala, od mene i od nje šta hoćeš! Mene ubij, a nju oteraj! Da ti je bogom prosto! Nemoj me samo oturiti od sebe, živoga ti Boga!
Đedi zadrhta malo brada.
On htede da prikrije svoju uzbuđenost. Gospodstveno se usturi, diže glavu u tavan i nakrivi je malo:
- Vidiš, sinko, sam si je izabrao! Jesam li ti ja kazao ni dela, ni nemoj?
- Nisi, ne daj, Bože! Svemu sam sam kriv. Đedi ponovo polete brada nosu. On se ponovo ukruti da izgleda važan:
- Pa sad ja da ispravljam što si ti ukvario!
- Bog, pa ti!
- E, ama ja evo ne znam kako.
Da je bila Radojka, ona bi opazila kako se oko nabranih đedinih očiju pokaza nekaka detinjsko-lukava samopouzdanost.
- Kako te Bog uči! - reče Arsen.
- A... ti... nju... onako... je li ona tebi baš mrska? Arsen se zbuni. Hteo bi oćutati, al' đeda sasvim uporno gleda pravce u oči.
- Namćor je!
- Znam, znam! Ama ja pitam: mariš li ti za nju? Arsen opet ćuti. Hteo bi da izbegne odgovor, al' i đeda sasvim uporno gleda u oči i ćuti.
- Mora biti - reče Arsen - da je Burmaz zdravo mazio! Znaš, jedinica mu je!
Deda kao da izgubi strpljenje:
- Čuješ ti, more, šta ja tebe pitam?... Pitam ja tebe: kaži ti meni, miluješ li ti Anoku? To ti meni kaži!
Arsen podiže glavu, turi nos u šaku, stade vrteti ramenima levo i desno, i kroza stid a sasvim protegnuto odgovori:
- Ja ne znam!
- E, a ti treba da znaš, jer ću ja po tome da sudim, da ti posle ne bude krivo i da ne rekneš ovaj i onaj!
- Jok ja!
- Dobro! A sad idi dok se ja razmislim!
Na đedi, ko ume da čita, mogao bi odmah poznati da je on već sasvim odlučio šta da radi i da je zadovoljan svojim planom.
To veče, kad sedoše za večeru, poređaše se ljudi po starešinstvu, kao i obično. Osim Radojke, žene nije bilo nijedne. One jedu za sebe. Samo što po dve-tri služe ljude.
Baš je bio Anokin red.
Dok druge dve unose i iznose jelo i naslužuju piće, ona se naslonila leđima na vrata i čačka nos.
Đeda ama baš da je pogleda. Svi ćute. U Radojke bije li srce - bije! A Anoka ništa i ne sanja!
Pošto se večera, ljudi se počeše krstiti i čekaju na đedu, pa da ustaju.
Đeda oturi ispred sebe komad hleba, lažicu i viljušku, nož turi u cagrije. Nasloni se na laktove, pogleda unaokolo po svima, pa stade na Anoki.
Nju nešto štrecnu. Otpusti ruke niza se. Ispravi se i pođe napolje.
- Čekaj-de ti, kćeri! - viknu đeda neobično jasnim glasom.
Svi se trgoše. Tim istim glasom nastavi deda:
- Ti, sinko..., s tobom, čujem ..., tebi je sasvim nepravo u mojoj kući i kod mog naroda!
Ko je još video da ženska glava što odgovara? I Anoka ćuti, ali stegla rukom svoju rođenu butinu, i nokti upadaju u meso.
Deda opet istim glasom i mirnim licem nastavlja:
- Ja neću to, dok sam ja živ! Ne dam ja da je moja kuća ma za koje moje dete robija... Čujem da ti ove žene (on bradom pokaza put kuhinje)... da ti se ove žene natresaju i pakoste! Al' ja sam ovde gospodar!
Anoka vide nešto zlobno na đedinom zbrčkanom licu. I pored mržnje, ona prvi put oseti nekakvu bojazan.
- Tebe sve nešto zadirkuju. Sve bi htele da ti za njih sve rintaš i radiš. Kao da si ti došla iz neke gole kuće!
On se načini tako nespretno ljubazan i nežan da se Anoki poče kosa dizati na glavi.
- Al' ja to ne dam! Ja sam star i nemoćan, i teško mi je samom dijanisati u tolikom narodu. I evo neću više, ja sad...
Lice mu se izbeči, a usne mu počeše drhtati. On poče strašno i promuklo vikati:
- Svima vama - slušaj i ti, Radojka, i ti, Blagoje, i svi ostali! - svima vama i vašim ženama zapovedam da u svemu slušate ovu ovde - rukom koja cepti kao prut pokaza na Anoku - i neću ništa da mi radi u kući, da ne uprlja gospodske ruke. Ni vina da natoči! I ubio ga Bog koji je i za šta ne posluša ili je i najmanje u čem uvredi!
On skoči. Siromah starac! Veličanstven, pa ipak smešan i žalostan. Dršće kao piktije kad iziđe napolje.
Svi se prekrstiše. Ustadoše. Čutećki prođoše pored Anoke a sve naokriške, bojeći se da je se koje ne dotakne.
Strašan i užasan bes razdiraše Anoku.
Kao pomamna ulete ženama u kuhinju:
- Jeste li čule, vi?
Žene, pa da ne čuju.
- Ja hoću sad da mi se prostre pod lipom. Hoću đedino šiljte, Radojkin uzglavak, Blagojev guber; i hoću ti, Petrija što ti je brat na robiji, da uzmeš podupiraču, pa da rasteraš kokoške s lipe i da svu noć stojiš više mene. A ko ne posluša - "ubio ga Bog!" Ej, bre, jeste li čule?
Bože moj! Baš je čovek neki put gori od živinčeta.
Niko ne reče ni reči. U sve je ušao neki strah, a povrh svega đedine reči: "Ubio ga Bog!"
Arsen pobegao čak na gumno. Turio glavu među krstine, pa šmiče. Zalud mu je - nije san guber, pa kad hoćeš da ga navučeš na glavu.
I namestiše Anoki da spava.
Jes', al' nije tako lasno zaspati, kao što je mislila!
Što nikad nije bilo, to ona sad oseti samoću! Pa još bez krova nad glavom, na besnom konju bez uzde, na lađi koju ljulja vetar, a krmanoša nema. Na nju kidiše besno i njeno rođeno srce, a nema ko da ga odbije. Svet se prevrnuo i ona stoji strmoglavce.
Al' pasjaluk ne popušta:
- Šta dremaš, rđo, kad ja zapovedam? Zar hoćeš da te Bog ubije?
Mesec izgrejao na podne. Sve je umrlo, al' ubrzo oživi, a na Anokino se srce sve više svija i gnezdi nešto mrtvo.
Ovako ne može ostati - al' šta da radi?
Da se vrati ocu - šta da mu kaže? "Deda zapovedio da me slušaju!" - Aja, kuda će ocu? A noć sve više osvaja, i najzad i ona će proći, blesnuće dan i sunce ogrejati, a ona, nesrećnica, kud ima pogledati? - Da besni još više - kud će više? Da se miri, - kako? Zar da se ponizi? Aja!
Misli se isprekrštaju kao žice na šarenici, izaperu se, isplaču; umor savlada strasti, i ljubav, i mržnju, i glad, i žeđ. Kad se na kapke od očiju navališe čitava brda, a oni se ipak ne mogu da sklope, - tada joj bi tako teško, nesnosno i dugo, da bi da joj je, pošto-poto, jednim mahom da prevrne svet, da turi glavu pod vodenični kamen, pa da zaspi, ma i mrtvim snom!
Ali snu ne zapoveda đeda, niti se on boji njegove kletve!
Anoka se diže. Pogleda tamnu sliku Petrije više sebe. Naprasno joj se nešto prevrte u grudima. Sasvim iznenadno, a beskrajno silno, neka hrišćanska žica zazuja u njenim grudima:
- Petrija! Idi spavaj!
Petrija ništa ne reče. Baci podupirač i pođe.
- Petrija!
Petrija pretrnu i stade kao ukopana.
O, Bože, gle nove slasti! Kake su misli, kuda se to nose?
- Petrija, sestro, oprosti mi!
Žensko srce odvugnu, zadrhta i rasplinu se:
- Anoka, dušo, da ti je bogom prosto!
- Petrija, sestro...
Ona je dohvati za ruku, posadi je pored sebe, zagrli je, i obe se zaplakaše.
Kako slatko jecaju - kao sisančad!
Sve ćuti, ništa se pod nagim bogom ne čuje; samo se njih dve zagrlile, jecaju i ljube se. Anoka nju gde stigne, Petrija nju u vrat i u čelo. I mesec kao da je nadigao one njegove obrve.
- Petrija, srce moje, ja ću da umrem! Ti ćeš me, sestro, ukopati! Metni mi dosta bosioka. Zagrizi i jednu jabuku, pa turi u sanduk! Niko me više ne voli do tebe!
- Čuti, ludo moja, kako te ne voli? Svi te vole!
- Jok, jok, znam ja!
- Kako znaš, radosti moja, kad ti s nama nisi dosad ni govorila? Ja bih pre umrla nego što bih dala da ti neko rekne okorne reči!
Opet obe jecaju i zagrle se.
- A đeda?
- Deda je, dušo, star i dobar. Idi ti samo njemu, sama tako, pa da vidiš!
- Dobro, idem!... Zbogom, srce moje, ako umrem.
Petrija joj metnu ruku na usta.
Anoka skide ruku i savi je sebi oko vrata:
- Ako umrem, nemoj me po zlu pominjati! A sad idi molim te!
- Neću ja tebe ostaviti dok sam živa!
- Ali ja te molim, kao što se Bog moli!
- A ti kuda ćeš?
- Pusti me! Tako mi je slatko! Pusti me, tako ti Bog pomogao, tako ti tvoga deteta, pusti me! Ne znaš kako mi je!
Petrija se kloni za vajat da motri kuda će Anoka. Ali noć još caruje, te ne može videti kako Anoka ode kod vrata od đedine sobe i sede na prag.
Ni đeda nije svu noć trenuo.
Prvi petli zapevaše, prvi vesnici novoga dana i života. Anoki se nikad dosad nije njihova pesma učinila tako lepa.
Deda se diže, oturi guber, prekrsti se, podavi noge poda se, pa osta sam u mraku, sedeći na krevetu i preturajući svakojake misli.
Drugi petli zapevaše.
Deda usta i pođe na bunar.
Na pragu, a tek kroz rasvitak, opazi ljudsku sliku.
- Ko si ti tu?
- Ja sam, đedo, Anoka! Hoću da umrem! Oprosti mi, ako možeš!
Deda pretrnu i zaljulja se:
- Dijete, grehota ti je od Boga! Vidiš ovaj perčin! Ni u ovce nije belji!
Anoka uhvati peš od gunja kojim se đeda beše ogrnuo i poljubi ga:
- Ja sam ti grdno zgrešila, ja sam ti kuću zamesila. Oprosti mi, ako znaš za ime božje!
Ništa lakše nego starca rasplakati. Njemu grunuše suze. Oberučke je dohvati za glavu i poljubi:
- Hodi ovamo!
Ona uđe za njim u sobu.
- Sedi tu!
Ona sede na klupicu, đeda na krevet. - Dede malo komi taj grah! Ona komi grah.
Deda zadovoljno gleda kako ona komi.
Oboje ćute, ništa ne govore, samo srce čini svoje i dan osvaja.
- Hajd' sad ovamo!
Ona pođe za njim u konjušnicu i položi kako joj on kazivaše svima konjima. Niti se ona što boji, baš ni Blagojeva brnje što hoće i nogom i zubima.
- Hajd' sad ovamo!
Opet je odvede do svinjca. Ona razbi devet bundeva i baci svinjama.
Čeljad se isprobuđivala, poustajala, pa bojažljivo i s razrogačenim očima pristaju za njima dvoma, ali se dobro čuvaju da ih oni ne opaze. Arsen se tako uprepastio i zbunio, da se popeo na orah, sakrio se u lišće, pa gleda neviđeno čudo.
Deda se podmladio. Čisto pocupkuje kad ide.
- Hajd' na bunar! Dođoše na bunar.
- Vadi!
Anoka izvadi kovu.
- Sipaj!
Anoka zahiće vrgom i đeda celu kovu ispljuska po licu i po glavi.
- Obriši me!
Anoka rasplete kosu i stade ga sušiti. Lasno je vodu obrisati, ali su slabe oči u starca, i suze kaplju bez prestanka. Đeda ugleda nekoliko njih u dvoru:
- Hajd' ovamo, vi! Što se ne umivate? Vi'š, Anoka čeka da poliva!
Detinjsko neko dostojanstvo carstvovaše na njegovu licu.
- Svi, svi! Svima će ona, sirota, politi! A da ona nekom, rekne: "Polij mi!", bilo bi trista čuda!
S bojažljivošću prilaze ljudi i žene bunaru, i kao kakva gospoda, svaki, pošto se umije, kaže Anoki: "Hvala!"
Arsenu se razvedri pred očima. Priđe i sam bunaru, raskorači se, naže se napred, a ruke podmetnu:
- Dede!
Ona poče polivati.
Arsen na devetom nebu!
- Ama, kako to polivaš? Sve po zaponcima!
- Neće, neće! - Ona mu levom zadiže rukave, a desnom naginje vrg.
- E, živa bila!
Petrija trči od jedne jetrve drugoj i sva umazana od suza šapće nešto, mlata rukama i lupa se po prsima.
Deda sve navijajući se uđe u svoju sobu. Otvori kovčeg i izvadi jedan đerdan od nekakvih starih orlaša. Turi đerdan i jedan ubruščić u nedra i dođe ponovo bunaru.
Svi se behu umili, a svima je Anoka polivala.
Sve se obuklo u neku tajnu svečanost i svakom zuji u ušima nešto nalik na: "Glas gospodenj na vodah." I samo da negde zatrešti prangija, sve bi se uzelo krstiti.
Deda s bezazlenim dostojanstvom pogleda po svima. Siromah, siromah starac!
- A njoj niko da polije? Svi potrčaše kofi.
- Sad, pošto ja kažem. Sad volim i sam polivati. Dede, sine, umivaj se!
Ne zna se da l' njemu više dršću ruke, il' Anoki srce. Obrisa je svojim ubrusom. Obesi joj đerdan o vrat:
- Sve ona, sirota! Al' ja vam kažem, pazite što sam vam i sinoć kazao: "Ko je i u čem uvredi, Bog ga ubio!"
Ljudi! Istina je da se i nebo nekih puta čisto osmeškuje i aduje. Dvonožac ga gleda, širi ruke, te mu zvezda peče pod levu sisu i duša se kao nevidljiv tamjan penje i vezuje za nebesko kube. - Jes' bogami!
Na novu godinu 1881.