Na badnji dan/26

POJAVA ŠESTA

POJAVA ŠESTA
SVETOZAR sam, za tim JOVAN.

SVETOZAR (hoda gore dole):
E, tako, je — čemu se čovek najmanje nadao, ono ga snađe. Sad, da je meni kogod kazao, da ću ja danas još gostiju dobiti, ja bih mu kazao, da je lud.
JOVAN (uđe):
He! He!
SVETOZAR:
Šta se smeješ?
JOVAN:
Ta smešno mi je nešto!
SVETOZAR:
To znam da nije žalosno, kad se smeješ. No hoću li doznati već jedared?
JOVAN:
Ta znate, gospodine, smešno mi je, što ne mogu u onoj maloj sobi troje da stanu! SVETOZAR:
Tako! — To je tebi smešno, magarče jedan? Vuci se napolje.
JOVAN (za sebe):
Što sam tražio, opet sam našao (Ode.)
SVETOZAR (hodajući):
Lopov jedan — smeje se mojoj sirotinji! Pa posle, zar nema pravo, zar ja nisam mogao dosad mnogo ugodniji stan sebi pripraviti? Pa zar je sada dockan? — A na što? Za mene? Meni je i ovaj suvišan, a najposle, zar ja ne mogu živiti po svome ćefu, ko meni zapoveda?