Na badnji dan/22

POJAVA DRUGA

POJAVA DRUGA
JOVAN i pređašnji.

JOVAN (na vratima):
Izvolite gospodine! Svetozar: Daj mi moj zimnji kaput.
JOVAN:
Zimnji kaput! A kuda nameravate, gospodine?
SVETOZAR:
Idem u gostionicu, u kafanu i šta ti ja znam kud.
JOVAN:
Ali, gospodine, danas je badnji dan.
SVETOZAR:
Šta ja marim!
JOVAN:
Danas ne priliči izlaziti iz kuće.
SVETOZAR:
Za što da ne priliči? To je dan kao i svaki drugi.
JOVAN:
Ponda i nema nigde nikog! Svaki je o današnjem danu u krugu svoje porodice.
SVETOZAR (za sebe):
Ima pravo, danas nema nigde nikog. Svaki je u krugu svoje porodice. Do vraga! Šta da radim sada?
JOVAN:
Ostanite lepo kod kuće.
SVETOZAR:
Magarče, da znam šta da počnem kod kuće, ne bih ni išao od kuće.
JOVAN:
Bože moj, ne znate šta da počnete na današnji dan! Zar vi niste nikad proveli badnji dan?
SVETOZAR:
Da kako da sam, u krugu svojih dobrih roditelja. To je bio najradosniji dan za mene!
JOVAN:
E, pa tako provedite i danas.
SVETOZAR:
Šta veliš! Da provedem badnji dan? A zašto ne? Zar se ja ne mogu isto tako sam veseliti, kao da nas je deset? Pravo, Jovane, ti si me doveo na dobre misli! Hoću da provedem badnji dan kod kuće! Brzo! Da počnemo odmah.
JOVAN:
Da, da, da počnemo! Samo kako?
SVETOZAR:
Kako? Pa šta rade drugi na badnjn dan?
JOVAN:
Ta ono bi k’o bilo vazdan običajeva! Na primer prvo treba u sobu slame doneti.
SVETOZAR:
Da, da, pre svega donosi se slama. Brzo dakle, gde je ta slama?
JOVAN:
E, a od kud nama slame.
SVETOZAR:
Do sto vraga! Mora da bude. Zar nema u slamnjači?
JOVAN:
Da kako da ima!
SVETOZAR:
A ti isprazni slamnjaču. No šta si stao? Zar nisi razumeo, da hoću danas da slavim badnji dan.
JOVAN:
Je li to zbilja?
SVETOZAR:
Magarče jedan, zar sam se ja ikad šalio s tobom? Brzo donesi tu slamu. (Jovan ode u drugu sobu.) Ta da! Za što ne bih ja slavio badnji dan? Ko meni zapoveda? No—jesi li gotov?
JOVAN:
Evo, gospodine, dovoljno slame!
SVETOZAR:
Daj ovamo! Sad se uhvati za mene. No, šta zveraš? Uhvati se za mene, pa viči: Pi, pi, pi, a ja ću: Kvo, kvo, kvo! Hoćeš li jedared?
JOVAN:
Pi, pi, pi!
SVETOZAR:
Kvo, kvo, kvo! (Idu po sobi i prosipaju slamu.) Tako, tim smo gotovi! Šta je sada na redu?
JOVAN:
E sada treba badnjak turiti u peć!
SVETOZAR:
Imaš pravo, donesi badnjak. (Jovan istrči.) Ta da! Za što ja ne bih slavio badnji dan, ko meni zapoveda?
JOVAN (donese panj):
Evo gospodine!
SVETOZAR:
Turi ga u peć. Tako! Šta sad ide?
JOVAN:
E, sada bi trebalo pripraviti poklone. Al‘ vi nemate dece.
SVETOZAR:
To je sve jedno. Običaj se mora održati. Evo ti novaca, pa idi tu preko trgovcu, pa nakupuj svakojakih igračaka.
JOVAN:
Ali, gospodine!
SVETOZAR:
Ni reči! (Jovan ode.) Ta, da, za što da ja ne bih slavio badnji dan, ko meni zapoveda? (Hoda gore dole.) Ono je istina, da sada imam ženu i nekoliko dece da bi mnogo veselije izgledalo. Al‘ zašto veselije? Gde to stoji? Žena je kirija, a deca su kubura. Moj dragi Svetozare, budi, zadovoljan, da si sam. Šta ti fali? Prvo si slobodan! To jest, koliko ti poso dopušta. Ponda nemaš briga! Tojest, izuzimajući one, koje ti posao zadaje. Ponda si zadovoljan — to jest izuzimajući kad nisi. Kanda baš nije sve tako ružičasto. Al‘ sve jedno, ja za to opet mogu slaviti badnji dan!
JOVAN (donosi igračke.):
Evo, gospodine, jedan konj i jedan pajac.
SVETOZAR:
Dobro, metni ih tamo na sto. Pa sad, šta sada ide?
JOVAN:
E, sada je na redu, da se postavi sto, pa da se večera, naravno sve posno.
SVETOZAR:
Dakle brzo.
JOVAN:
To jest, ja ću sto lako postaviti, samo što će sa večerom teže ići.
SVETOZAR:
A za što to?
JOVAN:
Za to, što nemamo ništa za večeru!
SVETOZAR:
Imaš pravo, — ja nisam ni mislio na to. Evo ti novaca, pa idi odmah tu preko, te nakupuj, što god je posno, ali brzo.
JOVAN:
Odmah ću biti ovde! (Ode.)
SVETOZAR:
Ta da, za što ja ne bih slavio badnji dan? Ko meni zapoveda! Prekrasno ko bi se nadao, da ću ja današnji badnji dan tako lepo provesti? A ja, luda, malo čas nisam znao, šta da počnem, zavidio sam drugim ljudima, što se danas svaki u krugu svoje porodice veseli. Kakve porodice? Šta meni fali? Zar ja nisam veseo? (Peva hodajugi gore dole.) „Roždestvo tvoje, Hriste Bože naš!“ i.t.d.
JOVAN (uđe i nosi svakojakog posnog jela):
Evo, gopodine, nakupovao sam punu korpu, a ima i vina.
SVETOZAR:
Vrlo dobro, — sad brzo da se postavi sto. (Jovan postavlja.) No, šta veliš, Jovane, zar mi ne provodimo dobro badnji dan?
JOVAN:
Ta ja k‘o velim, gospodine —
SVETOZAR:
No, šta hoćeš da rekneš?
JOVAN:
Ta k‘o ne bi bilo zgoreg —
SVETOZAR:
Šta to?
JOVAN:
Ta, da je onako mlada ženica.
SVETOZAR:
Jezik za zube, to se tebe ništa ne tiče.
JOVAN:
Ta mene se i ne tiče, već vas.
SVETOZAR:
Hoćeš li ćutati. Gledajder ti njegova posla! Jesi l‘ gotov već s postavljanjem?
JOVAN:
Gotov sam, gospodine!
SVETOZAR:
A ti petljaj, — marš! Kad te budem trebovao, ja ću te zvati!
JOVAN (za sebe.):
Koji me vrag tera, da mu pomenem ženu. (Ode.)