NAJVEĆI JAD
Ja znam jednu pesmu kao zima 'ladnu,
Koju mirno slušam na pragu jeseni,
Pri zalasku leta i snage u meni.
Ja znam jednu pesmu kao zima 'ladnu.
Ja znam jednu pesmu, i nju danas slušam
U odmoru mome, kad se sutom spušta;
I osećam da me moj polet napušta.
Ja znam jednu pesmu, i nju danas slušam.
I ta pesma nosi meni nove dane,
Mada su kô juče i sad stari zraci,
Dok nad mojom glavom isti su oblaci.
I ta pesma nosi meni nove dane.
Nosi nove dane, moje novo nebo
I srce, al' srce kao nekad što je,
K'o juče, kô uvek, isto srce moje.
Nosi nove dane, moje novo nebo.
Zašto i ti, srce, ostarelo nisi,
Kad je snaga zašla u godine sede,
Kad znaci mladosti gube se i blede?
Zašto i ti, srce, ostarelo nisi!
Ti i danas voliš, kao nekad što si,
Nosiš svoju ljubav — tvoje mesto sveto,
K'o u mlade dane, k'o u prvo leto.
Ti i danas voliš kao nekad što si.
Ti i danas tražiš borbe i života,
I sa istim žarom ustaješ i padaš,
Bez roptanja, mržnje, nit se ikom jadaš.
Ti i danas tražiš borbe i života.
Ti voliš, boriš se, ali jesen stupa
I osećaj da sam suviše se nad'o
Da je jad najveći srce uvek mlado.
Ti voliš, boriš se, ali jesen stupa.
Moja jesen stupa; ide moja zima
I pada na srce mlado, uvek holo,
I na zvezdu moju, na sve što sam vol'o.
Moja jesen stupa; ide moja zima.
Al' ja ću sa srcem ići sve do groba
Uporno, kroz borbu i kroz vidik sivi:
Tu ću ga spustiti, nek u smrti živi.
Al' ja ću sa srcem ići sve do groba.
I predeo mira, u zavičaj mraka:
Ostaviću suncu moje srećne dane
I velike želje, još nedopevane,
I buktinju vere, kô pesmu junaka,
Dok mi srce spava u predelu mraka.