Naša zagonetka
| Naša zagonetka Pisac: Grigorije Božović |
Glasiti prvak iz Orahovca, kraj Prizrena, Hamza Vukašinović, bejaše po svršenoj berbi priredio gozbu svojim rabotnicima. Beše to njegova neuobičajena stvar kao što mu i rabotnici ne behu obični: ne luta sirotinja iz sela, niti obična raja iz nahije, no sve sami navikli na pečalbu Kolašinci. Jedni su mu čitavih petnaest dana brali grožđe po mnogobrojnim vinogradima i prenosili u krbljama na svojim jakim konjima, a drugi na čelu sa poznatim kačarom Senom Durutom opravljali više nedelja ukopane u vinici ogromne kace slične velikim stogovima, bačve za vino i rakiju, krblje i burila u kojima se prenosi vino po celom kraju.
Pošteno su ludi zapinjali oko agina prinosa, pa je ovaj hteo da im To na rastanku prizna, aganski i muški.
Silovit i granovesan je Turčin bio Hamza Vukašinović. Poluodmetnut od cara kao nekadanji krajišnički dizdari, on je sa još nekoliko takvih istih ludi silnički zapovedao svekolikom Podrimom, držao se na pušci i izjedna krvio sa svakim ko mu je po obesti bio ravan, bio To arnautski barjaktar ili gradski beg. Za vlast je mario kao za lanjski sneg. Držao je na kuli naročite tevabije poput Mahmudbegovića. u Peći, a kad bi zatrebalo — pozivao je oružane najamnike kao kakav srednjovekovni polunezavisni vlastelin. Ukoliko se više spominjalo njegovo srpsko prezime u nameri da se on nešto omalovaži sa svojega davnašnjega porekla, utoliko ga je pritiskao stravičan nagon da bude oholiji, pomamniji i bešnji Turčin. Hteo je svakim svojim delom, svakim pokretom i svakom rečju da dokaže kako nimalo nisu boli Turci od njega, oni koji su došli bilo iz Azije, bilo s one strane velike podrimske reke, sa golih brda. Zato mu nije nimalo smetalo što turski nije znao ni vode potražiti, a arnautski — samo koliko da mu se na govoru podsmehnu Dreničani i Ostrozubljani. Na spoljnje turkovanje i gospodovanje rasipno je trošio svoje inače veliko bogatstvo. Kula mu je imala dve velike odaje, jednu gradski nameštenu, a drugu arnautski: neka su vazda gotove kako za koga. Svakoga petka u podne silazio je u džamiju da otklanja, a ončas posle toga u kavu kod Šedrvana da se vidi s prijateljima da s njima presudi što, ili donese kakvu važniju odluku. Pri tom su ga pratile pokorne tevabije, te je ogrnut u zlatom izvezen kratak binjiš, bilo leto, bilo zima — vaistinu ličio na kojega znamenitijega rimskoga senatora...
Za Srbe je imao samo prezrenje. Nečuveno i neviđeno, grubo i pogano. Prezirao je popa n učitelja, gadljivo okretao glavu od crkve. čudno se mrštio n sklanjao vazda unutra kad bi o svečanicima spazio prazničnu crkvenu povorku, krstove i obredne stegove, što je jadnoj raji još ostavljeno bilo. Čak ni pravoslavni sprovod ka večnoj kući nije mogao da gleda. A zla im nije tvorio. Ljudi su u njemu gledali čudnu zagonetku i mnogi se pitali: da li mu je krivo što se nisu svi isturčili, te mu se ne bi ničim napominjalo da ovo što je nije od iskoni, ili se gadi na ovu raju, na ove slabikoviće, Koji radi jedne slabe vere trpe i ne osećaju draži ohole slobode i turskoga carovanja? Čista istina nije mogla da se utvrdi, tim pre što se ne pamti da je koga o Božiću posetio, dok je međutim svake slave kod Trifuna Ledeničanina pio rakiju do zore i blagosiljao uz svaku čašu lepše no kakav najpravoslavniji Rogožnjanin. A Ledeničanin je već imao na Duši više od trideset Turaka!.. Uostalom, svetu je bilo još čudnovatije što je on uljudno Boga prihvatao samo onima pravoslavne vere koji su se držali na pušci i krvili. Za sve ostale koji su mu se do zemlje klanjali, jedva je, ne gledajući ih, kroz zube cedio:
— Arno, bre rajo, arno!..
Zbog ovoga je sve pravoslavno u Ohrahovcu bežalo od Hamze Vukašinovića. Premda je rabotnike uvek dobro plaćao i tačno podmirivao, bolje obezbeđivao i izdašnije hranio, opet je muku mučio pri sređivanju pola, naročito pri branju vinograda. U Orahovcu je bilo mogućno svako nasilje osim prisilne rabote. Nju je običaj isključivao, pored toga što je zaveštavao da se u velikom selu sve uradi brzo i na vreme. Dalje, starina je ostavila pravilo da prvaci kod Šedrvana odlučuju početak i završetak berbe: prema godini od pet do petnaest dana. Ta se odluka na vreme objavljivala i posle završnoga dana bilo je dopušteno da u tuđe vinograde ulazi ko hoće i bere koliko može, pa čak i stoku uvodi. Poljaci su ostavljali svoje slamne kolibe n niko nije imao pravo da se požali na potru ili krađu ni preko puške ni preko suda... Vezan ovakvim običajima Hamza Vukašinović je uzastopce nekoliko godina mnogo izgubio na vinogradima, jer su mu ostajali nepobrani. Srbi su ga izbegavali, a Arnauti sa sela ne rade ove poslove. Jedne je godine, u nevolji, najmio mamuške Cigane, ali je posle nekoliko dana pošla rugalica uz orahovačke krše, koja je u prevodu sa arnautskoga, ovako počinjala:
Kad vas Hamza, paša silni,
Za večerom smerno dvori!..Tad mu je to bilo teže od svega, ali je ove godine bio srećniji. Pred berbu mu beše došao sa svojim momcima Seno Durut i uvelike počeo da oko bačava likom priteže jasenove obruče. Taj naočit a skroman Kolašinac nešto se odavno sviđao silnomu agi. Još kad se prvi put najmio u njega, pokupio je od momaka pištolje pa zajedno sa svojim izneo na kulu i predao Vukašinoviću.
— Glja, svinje vlaške — okrenuo mu se Hamza prijateljski i s osmehom: — a zar vi nosite oružje?
— Ponekad, aga...
— A smete li ubiti Turčina, bre?
— Pa... da ne donese bog, Hamzaga...
— Glja ga, glja!.. Tako mi boga čovek treba da je svakad mušak!..
Možda baš zbog ovake malo vidljive privlačnosti, Hamza Vukašinović se na nekoliko dana pred branje požalio Durutu kako teško nalazi rabotnike i kako će mu ove godine vinogradi ostati nepobrani. Kolašinac spustio na zemlju manj kojim je nabijao obruč, pa mu se otvoreno okrenuo:
— Znam to, aga. Ali nemoj da se ljutiš. Otišla ti je zla riječ da si krvnik za našu ruku. Težak ti je i zbor i pogled. Čulo se da je za tebe svaki Srbin krsto, lipovo štapče i svinja. Pa bježi svako, jer n Ciganka ima obraza!..
— A što ne kažem tebi, krajan ti zub?
— Ali veliš drugima, pa bi i mojim Kolašincima?
— Nikomu ko je muško, bre!
— Vala?
— Valaa!..
Mudar Durut, pa se odlučio. Otišao u Kolašin, sabrao dovoljan broj berača i ljudi s konjima za prenos grožđa u vinice. Kao po kakvom zaveravanju, ceo posao je obavljen plahovito i na vreme, na najveće Hamzino zadovoljstvo. Eto, zbog ovoga je orahovički silnik na svojoj kuli priredio oproštajnu gozbu ne samo Senu Durutu, no još mnogima koje je ovaj između berača kao otmenije odabrao.
Arnautska odžaklija beše dupke puna. S desne strane pored ognjišta prekrstio noge Hamza Vukašinović. niže njega Durut i najodabraniji Kolašinci. S leve opet agina zvanica i prijatelj, čuvena zlica Selman Čibuković, ded kojega je prebegao ispred Karađorđa takođe iz negdašnjega Karanovca. Ispod njega seđahu tri njegova pratioca i ostali berači, a u dnu kule na nešto podignutim podovima i ograđenim bejahu lautari n pevači. Cigani sa defovima i violinama.
Muški se Do večere pila rakija, bogato založilo, pa okrenulo staro vino, ne iz čaša i belića, no iz pravoga mednoga kondira od tri stare oke. Samo su dva turska prvaka produžili rakiju. Piće je dragalo sve odreda, da se nije znalo ko je veseliji. Lautari su ređali svoje pesme uz gusle i tamburu, čas udvoje, čas male i kratke konge, čas opet duge deseterske junačke pesme o Muju n Alilu na arnautskom jeziku. Cigani su igrali neke sobne arapske igre koje su naučili u nizamu i pevali na sva tri domaća jezika razne poskočice n sevdalinke. Hamza im je bacao čereke i bele medžedije kao pomaman. Pa se odjednom okrenuo Kolašincima:
— Ko peva od vas, bre, uz guslu?
— Seno Durut! — povikaše svi u glas.
Durutu ne bi milo, ali na veliko Hamzino navaljivanje uze gusle i kliknu kao vila, ozbiljno ređajući Ženidbu Paše od Tirana, kojega je majka usavetovala da za stara svata pozove Kraljevića Marka, koji je posle svojim čudnim megdanom na Kunar-Planini učinio da stara pašinica dočeka u dvorima divnu snahu. Turci se iznenadiše n guslaru i pesmi. Vukašinović od zadovoljstva sam ščepa od sluge kondir S vinom i pruži ga Durutu, moleći ga da potegne „kao nekad naši stari“... Pa mu i to bi malo. No, čim Seno popi kavu i ispuši cigaretu, on mu pruži gusle:
— Tako ti krsta sad jednu još postaru; jednu kako je bilo u Kosovu!..
— Ne znam, aga, i ne diraj me, vjere ti!
— Tako mi dina, kao što sam Turčin, ti ćeš baš tu pesmu da ispoješ!
— Ne mogu...
— A, bre, kad ti se veli! — podviknuše ostali Turci, kojima se pridružiše i gotovo pijani Kolašinci.
— Haram da ti je moj hleb i so ako ne poješ kao što se peva u tvojem selu! — uzviknu Hamza najzad. gurajući mu gusle u ruke gotovo nasilno.
Ozlovljeni kačar prekrsti ponovo noge, nasloni mrke gusle i zaguđe. Spočetka tiho i mrtvo, okrećući sve načine guđenja natmureno n zabrinuto, pa onda usporenije a jače, dok ne zaječa cela odaja. Prsa ispravi a glavu povi nešto u stranu ka guslima i poče kolašinsku pesmu o nesrećnom boju na Kosovu. Za sve vreme trajanja dugoga uvoda zašto se izgubilo carstvo, glas mu je bio jedna jeziva tužbalica dok se vojske ne sudariše: on tada podiže glavu i obori oči na Hamzu kraj odžaka, koji ga pobožno slušaše. Onda plaho razmahnu gudalom i zaklikta strašni sukob i lom. Dovede Miloša u šator i nagna ga da primi pruženu mu za poljubac Carsku nogu. Pa ga pesma zanese kao da je u Kolašinu i kao da tu nema Turaka: vojvodina noga, u ne znam kakvom opanku, stade caru ispod grla. No baš u tom trenutku kao besan skoči na noge Selman Čibuković, istrže od pevača gusle n krvnički ga lupi njima po glavi:
— Ah, vlaška svinjo, još ima na zemlji Turčina! — uzviknu on, pa se maši za pojas.
— Nema, valaa, ne! — dočeka ga Hamza i ukruti u naručja.
Kad ih razvadiše, Hamza miran kao da ništa bilo nije, zamoli nezgodnu zlicu da mu odmah napusti odaju i primi na znanje da više ne mogu biti prijatelji. Kad ovaj sa društvom Pođe k vratima, on mu dobaci, obraćajući se Kolašincima:
— A vidite li da zaista nema više Turčina?.. A?.. Bog zna da li ću ja biti Turčin?.. O, kuku meni ako ne mognem biti!...
Sutradan je sam Hamza Vukašinović veselo pomagao Kolašincima da tovare svoju zaslugu u grožđu i piću. Svakome je za antrešelj poklonio po veliku korpu najboljega grožđa, a Durutu ceo tovar. 3adovoljan je bio orahovički Turčin: njegov brat je toga jutra po izgranku divnoga jesenjega sunca ubio Selmana Čibukovića...