Vila zavađa braću
0001 Pije vino mali car-Stjepane
0002 U Budimu, gradu bijelome,
0003 Služi mu ga sestra Anđelija.
0004 Kad se Stjepan napojio vina,
0005 Popi Anđe jednu čašu vina.
0006 Koliko je dimna i ugledna,
0007 Gleda joj se kroz gr’oce vino,
0008 Stjepan joj je tako besjedio:
0009 „O Anđušo, moja mila sele!
0010 Da mi nije od Boga gr’jehota,
0011 Ja bi tvoje obljubio lice.“
0012 No mu tako Anđe besjedila:
0013 „Mili brate, mali car-Stjepane!
0014 Ljubi lice, ne gledaj grjehotu,
0015 Bog će nama oprostit gr’jehove.“
0016 Stjepan joj je obljubio lice.
0017 Ono doba malo postanulo,
0018 Doba malo po godine dana,
0019 Zadjeha se čedo u djevojki,
0020 Nosila ga tri godine dana.
0021 Tri godine kad se napunile,
0022 A djevojka bila na rođenje,
0023 U nje se je čedo najavilo,
0024 Čedo malo bješe muška glava.
0025 Od čeda se Stjepan uzmučio,
0026 Pa od srebra kopčeg dohvatio,
0027 U njeg baci ono čedo ludo,
0028 Pa ga nosi moru širokome
0029 I taj kopčeg nasred mora baci.
0030 Ono doa malo postajalo,
0031 Doba malo po godine dana,
0032 A pođoše budimske delije,
0033 Te odoše moru širokome,
0034 Te mi love ribu Mostarkinju.
0035 Kada su se natrag povratili,
0036 Kad dođoše moru na krajove,
0037 Tu srebrni kopčeg naodiše,
0038 Evo kopčeg otvorit ne mogu,
0039 No ga nose u toj gori svetoj,
0040 U namastir providura starca.
0041 Providure kopčeg otključaje,
0042 U njem živo čedo nahođaše,
0043 Ovo čedo bješe muška glava.
0044 Providur ga dimno dohvatio,
0045 Dohvatio, pa ga pokrstio,
0046 Svojijem ga duhom zahuknuo,
0047 Te mu dimno ime napravio,
0048 Dimno ime Simione đače,
0049 Al ga hrani, dokle ga pothrani.
0050 Dok se njemu napuni godina,
0051 Više bješe od godine dana,
0052 Nego drugi od sedam godina.
0053 Kad se njemu sedam ispuniše,
0054 Privati se konja i oružja,
0055 No mu tako starac govorio:
0056 „Sinko mili, Simione đače!
0057 U Budim se Stjepan prestavio,
0058 Carstvo mu je pusto ostanulo,
0059 No dovati konja i oružje,
0060 Te otidi ti Budimu gradu,
0061 I dovati konja i oružje,
0062 Te se njemu baci u ramena,
0063 Pa se igraj zelenom planinom.“
0064 Simione ide do Budima.
0065 Dokle dođe u Budimu gradu,
0066 I tu nađe budimske delije,
0067 Oko carstva gdje se poganjahu
0068 Kojega će dopanuti carstvo,
0069 Al careva sestra za ljubovcu.
0070 Simion im tako besjedio:
0071 „Boga vami, budimske delije!
0072 Da bacimo krunu u oblake,
0073 Na kojega pane kruna zlatna,
0074 Eto njemu i kruna i carstvo,
0075 I careva sestra za ljubovcu.“
0076 Oni bace krunu u oblake,
0077 Simionu pade na ramena.
0078 Delijama dobro žalost bila,
0079 Simiona živa uhvatiše,
0080 Zatvore ga u bijelu crkvu.
0081 Opet krunu bace u oblake,
0082 Pade kruna na bijelu crkvu,
0083 A bijelu crkvu polomila,
0084 Simionu pade na ramena.
0085 Od druge im biti ne mogaše,
0086 No mu daše i krunu i carstvo,
0087 I carevu sestru za ljubovcu.
0088 Simion je konja dohvatio,
0089 Pa se konju na ramena baci,
0090 A za sobom majku Anđelinu.
0091 Od Budima do te gore svete
0092 Tri puta joj obljubio lice.
0093 A kad dođu u toj gori svetoj,
0094 Susrete ga starac providure
0095 I tako mu riječ govoraše:
0096 „Sinko mili, Simione đače!
0097 Da li tebe ne dopade carstvo?“
0098 Simione tako govoraše:
0099 „Da ti kažem, oče providure!
0100 Evo me je dopanulo carstvo
0101 I careva sestra za ljubovcu.
0102 Od Budima do te gore svete,
0103 Triput sam joj obljubio lice.“
0104 No mu tako starac besjedio:
0105 „Zlo jutro ti, Simione đače!
0106 Nu pogledaj, što ti knjiga piše.“
0107 Vidje momče, što mu knjiga kaže
0108 I grozne ga suze popadoše.
0109 Providur ga živa uhvatio,
0110 Pa ga metnu u lednu tamnicu;
0111 Tu tamnova tri godine dana.
0112 Tri godine kad se napuniše.
0113 Ali starac otvori tamnicu:
0114 Simion se đače prestavio,
0115 Kod njega su tri božja anđela,
0116 Sveti Petar i sveti Nikola,
0117 I presveta blažena Marija.
0118 Zadjeha se čedo u djevojke,
0119 Nosila ga po godine dana.
0120 Po godine kad se napunilo,
0121 A djevojka bila na rođenje,
0122 U nje se je čedo najavilo,
0123 Čedo ovo bješe muška glava,
0124 Muška glava bješe sveti Sava.
