Nahod Simeon/11
- 5.
PREĐAŠNjE, OMAR
CARICA: Omaru, poslednja potporo moja, i ti ovde? O, jeste, pri najvećoj nesreći sreća po koji zračak svoje blagosti prosipa. Ti si, koji moju bol istino čuvstvuješ. U prisustviju tvome moja se žalost većma topi.
OMAR: Ja se radujem, mila carice, videći te u tihom raspoloženiju. Tihost buru razblažuje, koja se neprestano oko tebe vrze. Ja sam pohitio amo tešiti te, čujući da ti je jedan tigar blagostojanije porušio. No hvala Bogu, kad utehe ne trebaš.
CARICA: Kakav tigar, Omaru? Ah, ja sam tako zanešena, da ne znam upravo gde je veća moja nesreća.
OMAR: Sinan je tvoga oca ubio.
CARICA: Ah, nije Sinan, Omaru; Hasan, Hasan.
OMAR: Ona zver pomoću Sinana.
CARICA: Nije, Omare. Hasan je moga oca ubio, a Sinan je rad mene ubiti, goneći me svojom ražarenom ljubovlju. Brani me, Omare. Ja za ljubov nisam, moje su .žile utrnule, nikakvu prijatnost osećati ne mogu. S jedne strane Sinan, s druge Hasan užasno mi otrovom ljubovi prete. Svirepi Hasan, još se usudio svoje divlje čuvstvo izraziti mi! Ah, kako mi je, kad pomislim! Brani me od ljubovi, Omare, pa ću zadovoljna biti.
OMAR: Čestita carice, milo dete moje! Hasanu, koga kao divlju zver svi poznajemo, ništa nemam govoriti; no Sinan, ako nije učasnik bio smrti As-Biuhove, zašto ne bi tvoju ruku dobio? Zašto ne bi tvoje srce poklonila onome, koji . . .
CARICA: O, dosta, Omare! Tako ti Stvoritelja, ti mi dosađuješ s tim. Nisi bio da čuješ kakvu sam zakletvu položila, da neću nikad na muško pomisliti. Da si ti tada bio, Omare, ne bi mi o tom spominjao: a i sad mi nećeš spominjati, ako znaš, kao što znaš, kolika je sila zakletve.
OMAR: I ti si naumila bez muža ostati, sama i udovica?
CARICA: Ja sam se zaklela, da ću to učiniti. Nikakva me sila čovečja od zaveta odvratiti neće. Samoća je moja sladost i moje veselje.
OMAR: Dakle budi tvoja volja, neščasno stvorenje! Ostani tako, kad u tom zadovoljstva nahodiš. Omar će uvek na tebe paziti.
|