Nahod Simeon/10

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

DEJSTVO DRUGO
◄   3 4. 5   ►
4.

(Soba caričina)

CARICA, do nje LAMBRA, JAMNA uđe.


CARICA: Mahni me se, Lambro, ne paraj mi moje srce. Niko mi zavet porušiti neće. — Ti ovde, Jamno? Jest, vi ste moja deca. Ceo svet kad me se odreče, vi me ostaviti nećete.

LAMBRA: Ali, mila naša gospođo...

CARICA: Nemoj, Lambro, ako me ljubiš. Moje se srce okamenilo, nikakve svetske radosti čuvstvovati ne može, one su za mene zarasle. I sama mi se žalost umanjava, jer su me suze iscedile, moje su

žile malaksale. Tiho i spokojno, kao jela u pustinji, koja se truležu kloni, živeću ti. Ona se ne menja, nit' je zelen u proleće obuzima, niti u leto cveta, polako samo vene. Tako ću se ja grobu

približavati. Nikakva bura da se više u mojim prsima ne rodi! Lambro, Jamno, o, kakvo je blaženstvo tihost! Srce moje za njom čezne. O, da je hoće dobiti! Svaka naprasna bura nek se u neme suze

pretvori.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 165 godina.