Nahod Simeon/10
- 4.
(Soba caričina)
CARICA, do nje LAMBRA, JAMNA uđe.
CARICA: Mahni me se, Lambro, ne paraj mi moje srce. Niko mi zavet porušiti neće. — Ti ovde, Jamno? Jest, vi ste moja deca. Ceo svet kad me se odreče, vi me ostaviti nećete.
LAMBRA: Ali, mila naša gospođo...
CARICA: Nemoj, Lambro, ako me ljubiš. Moje se srce okamenilo, nikakve svetske radosti čuvstvovati ne može, one su za mene zarasle. I sama mi se žalost umanjava, jer su me suze iscedile, moje su
žile malaksale. Tiho i spokojno, kao jela u pustinji, koja se truležu kloni, živeću ti. Ona se ne menja, nit' je zelen u proleće obuzima, niti u leto cveta, polako samo vene. Tako ću se ja grobu
približavati. Nikakva bura da se više u mojim prsima ne rodi! Lambro, Jamno, o, kakvo je blaženstvo tihost! Srce moje za njom čezne. O, da je hoće dobiti! Svaka naprasna bura nek se u neme suze
pretvori.
|