Narcis (satira)
| Narcis Pisac: Vojislav Ilić |
Narcis
— SATIRA —
Kroz daljne gore rogova hore se zvuci,
Razjaren riče lav, i mirna beži gazela —
Oh, lepi Narcis, sa strelom u nežnoj ruci,
- Lov lovi, gle!
I zvoni i grmi, lomi se planina cela,
- I beži pred njime sve!
O kako ljubak, o kako božanstven beše
Cefiza bajni sin! Na čudne njegove draži
Prostiru mirte hlâd, a ruže stidno se smeše!
I Eho zalud svom srcu naslade traži!
Sve strepi, žudi sve... U tajnom gorskome zraku
Najade smerne sanjivo jezerom plove —
Il' lakim krilom, u ljupkom i mirnome zraku,
Robove verne mame, nek' dalje po gori love —
- I smaknuvši, u željama,
- Devojaštva ljupki stid,
- Obnaženim lepotama
- Plene srce, poje vid!
- Il' po glatkom ogledalu,
- Kao tihi, blagi san —
- S družnom pesmom na obalu,
- Žarke i mile, hite van...
No hladni Narcis na ženske ne gleda čari,
Pažljivo sluša on, gde zvučni hore se rozi —
I zalud pesma pozdravom srce mu pali,
Izrečen sud je — i večni štite ga bozi!
I tavni suton već spušta umorno krila;
Izumre rogova glas... Po drvlju i klonulom cveću,
Uz blagi mir, rosica spušta se mila,
I rujne magle lagano k nebu leću...
Narcis se smuti. Nemila klonulost i tajna
Prožma mu duh — a žeđ ga pakleno mori,
Da pogled seva kô luča žarka i sjajna,
I bajno čelo u čudnom zanosu gori!
- A u magli i daljini
- Od pesama zvoni glas,
- I on vidi, — il' se čini
- Bistru reku i talas.
I Narcis hita, gde čudna pesma se hori,
- Da traži sebi spas...
Tu nagnuvši božanski lepu glavu,
Najade smerne gde žedne putnike poje,
On baci pogled na površinu plavu,
I prvom zgleda čarobno lice svoje,
I zasta zanet... O kako trepti i blista
To tamno oko božanskim, svetim žarom!
O kako sija lik, kô zora svetla i čista,
Neodoljivim i nežnim detinjskim čarom!
On drhće sav — on ljubi stidljive ruke,
U rusu kosu šareno cveće plete —
A smej se hori — i lahor pronosi zvuke,
I čudni zvuci kroz nemu tišinu lete...
- A najade u podsmehu
- Sa kikotom lete sad —
- Pevajući, na utehu,
- Njegov čar i njegov jad.
I splevši vito kolo, u zrak se tiho uzneše,
- Šapćući ljudma kroz ceo život njin:
O kako ljubak, kako božanstven beše
- Cefiza bajni sin!
4. januar, 1882 god.
Izvori[uredi]
- Vojislav Ilić: Sabrana dela, Lirsko pesništvo 1872-1886, Vuk Karadžić, Beograd, strana 127-128.
|