Narodni poslanik/Čin treći
(Pozornica na sredini podeljena. Leva (od gledalaca) polovina je Ivkovićeva soba, a desna Jevremova, deo sobe u kojoj je prošlog čina igrano. Na obema sobama prozori na zadnjim zidovima. Vrata koja vode iz jedne sobe u drugu širom su otvorena i više su napred)
I
JEVREM, IVKOVIĆ
JEVREM (u svojoj sobi, držeći u ruci jedan zgužvan broj novina, govori preteći Ivkoviću): To nije izraz narodne svesti, to nije dopis, to nije politika, to je kleveta!
IVKOVIĆ (u svojoj sobi, držeći jednu zgužvanu crvenu plakatu): Ako hoćeš da znaš šta je kleveta, a ti turi ruke u svoje džepove, tamo ćeš naći ove plakate.
JEVREM: A ovaj telegram u novinama?
IVKOVIĆ: To je sušta istina. U telegramu stoji da si ti, gazda-Jevreme, govorio protivu vlade i ništa više.
JEVREM: Govorio protivu vlade? Pa dabome da sam govorio protivu vlade kad si mi ti podmetnuo tvoj govor!
IVKOVIĆ: Ne kažeš mi hvala što nisam u telegramu javio da si mi ukrao govor.
JEVREM: Tu reč da trgneš, jesi čuo! Ne kradem ja, ja sam karakterna individua.
IVKOVIĆ: Pa jes', moj govor je sam uleteo u tvoj džep!
JEVREM: Zet si mi, mogu da se poslužim tvojim govorom, ako te je žao, mogu i ja tebi napisati jedan pa da ti vratim zajam.
IVKOVIĆ: Hvala! Piši ti sa tvojim ljudima paškvile.
JEVREM: Drugom to da kažeš, jesi čuo...
IVKOVIĆ: Ja tebi kažem, a ti reci onom kome treba!
JEVREM: Nije te ni sramota: za jedan govor potego kroz novine da se žali!
IVKOVIĆ: Nisam se žalio, ja sam samo izneo da si i ti prešao u opoziciju.
JEVREM: U opoziciju? S tobom valjda?
IVKOVIĆ: Nije sa mnom, nego protiv vlade.
JEVREM: Protiv vlade? Ja protiv vlade? Zar te nije sramota u oči da me pogledaš?
IVKOVIĆ: Nije me sramota, jer sam kazao istinu.
JEVREM: To što si pljunuo, odmah da poližeš! Telegrafski da poližeš. Ja ću da platim depešu, inače...
IVKOVIĆ: Šta inače?
JEVREM: ... Inače ću ja telegrafisati u Beograd da ti lažeš...
IVKOVIĆ: Ja ću onda štampati tvoj govor.
JEVREM: Ama otkud moj, kad je to tvoj govor?
IVKOVIĆ: Ti si ga govorio...
JEVREM: Hoćeš li da pošlješ depešu pli nećeš?
IVKOVIĆ: Neću!
JEVREM: E, onda... da znaš... nema ništa više... Jest... nema ništa više... (ne sme da kaže)
IVKOVIĆ: Šta nema?
JEVREM: Pa to! Ne možemo više zajedno pod istim krovom i otkazujem ti kvartir. Eto ti! Sa dušmaninom svojim ne mogu pod jednim krovom!
IVKOVIĆ: Lepo, primam k znanju!
JEVREM: I da znaš i to: nisi mi više kirajdžija ni kod moje ćerke i... odatle da se iseliš.
IVKOVIĆ: Odatle da se iselim?
JEVREM: Odatle!.. Nisi mi više zet, pa eto ti... I da se iseliš.
IVKOVIĆ: Čuo sam!
JEVREM: Još danas!
IVKOVIĆ: Iz srca tvoje kćeri mogu još danas, a iz kvartira kroz petnaest dana.
JEVREM: Ja energično kažem: još danas!
IVKOVIĆ: Danas je izbor!
JEVREM: Ako je tvoj izbor, i moj je!
IVKOVIĆ: Tebi je lako, gazda-Jevreme, ti se možeš i iseliti, pošto nećeš biti izabran.
JEVREM: A ti ćeš biti izabran?
IVKOVIĆ: Ja se nadam!
JEVREM: Siguran poslanik! Piše depeše protiv svoga tasta. (baci mu zgužvane novine kroz vrata) Na ovo pa da se zakitiš!
IVKOVIĆ (baci mu zgužvane crvene plakate): A evo tebi! Čitaj ovo pa se ponosi!
JEVREM: I da mi više ne izlaziš na oči, nego da se seliš! To ti je moja poslednja reč. Eto ti! (gurne vrata, zaključa ih, strpa ključ u džep i šeta uzbuđeno i ljutito)
IVKOVIĆ (seda za sto i piše).
II
SPIRA, SPIRINICA, PREĐAŠNjI
SPIRINICA (ulaze u Jevremovu polovinu sobe): Dobar dan, zete! A mi baš pošli na glasanje, pa velimo da svratimo.
SPIRA: Ama, nismo pošli mi na glasanje, nego pošao ja...
SPIRINICA: Eno ga opet! E, ovaj će me čovek i u grob oterati, a neće mi dati bar jednu reč da progovorim za života. Pa ne kažem ja...
SPIRA: Ama, kako ne kažeš, kad si kazala?
SPIRINICA: Nisam kazala, no velim samo: mi pošli...
SPIRA: E, pa to, to si kazala.
SPIRINICA: Ta pusti me, čoveče, da kažem; ne zapušavaj mi živoj usta!
JEVREM: O, gospode bože, dokle ćete vas dvoje? Pa zar ti još nisi glasao?
SPIRA: Nisam! Reko', imam vremena!
JEVREM: Pa da vidiš i nema. Sad će još malo pa da zatvore kapije.
SPIRA: Sad ću ja. Samo da se pozdravim sa Pavkom. (ženi) Kažem ja tebi da požurimo. (polazi u Pavkinu sobu)
SPIRINICA (ode za njim): Ti meni kazao? A od jutros ti govorim...
SPIRA: Kazao sam ti 'ajde brže, a ti?
SPIRINICA: Eto, sad će da ispadne da sam ja kriva... (oni ove poslednje rečenice govore za kulisama)
III
SRETA, PREĐAŠNjI
SRETA (ulazi u Jevremovu polovinu sobe): Sto četrdeset i dva!
JEVREM: Pa platio sam malopre sto dvadeset.
SRETA: Kakvih sto dvadeset?
JEVREM: Pa račun, što su pili glasači.
SRETA: Ama, ne govorim ti ja to, nego sto četrdeset i dva glasa imaš dosad.
JEVREM: A, je l' ima toliko? A biće još. Je l'?
SRETA: More, bila bi cela varoš, samo da ne beše one bruke.
JEVREM: Koje bruke?
SRETA: Pa onaj tvoj govor deputaciji. Oni sad silno agituju s tim. Šta ti bi, pobogu brate, da onako postaviš stvar na svoje mesto.
JEVREM: Šta mi bi?... Kazao sam ti... to nije moj govor, to je njegov.
JEDAN GRAĐANIN (ulazi kod Ivkovića i daje mu jednu cedulju).
IVKOVIĆ (razmatra ceduljicu, objašnjava se nešto sa tim građaninom, uzima zatim šešir i zajedno odlaze).
SRETA: Pa otkud kod tebe?
JEVREM: Pa tako, izmešalo se. Znaš kako je u familiji, sve se izmeša.
SRETA: Ono jeste, gazda-Jevreme, posle svadbe i može da se izmeša, ali ne ide to da se izmeša još pre svadbe. Pa onda, izmešalo, izmešalo. Dobro, neka je i tako, ali kad vide da je govor protivu vlade, što se ne ustavi, nego zape pa do kraja?
JEVREM: Kako da ti kažem... znaš, nekako mu lako ide kad grdiš vladu. Dođe ti onako kao od srca. Zato valjda i govore uvek lepo oni koji grde vladu. A deder ti, sinko, brani vladu, pa da vidiš kako je to teško da se lepo i govori. A ovo, znaš, ja počeo, pa podufati me nešto i kao otvori mu se srce... Pa tako... a još građani počeše da viču: tako je! Pa me to još više odvuče.
SRETA: Od jutros se na sve strane lepe ove plakate koliko da zamažemo malo stvar. Evo čitaj. (čita mu sam) "Nevaljalstvo opozicione štampe prevršilo meru. Podla je izmišljotina da je naš kandidat gazda Jevrem Prokić govorio protivu vlade. On stoji i sad čvrsto i nepokolebljivo uz vladu, a uz njega ceo narod. Današnji izbor će pokazati da klevete ne pomažu tamo gde je narodna vlast budna."
JEVREM: E, to si mu lepo sastavio.
SRETA: A ovo? (vadi drugu hartiju)
JEVREM: Šta je to?
SRETA: Vidiš li potpis? "Mirabo". Znaš li ko je Mirabo? To sam ja, a ovo je telegram koji sam napisao za beogradske listove da te i tamo operem od bruke. Na, pošlji ovo na telegraf. (daje mu) Moram, brate, moram da postavim svaku stvar na svoje mesto, a ti, ubuduće, pazi se: čim ti na jezik naiđe reč "vlada", a ti odmah jezik za zube!
IV
MLADEN, PREĐAŠNjI
MLADEN (dojuri usplahiren i razdera se) Gazda!
JEVREM (trgnu se, ispusti telegram, te drekne i sam): Šta je, brate?
MLADEN: Jurio sam kao da me panduri vijaju.
V
PAVKA, SPIRA, SPIRINICA, PREĐAŠNjI
PAVKA (za njom Spira i Spirinica): Šta je zaboga?
SPIRA I SPIRINICA: Šta je?
JEVREM: Ta govori šta je, uzbuni celu kuću (digne ispušteni telegram)
MLADEN: Pred opštinom puno sveta, pa se guraju, svađaju, viču...
JEVREM: Šta viču?
MLADEN: Tako, viču!
JEVREM: Ama šta viču, pobogu brate, šta viču?
MLADEN: Svašta. Jedni viču: dole! Drugi: gore! Jedni: ua! Drugi: živeo!
SRETA: Odoh ja da vidim šta je to.
JEVREM: 'Ajde, boga ti!
SRETA (odlazi).
VI
PREĐAŠNjI, BEZ SRETE
JEVREM (Mladenu): A viču i "živeo", je li? (Pavki) Čuješ li, Pavka, to je narodno oduševljenje! Jesi li čula koj' put šta je to narodno oduševljenje?
PAVKA: Nisam!
JEVREM: E, eto, to je narodno oduševljenje kad gomila viče, a ne zna zašto viče.
MLADEN (nastavlja): Viču ljudi, viču deca viče narod, viču panduri, svi viču. U kafanama, na sokaku, po dućanima, svud se iskupio svet, puno naroda, pa neki viču a poneki i šapću u gomilicama.
JEVREM: Oni što šapću, to je opozicija?
SPIRINICA: Ti ćeš valjda za onoga glasati? (pokazuje na Ivkovićevu sobu)
SPIRA: Ti nemoj da se mešaš u politiku!
SPIRINICA: Eto ti sad, opet, otkud je to politika?
SPIRA: Nego šta je?
SPIRINICA: Ovo su izbori!
MLADEN (nastavlja): Pred kafanom kod "Ujedinjenja" svira muzika, toči se pivo, pije se...
JEVREM: Jesu li to naši što piju?
MLADEN:Naši.
JEVREM (više sebi): Opet račun!
MLADEN: ... A u zemlju pred kafanom, pobijen veliki barjak, pa čim prođe kraj kafane koji od njihovih a oni mu podvikuju: ua! I bacaju se za njim mezetom, krastavcima, jajima...
JEVREM (više sebi): A kafedžija sve to beleži!
MLADEN (nastavlja): A njini uzeli drugu muziku pa idu kroz varoš i pred Jelisijevim dućanom upalili bure katrana, pa se iskupio svet i deca te preskaču vatru. U Tenkinoj kafani potukli se i razbili jednom glavu, ali taj nije ni naš ni njihov, nije čak ni ovdašnji. Aksentiju Matiću polupali prozore. Peru Zarića uhapsio gospodin Sekulić što je psovao vlast, Jašu Andrića istukli, ne zna se ko. Peru Mrvića jahali u gornjoj mahali. Kažu, nijedne godine nije bilo tako lepo kao ove.
JEVREM: Bože moj, što ti je to kad se narod razbudi!
PAVKA (krsti se): Prava čuda, boga mi! Bog nek nam je na pomoći!
SPIRA: Nisu to čuda, Pavka, nego to ti je narodni običaj.
SPIRINICA: Ta kakav običaj, to je oduševljenje!
SPIRA: Nemoj da se mešaš kad ja govorim.
SPIRINICA: Ama, čoveče božji, valjda i ja imam prava da pišem, ne mogu tek celog veka ćutati.
SPIRA: Znam, al' kad zineš, a ti ne znaš da se zaustaviš.
JEVREM: Dosta, čekajte! Imamo mi, brate, i druga posla, a ne vas da slušamo! (Mladenu) Na sad, da nosiš ovu depešu na telegraf!
MLADEN: E, pa ne mogu sad to.
JEVREM: Kako ne možeš?
MLADEN: Treba da glasam.
JEVREM: Pa jesi l' od jutros glasao?
MLADEN: Jes', al' od jutros sam glasao za gospođicu, a sad za tebe, gazda.
JEVREM (zgranut): Kakvu gospođicu, marvo jedna?
MLADEN (pokazuje na Ivkovićeva vrata): Pa za onoga...
JEVREM (hoće da ga ščepa za gušu): Za koga, bre?
MLADEN (prestravljen): Pa... za zeta!
JEVREM: Za zeta? A kako si, bre, smeo za njega da glasaš?
MLADEN: Pa... molila me gospođica...
SPIRINICA: Iju!
SPIRA: Ti da ćutiš!
SPIRINICA: Pa kazala sam samo: iju!
SPIRA: Nemoj ni "iju" da kažeš!
SPIRINICA: Pa ne mogu začepi ta usta!
PAVKA: Eto, eto, Jevreme, šta si napravio!
JEVREM (Mladenu): Ama, zar ti moj hleb jedeš, a za drugoga da glasaš? Je li, bre?
MLADEN: Molim te, gazda, da mi oprostiš ako sam nešto pogrešio. Meni je gospodin Sekulić kazao da pre podne dođem i da glasam na moje ime, a posle podne, onako predveče, kad bude najveća navala, da dođem i da glasam kao Jova Stojić, rabadžija, pošto je on otišao sa espapom u Beograd, pa da mu ne propadne glas. Pa pošto sam imao dva glasa, gospođica me okupila pa kaže: jedan daj za oca, a jedan za zeta...
JEVREM: Ama kog zeta, čijeg zeta? Nije on ničiji zet, more!
MLADEN: Pa ako može da se izbriše!
JEVREM: Šta da se izbriše?
MLADEN: Pa taj glas, što sam od jutros glasao.
JEVREM: Možeš tvoj nos da izbrišeš! 'Ajde do đavola! Idi pa glasaj da bar taj drugi glas ne propadne!
MLADEN (odlazeći): Neće da propadne, kud bi propao! (ode)
VII
PREĐAŠNjI, BEZ MLADENA
JEVREM (Pavki): Jesi li čula sad tvojim rođenim ušima?
PAVKA: Čula!
SPIRINICA: Iju, rođena ćerka pa da glasa protivu oca. To da sam pročitala u novinama, pa ne bih verovala!
SPIRA: Eto, takve ste vi ženske, uvek volite za drugoga da glasate.
JEVREM: Zato sam ja, vidiš, i raskinuo.
SPIRINICA: Šta si raskinuo?
SPIRA: Ama, ne prekidaj čoveka!
SPIRINICA: Ta pusti me da ga pitam.
SPIRA: Evo Pavke tu, pa neka ga ona pita!
PAVKA: Šta si raskinuo, Jevreme?
JEVREM: I kvartir i proševinu!
PAVKA: Kako raskinuo?
JEVREM: Tako. Kazao sam mu otvoreno: ti nemaš više nikakvih veza s mojim kvartirom, i otkazujem ti od danas pa za petnaest dana moju ćerku.
PAVKA: Kako za petnaest dana?
JEVREM: Kvartir, a ćerku odmah!
PAVKA: Pobogu, čoveče!
JEVREM: Neka sad ide pa neka glasa za njega.
PAVKA: Jesi li dobro razmislio, Jevreme? Dućan nam propade, proševinu rasturi... JEVREM: A poslanički mandat dobih!
PAVKA: A dete?
JEVREM: Koje dete? Je l' ono što podgovara glasače?
PAVKA: Plakaće, gruvaće se, čupaće kose...
JEVREM: Kaži joj: povešćemo je u Beograd i ovaj... šta znaš... ćerka narodnog poslanika... podnesem interpelaciju... ministar se uplaši...
SPIRINICA: I počne da se uvija oko tebe.
SPIRA: Ama, ne prekidaj čoveka!
SPIRINICA: Ostavi me da kažem, zaboga!
SPIRA: Ne moraš ti da kažeš, neka kaže Jevrem!
JEVREM: Pa to sam hteo da kažem. Kao narodni poslanik imam pravo da dobijem neku koncesiju, recimo: da sečem šumu ili da gradim novi železnički krak, ili tako nešto... A ja neću, recimo, koncesiju, a hoću zeta. Eto ti!
SPIRINICA: I onda, dabome, vlada ti nađe zeta.
SPIRA: Ama, ne nađe vlada! Gde je vlada još tražila zetove narodnim poslanicima?
SPIRINICA: Pa ne nađe, nego onako... provodadžira.
PAVKA: Pa veliš, tako da joj kažem?
JEVREM: Tako, dabome! (uzima šešir i hoće da iziđe)
PAVKA: A kuda ćeš sad?
JEVREM: Vidiš da nema ko da mi odnese ovu depešu, moram sam. A i da prođem malo, da čujem i da vidim šta je napolju.
VIII
IVKOVIĆ, PREĐAŠNjI
IVKOVIĆ (vraća se u svoju sobu, seda i nastavlja pisanje).
PAVKA (vadi iz džepa ključ od dućana): A zar ne bi mogao uz put, da obiđeš malo dućan?
JEVREM: Taman! Izbori, a ja da obilazim dućan!
PAVKA: Znaš da me je sramota od sveta što je zatvoren dućan.
JEVREM: Pa neka je zatvoren, svetac je!
PAVKA: Kakav svetac?
JEVREM: Pa izbori. Zar to nije svetac?
PAVKA: Nije!
JEVREM: Gle! Zar vama Paraskeva svetac, pa meni izbori da ne budu? Zar Paraskeva što jedanput u godini pada pa vi ne radite, a ovo mandat koji traje četiri godine? (ode)
IX
PREĐAŠNjI, BEZ JEVREMA
PAVKA: Ne znam kako ću Danici na oči, i kako ću joj kazati da joj je otac rasturio proševinu?
SPIRINICA: Pa velim, Pavka, ako nisi počem protivna, ja da joj kažem?
SPIRA: Eto, opet ti! Ama što moraš svud da se trpaš?
SPIRINICA: Ama nemoj da si takav, čoveče božji! Sestra sam joj, pa ko će joj pomoći ako ja neću?
PAVKA: Pa jest', to će najbolje biti. Reci joj ti, ja bome ne smem. Idi, eno je ona u svojoj sobi, a ja odoh u kujnu. (odlazi)
H
SPIRA I SPIRINICA
SPIRA: I sad da mi je da znam kako ćeš da joj kažeš?
SPIRINICA: Pa valjda toliko umem.
SPIRA: Ne umeš, ti ćeš da zbrkaš, moram i ja poći s tobom da ti pomognem.
SPIRINICA: Taman, ako ti pođeš, onda joj nećemo ništa kazati.
SPIRA: Molim te, ženo, valjda toliko umem...
SPIRINICA: Pusti ti samo mene, a ti ćuti, jer ti kad počneš... (zalaze iza kulise prepirući se)
XI
JOVICA, IVKOVIĆ
JOVICA (ulazi kod Ivkovića): Dobro veče!
IVKOVIĆ: Dobro veče, gazda-Jovice!
JOVICA: Ne znam kako si ti čuo, ali meni Sima poreznik veli da smo ih premašili sa dvadeset glasova.
IVKOVIĆ: Šta je to dvadeset glasova, to se časom može da izmeni! Pa gde su ti tvoji ljudi, gazda-Jovice? Ti reče, kad si davao izjavu, da stotinu vučeš za sobom?
JOVICA: Znaš kako je, gospodine Ivkoviću, ne možeš danas ni rođenom bratu verovati. Obeća pa vrdne. Kad si s njim u četiri oka, on ovolika usta na vlast, a kada se sa vlastima pogleda oči u oči, on ne ume da zine.
IVKOVIĆ: Ama, sve ja to znam, ali sam računao mnogo više na tebe. Tebe je, je li, inat odveo u našu partiju?
JOVICA: Jeste, to priznajem. Da me sad ko zapita: bi li se poturčio kad bi znao da Jevrem Prokić neće biti poslanik, i to bih pristao.
IVKOVIĆ: E, pa to nije potrebno da se poturčiš, dovoljno je da potrčiš. Sad je, vidiš, poslednji čas. (gleda na sat) Još malo pa će se zatvoriti kapije na opštini, i onda niko nov ne može ući. Ono što se zateklo u dvorištu - glasaće. Sad, vidiš, treba ubaciti što više glasača u opštinsko dvorište. (čuje se muzika)
JOVICA: Pa radim ja, misliš da ne radim. Eno, čuješ li, to sam ja platio muziku da ide u gornju mahalu te da otud potera svet.
DANICA (kad čuje muziku, istrči iz svoje sobe i ode na zadnji prozor pa se nasloni i gleda napolje).
IVKOVIĆ: Ne pomaže tu muzika, već razborita reč. Pođi samo tamo među birače; ohrabri ih; reci im da je vlast samo toliko jaka koliko se mi bojimo; reci im da je vlast nemoćna da građanima uskrati prava koja im zakoni daju; reci im... Ta već znaš valjda toliko.
JOVICA (polazeći): Znam. Ne brini. Teško je meni bilo govoriti dok sam uz vladu, a sad - ne brini, umeću ja.
IVKOVIĆ (ispraćajući ga): E, pa hajde, ne gubi vremena. Nemamo kad više, poslednji je trenutak. Ako sad malakšemo, ispustićemo pobedu. (ispraća ga i Jovica odlazi)
XII
SPIRA I SPIRINICA, PREĐAŠNjI
SPIRINICA (ulazi, za njom Spira i Danica): Gde si, dete, zaboga? Tražimo te po celoj kući...
SPIRA: Imamo važan razgovor s tobom.
SPIRINICA (Spiri): Ama, ostavi me da govorim, kad sam već počela!
SPIRA: Vidiš li sama da ne umeš, ti ćeš odmah s neba pa u rebra.
SPIRINICA: O, gospode bože, da čudne napasti! Ama, sačekaj da kažem prvo... SPIRA: Pa jest, al' rđavo počneš.
SPIRINICA: Ama, nisam još ni počela.
DANICA: Pa govorite već jedanput, šta je to što imate da mi kažete?
SPIRINICA: Pa to, Jevrem će kao poslanik i tebe da vodi u Beograd, pa će tamo da podnese interpelaciju i onda će da dobije od države koncesiju za zeta.
SPIRA: Ama, nije tako!
SPIRINICA: E, pa 'ajd', kaži ti!
SPIRA: Neće dobiti koncesiju za zeta, nego će podneti interpelaciju, a ministri će onda početi lepim oko njega... a on...
SPIRINICA: Pa to je isto?
SPIRA: Nije sasvim isto.
SPIRINICA: Pa nije, ali je glavno da će se Danica tamo u Beogradu mnogo bolje isprositi i udati. |
DANICA: Ama, ko je to sve vama nakazivao?
SPIRINICA: Pa Pavka.
SPIRA: Ta nije Pavka, nego Jevrem.
SPIRINICA: Pa Jevrem, jest! al' Pavka nam je kazala da kažemo Danici.
DANICA: A zašto da mi kažete?
SPIRA: Pa zato da se okaneš ovoga.
DANICA: Koga ovoga?
SPIRA: Pa ovoga što ti je dosada bio verenik.
DANICA (iznenađeno): Kako dosad?
SPIRINICA: Pa dosad dabome, jer sad više nije.
SPIRA: Ta reci jasno: nije više, jer je Jevrem sve prekinuo.
SPIRINICA: Pa to sam i htela da kažem.
SPIRA: Htela si, al' nisi kazala.
DANICA: Čekajte, molim vas! Govorite jasno: s kim prekinuo? Šta prekinuo?
SPIRINICA (pokazuje rukom na Ivkovićevu sobu): S ovim tvojim!
SPIRA: Sa gospodinom Ivkovićem!
DANICA (prestravljeno): Kako prekinuo?
SPIRA: Tako otkazao mu kvartir.
SPIRINICA: I to odmah!
SPIRA: I otkazao mu prosidbu.
SPIRINICA: Za petnaest dana.
SPIRA: Ta nije tako.
SPIRINICA: Tako je.
SPIRA: Otkazao mu je prosidbu za petnaest dana.
SPIRINICA: Ta nije, čoveče, nego odmah.
SPIRA: A kvartir za petnaest dana. Eto, tako treba reći!
SPIRINICA: Pa tako sam i rekla.
DANICA: Ta ostav'te se, zaboga, vaših objašnjenja. Kažite mi jasno i razgovetno: šta je to bilo, kad je bilo i povodom čega? Uostalom, recite mi: gde je otac?
SPIRA: Otišao je poslom u varoš.
DANICA: A majka?
SPIRINICA: I ona je u poslu.
DANICA: U poslu su? Dobro, neću ih ni tražiti i ne trebaju mi. Samo, molim vas, recite im, i ocu i majci, da ja neću dozvoliti da se tako igraju sa mnom i da mi se svet smeje.
SPIRINICA: Eh, šta ima da ti se smeje svet kad se udaš u Beogradu?
DANICA: Ne tražim ja da se udam u Beogradu, niti da idem u Beograd. I ako idem, ići ću sa svojim mužem.
SPIRINICA: Al' drugo je to...
SPIRA (prekine je): Drugo je, dabome, kad ti je otac poslanik.
DANICA: Jes' poslanik, al' prvo treba da bude izabran.
SPIRINICA: Pa biće!
SPIRA: Svi glasaju za njega.
DANICA: Ko to kaže? A ja vam kažem da on neće biti izabran, nego Ivković!
SPIRINICA: Boga ti?
SPIRA: Ćuti ti! A... ovaj, ko to tebi kaže?
DANICA: Ja što vam kažem pa ćete videti. Prvo i prvo: Ilić, bivši poslanik, nije glasao i sa njim preko četrdeset njih. Pa onda i onaj gazda Jovica povukao je sa sobom oko trideset i četrdeset, pa onda mnogi su oca prevarili, pa onda... Ja ne pamtim sve, al' znam da otac neće biti izabran.
SPIRINICA: Iju, pa onda?
SPIRA: Ama, ćuti ti! Pa dobro, šta će onda biti?
DANICA: Biće eto to: on neće biti poslanik, a sa Ivkovićem raskinuo, i kome će se onda smejati svet nego meni? Mesto da ste pametni pa svi u kući da pomognemo Ivkoviću.
SPIRINICA: Eto, kažem ja!
SPIRA: Šta kažeš ti, nisi kazala ništa.
SPIRINICA: Ju, otkud nisam?
SPIRA: Pa nisi, dabome!
SPIRINICA: E, ovaj će me prosto u grob oterati!
DANICA: Eto, na primer. jeste li glasali vi, teča-Spiro?
SPIRINICA: Nije!
SPIRA: Al' ostavi me zaboga, da ja odgovorim. Nisam još glasao?
DANICA: E, pa, eto vi za primer, mogli bi glasati za Ivkovića?
SPIRA: Ama, zar protiv Jevrema?
SPIRINICA: Ju, crna devojko, šta govoriš?
DANICA: Ja vrlo pametno govorim. Kad bi otac imao izgleda da bude izabran, onda, ne kažem i sama bih vam kazala: glasajte za oca! Al' ovako: zašto da se zamerite Ivkoviću?
SPIRINICA: Pa jeste...
SPIRA: Jeste, ne...
DANICA: Osim, ako vi ne želite da budete predsednik opštine?
SPIRA: Ama želim, kako da ne želim!
SPIRINICA: A baš da on nešto i ne želi, želim ja.
DANICA: E, pa, eto, razmislite, vremena mnogo nema.
SPIRINICA: A ne znam šta se i napeo taj Jevrem da bude poslanik, što će mu to!
SPIRA: Ja sam mu govorio da nije to za njega.
DANICA: Dakle, šta mislite?
SPIRA: O čemu?
DANICA: Pa o glasanju?
SPIRA: Ta, pravo da ti kažem, i sam sam tako nešto mislio.
SPIRINICA: Jest, tako smo i mi mislili.
SPIRA: Ama, ne prekidaj, pobogu, ženo, da kažem šta sam hteo!
SPIRINICA: 'Ajd', baš govori!
SPIRA: Rekoh, bolje da počekam do predveče, pa ako Jevrem ima dosta glasova, da glasam za njega, a ako zet ima više glasova, onda da glasam za njega.
SPIRINICA: A ja kao da sam predosećala nešto, pa kažem Spiri: čekaj, ne žuri, ne moraš ti baš prvi glasati!
SPIRA: Ama, nisi mi ti kazala, nego ja sam vrdaram od jutros.
SPIRINICA: Eto ti sad, kako da ti nisam kazala?
SPIRA: Naprotiv, ja sam tebi kazao...
SPIRINICA: Iju, sad će još ispasti kao da je on meni kazao...
SATIRA: Pa zar ne pamtiš jutros, kad sam ti rekao...
SPIRINICA: Uostalom, tako mi uvek radimo kad je kakvo važno glasanje. Čekamo do predveče, pa ko ima više glasova...
DANICA: Ali, zaboga, nemojte oklevati, ako ćete glasati idite odmah, inače će biti dockan.
SPIRINICA: Kažem ja tebi da će biti dockan...
SPIRA: Šta imaš ti da mi kažeš, kao da ja...
DANICA: Ali...
SPIRA: Evo idem... (pođe, dođe do vrata i vrati se) A to je, je li izvesno da će Ivković dobiti većinu?
DANICA: Mogu ako hoćete i napismeno da vam dam.
SPIRA: Znaš, ja mislim...
SPIRINICA: Nemoj ništa da misliš, nego idi pa glasaj!
SPIRA (polazeći): A već ti da ne kažeš poslednju, presvisla bi... (ode)
DANICA (Spirinici): A ti, tetka, idi pa nađi majku. Reci joj da si mi sve kazala a da sam ja odgovorila: što je otac uradio ne važi za mene. Ja ostajem i dalje verenica gospodina Ivkovića.
SPIRINICA: Ama, je l' tako da joj kažem?
DANICA: Tako, od reči do reči!
SPIRINICA: Dobro... (ode)
XIII
DANICA, IVKOVIĆ
DANICA (kuca na Ivkovićeva vrata).
IVKOVIĆ (skoči i odlazi vratima): Šta je to sad opet? Ko je?
DANICA: Ja sam!
IVKOVIĆ: Vi?
DANICA: Moram da govorim s vama.
IVKOVIĆ: Izvol'te, sam sam.
DANICA: Danas je velika navala sveta u kući, ne bih želela da me ko zateče kod vas, govorićemo ovako, kroz vrata.
IVKOVIĆ: Čuli ste, valjda, kako je vaš otac postupio sa mnom?
DANICA: Čula sam, al' se to mene ništa ne tiče.
IVKOVIĆ: Zbilja? - Pa ipak... roditelji?
DANICA: Kad oni imaju prava da pripadaju vladi, imam i ja prava da pripadam opoziciji.
IVKOVIĆ: Ali vaš položaj mora biti, vrlo neprijatan?
DANICA: Dosad je bio, al' sad više ne!
IVKOVIĆ: Kako to?
DANICA: Stupila sam u otvorenu borbu protivu oca.
IVKOVIĆ: Vi?
DANICA: Već sam vam dva glasa pribavila i sad radim na tome da stvorim opozicionu partiju u samoj kući.
IVKOVIĆ: To je odista mnogo od vas. Ja ne bih nikako želeo da izgleda kao da vas ja podgovaram.
DANICA: Ah, to ne!
IVKOVIĆ: Al' ako bi vaš otac bio izabran, vaš bi se položaj pogoršao.
DANICA: A kako stoji?
IVKOVIĆ: Ja pouzdano verujem da sam pobedio ali - policija je počinila masu nepravilnosti a u takvim prilikama iznenađenja nisu isključena.
DANICA: I za slučaj da ja imam plan. Kad sam se već upustila u borbu, ići ću do kraja. Boriću se kao pravi opozicionar.
IVKOVIĆ: To je vrlo muški od vas... Ali...
DANICA: Hoću da posvedočim da sam vas dostojna.
IVKOVIĆ: Al' ne mislite valjda i posle, u braku, da ostanete tako odlučan opozicionar?
DANICA: E, to će zavisiti od vlade!
IVKOVIĆ: Recite mi svoj plan?
DANICA: Ima li otac prilike da drži još kakav govor u slučaju da bude izabran?
IVKOVIĆ: Pa... imao bi.
DANICA: Kad... Gde?
IVKOVIĆ: Pa... Znate već običaj kod nas, izabranome poslaniku dođe narod s muzikom pred kuću da ga pozdravi.
DANICA: A on odgovara s prozora. Jest, jest, to znam!
IVKOVIĆ: Pa?
DANICA: Neka otac s prozora vikne: "Dole vlada!"
IVKOVIĆ: Ne razumem kako?
DANICA: Jeste li već spremili govor za tu priliku?
IVKOVIĆ: Opet moj govor?
DANICA: Pa da, opozicioni!
IVKOVIĆ: Čujete, to je grubo od vas, to je čak nemilosrdno...
DANICA: Kad oni prema vama mogu biti grubi i nemilosrdni.
IVKOVIĆ: Ja ne želim da vi tako daleko idete.
DANICA: Dajem vam reč da ću to grubo sredstvo upotrebiti samo u slučaju ako otac ostane pri onome što vam je rekao. Recite mi, dakle, jeste li spremili govor?
IVKOVIĆ: Ta imam nešto ovde na stolu... početak.
DANICA: Hoćete li skoro od kuće?
IVKOVIĆ: Ovoga časa.
DANICA: Ući ću u vašu sobu i prepisaću vaš govor, ostavite ga na stolu.
IVKOVIĆ: Ja ne bih bio rad da budem vaš saučesnik u toj stvari.
DANICA: Ali ne brinite kad vam kažem - neću ja stvar zloupotrebiti.
IVKOVIĆ: Dozvoliću vam samo stoga što znam izvesno da vaš otac neće biti izabran za poslanika pa neće ni imati prilike da govori. Pa ipak, zato, sešću odmah i ublažiću govor koliko god mi je to moguće.
DANICA: Dobro, pristajem!
IVKOVIĆ (seda za sto i popravlja govor).
XVI
PAVKA, SPIRINICA, PREĐAŠNjI
SPIRINICA (pokazujući Danicu): Evo je pa nek ti sama kaže!
DANICA: Nemam šta drugo da vam kažem do da sve to za mene ništa ne vredi!
PAVKA: Koje ne vredi?
DANICA: To što je otac otkazao. Ako je otac prekinuo, nisam ja, i to sam maločas kazala Ivkoviću.
PAVKA: Govorila si s' njim?
DANICA: Sad malopre, kroz ključaonicu.
PAVKA: Crna devojko, imaš li ti boga?
DANICA: Zašto? Kakvo sam zlo učinila?
PAVKA: Zar pred očima materinim i očevim govoriš kroz ključaonicu sa tuđim čovekom, pa se to još ne stidiš sama da kažeš!
DANICA: Ja nisam govorila sa tuđim čovekom, govorila sam sa svojim verenikom.
PAVKA (Spirinici): Čuješ li je, molim te?
SPIRINICA: A što! Ako ćeš po čem, dete ima pravo.
PAVKA (preneraženo): Iju! Pomeri se, sestro!
SPIRINICA: Nije nego, zato što Jevrem hoće da bude poslanik da dete propusti svoju sreću.
DANICA: Dabome, kad ni otac ni majka ne misle o tome kako će cela stvar izgledati ako otac ne bude izabran za poslanika.
PAVKA: Kako da ne bude izabran?
DANICA: Tako, jer neće biti izabran.
SPIRINICA: I Spira je otišao da glasa protivu njega.
PAVKA: Šta kažeš? Iju, šta je vama pobogu! Okrete se svet tumbe!
DANICA: A kako će stvar izgledati kad ne bude otac izabran, možeš i sama zamisliti. Potrošio tolike pare, zavadio se s tolikim ljudima, izgrdili ga, izrezili ga preko novina, dućan mu je zatvoren, a i poharali ga i preko svega još, oterao zeta i to zeta narodnog poslanika, eto ti!
PAVKA: Ama, može li to biti?
DANICA: Tako će biti veruj! I ti, mesto kao pametna žena i kao majka, da pristaneš sa mnom pa da spasavamo oca od sramote, a ti se sama uhvatila u kolo.
SPIRINICA: I šta se napeo taj Jevrem da bude poslanik?
PAVKA: Ama, zar može to biti da ne bude izabran?
DANICA: Neće biti, ja što ti kažem! I mesto da se ti bar, majka, za vremena trgneš...
SPIRINICA: Pa jeste... eto kako se trgao Spira.
PAVKA: A šta ti pomaže da se ja trgnem, kad je Jevrem već raskinuo veridbu i otkazao čoveku, i...
DANICA: O, pomaže to meni mnogo kad znam da si ti i tetka i teča, da ste svi sa mnom, onda ja smem...
XVII
JEVREM, PREĐAŠNjI
JEVREM: Dakle, zatvoriše kapije, Pavka, zatvoriše kapije!
PAVKA: Neka zatvore! Kad su zatvorili dućan, neka zatvore i kapije.
SPIRINICA: A ko će pobediti, Jevreme, ti ili naš zet?
JEVREM: Koji naš zet?
PAVKA: Pa naš zet. Šta se buniš?
DANICA: Moj zaručnik.
JEVREM (plane): Jesi li čula: on niti je više tvoj zaručnik, niti je naš zaručnik, niti je uopšte zaručnik. On je protivnik moj i protivnik vladin, i on ne može uzeti vladinu kćer za ženu, pa to ti je! Neću više ni da mi ga pominješ, razumeš li? Moli boga što je već zatvorena kapija pa mi je tamo pamet. (Pavki i Spirinici) Vodite je, vodite je odavde.
PAVKA I SPIRINICA: 'Ajdemo. (odlaze sve tri)
IVKOVIĆ (pošto je završio ispravku u govoru odlazi)
XVIII
JEDAN GRAĐANIN, PREĐAŠNjI
GRAĐANIN: Dobar dan, gazda-Jevreme!
JEVREM: Dobar dan!
GRAĐANIN: Imate li novosti?
JEVREM: Pa prebraja se, u ime božje.
GRAĐANIN: Ja čuh, gazda-Jevreme, 272; Ivković, kažu, 214, a socijalisti 26.
DANICA (ulazi polako u Ivkovićevu sobu, seda za sto i prepisuje govor)
JEVREM: E, a od koga si čuo?
GRAĐANIN: Od Sime poreznika. Čuh, pa rekoh, 'ajde da svratim te da te obradujem. Mi, u ime božje, već pijemo na tvoj račun.
JEVREM: Ko pije?
GRAĐANIN: Građanstvo.
JEVREM: Au! Ama zar celo građanstvo?
GRAĐANIN: E, odoh ja! Pa ako što pouzdanije saznam, evo me opet!
JEVREM: E, 'ajde, 'ajde!
GRAĐANIN (ode).
XIX
SPIRA, JEVREM
SPIRA: Jedva, jedva svršismo!
JEVREM: Šta je?
SPIRA: Prebrojasmo.
JEVREM: Pa?
SPIRA: Ne zna se, ništa se ne zna.
JEVREM: Pa kako to - prebrojasmo, a ništa se ne zna?
SPIRA: Ne možeš da mu uhvatiš kraj. Jedni vele: ti si izabran, drugi vele: nisi ti, nego Ivković.
JEVREM: Ama, kako to jedni vele ovo, a drugi ono!
SPIRA: Eto tako. Ne možeš da mu uhvatiš kraj, pa to ti je!
JEVREM: Pobogu, ljudi, zar niko ništa ne zna? Ama, zar može to da bude da niko ništa ne zna? Zar predsednik nije objavio kroz prozor, kao pre?
SPIRA: Nije!
JEVREM: Kako bi bilo, Spiro brate, kad bi trknuo donde da vidiš u čemu je stvar?
SPIRA: Pa je l' sad idem otud?
XX
MLADEN, PREĐAŠNjI
MLADEN (uleti zaduvan): Gazda! Eno od opštine krenuo silan narod. Napred muzika, upalili fenjere i viču, grdno viču.
JEVREM (prestravljeno): Šta viču?
DANICA (završila je prepis i odlazi iz sobe Ivkovićeve).
MLADEN: Viču: živeo narodni poslanik, dole, gore! I... ne znam šta još viču.
JEVREM (Spiri): Ama, pa oni će sad ovde pod prozor, je li? Doći će da me pozdrave, a ja treba da im odgovorim! Je li, Spiro!
SPIRA: Pa jest, takav je običaj...
JEVREM: Dabome da treba da odgovorim... Pa gde su sad onaj Sekulić, pa onaj Sreta? Nikoga nema sad kad mi najviše trebaju. A ti (izdera se na Mladena), bar da umeš čestito da mi kažeš. Što ćutiš, brate? Što ne govoriš: idu li, ko ide, je l' odavno idu, je l' ovamo idu. A i ti, Spiro, što si se kog đavola smrznuo? Trči, brate, po kući kao da je tvoja kuća. Zovite Pavku, Danicu. Zovite ih neka upale sveće na prozore! (odjuri i Spira i Mladen) I otkud sad da mi padne najedanput na pamet govor? Nisam ja državni aparat, pa da -mi tako najedanput makar šta padne na pamet!
XXI
JEVREM, PAVKA
PAVKA (nosi dve milikerc-sveće): Kakve sveće, boga ti. tražiš?
JEVREM: Limunacija, raketle, milikerc-sveće, muzika, narod. Razumeš li?
PAVKA: Pa je l' da upalim sveće na prozore?
JEVREM: Ama kakve sveće! Ostavi to, molim te! Pavka, znaš li ti šta je to narodni poslanik?
PAVKA:Znam!
JEVREM: E, ako znaš, eto, pogledaj me: ja sam narodni poslanik.
PAVKA: Je l' svršeno?
JEVREM: Svršeno!
PAVKA (ushićeno): Jevreme!
JEVREM: A, Jevreme, sad, a juče mal' mi nisi razbila glavu ključem od dućana.
PAVKA: Jevreme, oprosti!
JEVREM: Pogledaj mi u oči, hoću da vidim jesu l' ti naišle suze na oči?
PAVKA: Jesu!
XXII
DANICA, SPIRA, SPIRINICA, PREĐAŠNjI
DANICA: Je l' istina što mi kaže teča.
JEVREM: Jeste, vi ste propali!
DANICA: Ko je propao?
JEVREM: Vi, opozicija!
DANICA: A ko je izabran?
PAVKA: Mi smo izabrani.
JEVREM: I sad će doći narod, evo već ide narod... (najedanput mu padne na pamet i lupi se po čelu) Narod, govor! Eto, ćaskam sa vama pa zaboravio na govor. Ama ćutite kad vam kažem... ćutite, razumete li... (šeta uzbuđeno i smišlja govor)
SPIRINICA (Spiri nasamo): Jesi li glasao?
SPIRA: Jesam!
SPIRINICA: Za koga?
SPIRA: Pa za zeta, ali ćuti da ne čuje jer vidiš kako je ispalo.
SPIRINICA: Pa dabome, kad si ti odmah potrčao da glasaš. Kažem ti: Spiro, počekaj da vidimo. Aja, hoće čovek da glasa.
SPIRA: Eto ti sad, pa jesi li me ti terala na glasanje?
SPIRINICA: Pa jest, al' ti si mogao da otežeš, nego...
JEVREM: Ama, ćutite kad vam kažem... Eto, sad mi je prosto ispalo iz pameti i ono što sam smislio. Prosto mi ispalo, pa to ti je.
DANICA: Znaš šta, otac?
JEVREM: Ćuti kad ti kažem!
DANICA: Evo pokušala sam ja da napišem jedan govor.
JEVREM: Ti?
DANICA: Evo, pročitaj ako ne veruješ.
JEVREM (sumnjivo): A da nije nešto on to podmetnuo, pa opet: dole vlada!?
DANICA: Pročitaj slobodno, pa ako ne valja...
JEVREM (čita glasno): "Draga braćo! Poverenje iskazano mi danas jasan je izraz vaše težnje da u narodnome predstavništvu budu iskreno zastupljene vaše rodoljubive želje za dobro i napredak naše otadžbine. Primajući iz vaših ruku i iz vaših duša to poverenje, ja polazim u Beograd sa čvrstom odlukom da te vaše težnje iskreno, istrajno i odlučno zastupam!..." (vrlo zadovoljan dosadanjom sadržinom, prekinuo je čitanje i pogledao zadovoljno u Danicu) Moja krv, poslanička krv!.. (čita dalje) "Na ovome svetome mestu koje ću ja kao vaš predstavnik zauzeti..." (prekine, uzme Danicu za ruku i poljubi je u čelo) Bio sam ljut na tebe ali sad ti praštam. Danas ti praštam.
XXIII
MLADEN, PREĐAŠNjI
MLADEN (uleti kao besomučan): Gazda evo ih već na ćošku! (izdaleka se čuje muzika)
JEVREM: Ćut'! ćut'! Što se dereš, brate! Ko te je postavio da mi se tu dereš!... Pavka... Danice... Spiro... svi... svi... 'odite bliže... evo idu! (čita) Draga braćo! Poverenje iskazano mi... (svojima) Nemojte da me ostavljate samog ovamo, 'odite ovamo, bliže!
XXIV
IVKOVIĆ, JOVICA, DVA GRAĐANINA I PREĐAŠNjI
IVKOVIĆ (ulazi u svoju sobicu sa Jovicom i još dva građanina i vrlo živo razgovaraju).
MLADEN (seti se): A jes', a ja zaboravio, evo i ovo. (daje mu listić)
JEVREM (uzima i zagleda): Šta je ovo? (Spiri) Pa je l' ti kažeš 271 glas?
SPIRA: Tako sam čuo? Ko ti to javlja?
JEVREM (Mladenu): Ko je ovo poslao?
MLADEN: Cena, kafedžija.
SPIRA (uzeo je pismo iz ruku Jevremovih i gleda): Pa ovo nije glasova. Ovo je 113 dinara račun.
JEVREM (uzima račun natrag): Kakav račun?
MLADEN: Pa za piće i muziku.
JEVREM: Ama, kakvo piće? Ostavite se sad pića! O, ljudi božji, spasite me tog pića! (zbuni se) Eto, sad ne znam ni gde mi je govor?
DANICA: Eto ti ga u ruci!
JEVREM: Jes', boga mi! (on u jednoj ruci drži govor, a u drugoj račun zbunio se, čas počne da čita. račun čas govor la ih menja iz ruke u ruku najzad se naljuti, zgužva račun i baci ga da počne čitati govor) "Poverenje iskazano mi danas, jasan je izraz vaše težnje." Pavka, je l' to muzika svira? "Težnje da u narodnome predstavništvu budu iskreno zastupljene..." I sad našao da mi donese račun?... Pa oni su već stigli? (muzika pod samim prozorom spolja velika vika, on prilazi uzbuđeno prozoru, brišući se od znoja)
IVKOVIĆ (prilazi svome prozoru).
NAROD (spolja): Živeo! (zatim se čuje pojedinačno) Pst! Mir! Čujmo! Čujmo! Čujmo!
GOVORNIK (spolja): Dragi brate i izabraniče narodni! Ti čuješ oduševljene usklike naroda, a poraz nasilja i nepravde. Poverenje koje smo ti mi, tvoji birači danas ovako sjajno manifestovali, opravdaćeš jedino radom tvojim u Skupštini, radom koji na prvom mestu treba da posvedoči tvoju i našu ljubav prema otadžbini! Živeo! Živeo!
IVKOVIĆ (prilazi svome prozoru).
NAROD: Živeo! Živeo! Živeo! (muzika svira jedan kraći marš)
JEVREM I IVKOVIĆ (za vreme muzike svaki na svom prozoru klanja se napolje; spolja raznoliki i zbog muzike nerazumljivi uzvici; kad muzika prestane, počnu obojica jednovremeno, samo što Ivković govori napamet, a Jevrem čita): Draga braćo! Poverenje, iskazano mi danas, jasan je izraz vaše tež...
NAROD: Dole! Ua! Ua! Ua! (na pozornicu lete krompiri, glavice kupusa, jaja, kojima Jevrema narod gađa)
IVKOVIĆ (trgne se s' prozora i živo se objašnjava sa onima u njegovoj sobi).
JEVREM (pokušava sam da nastavi): "... vaše težnje da u narodnome predstavništvu..." (gužva kaput, hartiju i sve što mu dođe pod ruku)
NAROD: Ua! Ua-a-a-a! Dole! Dole! Dole Prokić! Živeo narodni poslanik Ivković! Živeo Ivković!
DANICA (žaleći oca, hoće da ga odvuče od prozora): Otac!
JEVREM (gurne je, pa bi ipak hteo da nastavi govor): Ovaj... vaše težnje...
NAROD: Dole! Dole! Prokić! Tuš! Tuš! (muzika svira, užasan džumbus, bubanj bije besomučno i diže se paklena dreka)
DANICA I PAVKA: (uspevaju da Jevrema odvuku od prozora i nešto mu objašnjavaju, čemu se on opire).
IVKOVIĆ (za to vreme prišao prozoru).
NAROD: Živeo Ivković! Živeo!
JEVREM (svojima): Ama šta je ovo, pobogu, ljudi? Eno hoće onaj da mi otme, hoće na silu da mi otme.
IVKOVIĆ (govori): Draga braćo! Poverenje, iskazano mi danas, jasan je izraz vaše težnje da u narodnome predstavništvu budu iskreno zastupljene vaše rodoljubive želje za dobro i napredak naše otadžbine...
JEVREM: Gle! Gle! (čuje govor i čisto ne veruje, razvija svoju hartiju i prati Ivkovićev govor)
IVKOVIĆ: ... Primajući iz vaših ruku i iz vaših duša to poverenje, ja polazim u Beograd sa čvrstom odlukom da te vaše težnje iskreno, istrajno i odlučno zastupam na ovome... (traži reč) na ovome...
JEVREM (drekne): ... svetome mestu...
IVKOVIĆ: ... svetome mestu, koje ću ja kao vaš predstavnik zauzeti, staraću se da se savesnim radom odužim vašem poverenju. Hvala vam, braćo!
NAROD: Živeo! Živeo! (muzika svira jedan marš sve do kraja scene)
JEVREM (dočepa se kosu): Pa ovaj ukrao moj govor!... (odjuri Ivkovićevim vratima, otključa ih i uleti u njegovu sobu) Gospodine... gospodine... (klone)... Ništa, hteo sam... upravo... dakle, ti si izabran za narodnog poslanika?
IVKOVIĆ: Ja, gazda-Jevreme.
JEVREM (vraća se u svoju sobu, a Ivković ulazi za njim): Ama je l' to istina, ljudi? Je l' to istina, Spiro.
IVKOVIĆ: Cela je istina, gazda-Jevreme.
JEVREM: Zar tolike muke?
SPIRINICA: I bruke!
PAVKA: Pa dućan.
JEVREM: Pa troškovi... (Ivkoviću) Bar kad bi hteo da priznaš polovinu troškova kad si mi oteo mandat.
IVKOVIĆ: Ne mogu, jer sad imam troškova oko seobe iz vašeg stana... -
JEVREM: A ti hoćeš da se seliš, a? (prilazi Ivkoviću) Lepo si govorio, mora ti se priznati da si lepo govorio. (uzme ga poverljivo) Razbojniče opozicionarski, dobro si mi se osvetio, pre ja tebi ukrao govor, a sad ti meni...
IVKOVIĆ (smeje se): Da, da!
JEVREM: Što ti je, bože moj, sudbina! Neću ići u Skupštinu kao poslanik al' ću ići kao skupštinski tast. (Ivkoviću) Ja ću pisati govore!...
PAVKA: A dućan, Jevreme? - Zar i sad nećeš da se setiš dućana?
JEVREM: Dućana?... I to je istina... (posle izvesne borbe) Daj mi ključ, Pavka!
NAROD: Živeo! Živeo!
IVKOVIĆ: (pojavljuje se na prozoru, i narod kliče, a muzika mnogo burnije svira; Danica kraj njega; Spira i Spirinica nešto se prepiru, što se ne čuje od muzike i larme, a Jevrem, držeći u jednoj ruci ključ a u drugoj govor, stao uzbuđen i plače).
Zavesa