Narodni poslanik/Čin prvi
Soba kod Jevrema Prokića. Vrata sa desne strane i u dnu. Na levom zidu dva prozora, na svakom čiste zavese i saksije sa cvećem. Između prozora minder sa žanilskom zastirkom sa strane bolje drvene stolice. Između prozora veliko ogledalo u zlatnom ramu. U uglu između ovog zida i zadnjeg, veća gvozdena peć, koja se loži spolja. Između peći i vrata orman sa fiokama, a više ormana kredom rađene slike, Jevremova i Pavkina. Na ormanu vazna sa cvećem, figurice od gipsa, veći sat, šatule od bombona, slike u ramovima sa naslonom i druge sitnice. Na desnom zidu, od publike pa do vrata, mali etažer na tri sprata i na njemu šoljice, čaše i još pogdekoja sitnica. Na sredini sobe sto sa kupovnim čaršavom i oko njega stolice. Nad njim visi sa plafona veća lampa.
Palanačka soba iz osamdesetih godina u čiji se stil uneo i ukus devojke koja je pogdešto primila odlazeći rodbini u Beograd.
I
PAVKA, DANICA
PAVKA (dolazi iz desnih vrata, pa kad vidi da nikog nema u sobi, odlazi vratima u dnu, napolje): 'Odi ovamo! Čuješ li, ovamo kad ti kažem!
DANICA: (ulazi).
PAVKA: Ti opet? Jesam li ti hiljadu puta kazala neću da te vidim tamo!
DANICA: Bože, majka...
PAVKA: Ama, nemoj ti meni: "Bože majka!" Neću da te vidim tamo kad nemaš posla, pa to!
DANICA: Učinilo mi se da je pala saksija.
PAVKA: Pala saksija, hm! Nije nego još nešto! Što se meni ne učini da je pala saksija!
DANICA (gunđa): A, već...
PAVKA: Šta kažeš?
DANICA: Ništa!
PAVKA: Slušaj ti! Moja majka nije vukla rep za sobom, nisam ga ni ja vukla, pa ne dam ni ti da ga vučeš! Ne dam, razumeš li me...
DANICA: Bože, majka, kakav rep?
PAVKA: Nego šta, ako te uzme svet u usta?
DANICA: Eh, već svet...
PAVKA: Svet, dabome!
DANICA: A Mica Antićeva, je l' imala ovoliki rep, pa šta? Opet se udala!
PAVKA: Neću ja tebe s repom da udajem, razumeš li? I ne nađe drugu da mi kažeš nego Micu Antićevu! Što mi ne kažeš za Rosu Janjićevu? Eto, baš krasna devojka, pa kako je prošla? Uze je svet u usta pa a-u, a-u, a-u... te eno i sad sedi i broji dane.
DANICA: Broji dane zato što nema da izbroji pare, a da ima...
PAVKA: I da ima, boga mi, kad svet uzme na zub?
DANICA: A po čemu ima mene svet da uzme na zub?
PAVKA: Po tome, vidiš, što ti se svaki čas čini da je pala saksija... a on mlad čovek!
DANICA: Znam, al' ovo je drugo!
PAVKA: Po čemu drugo, ni po čemu. Nije da kažeš da je čovek otvoreno kazao, nego tako bila njegova tetka dva-triput, progovorila o tome, raspitivala koliko nosiš i... eto, to. Samo razgovor i ništa više. Ocu čak nisam ni govorila šta imam da mu govorim prazne reči.
DANICA: Nisu to prazne reči.
PAVKA: Nego šta su?
DANICA: Ja znam da nisu.
PAVKA: Ti znaš? Kazao ti valjda? Ama, ja sam kriva, niko drugi nije kriv nego ja.
DANICA: Šta imaš ti da budeš kriva?
PAVKA: To što sam se stegla kao kukavica pa hoću da uštedim. "Izdaj, Jevreme, dve sobe nama je mnogo pet soba, šta će nama pet soba." A eto ti sad, uselio ti se u kuću mlad čovek, a imaš devojku u kući, pa sad trljaj glavu!
DANICA: Svojedno, da nije on, uselio bi se drugi.
PAVKA: Uselio bi se, jest, al' je mogla da se useli kakva familija. Ovako... jesi li čula, neka popadaju sve saksije, neću više da mi izlaziš tamo! A ne znam ni šta će mi one saksije u hodniku, uneće ih Mladen još danas u kujnu.
DANICA: Uh, saksije u kujnu!... Neko kuca. Izvol'te!
II
SIMA SOKIĆ, PREĐAŠNjI
SIMA (na srednja vrata): Dobar dan želim.
PAVKA: Dobar dan.
SIMA: Je li gospodin kod kuće?
DANICA: Nije!
SIMA: Hteo sam, znaš... a ti si njegova gospođa?
PAVKA: Jeste!
SIMA: Hteo sam, znaš da ga zamolim nešto. Baš... ako hoćeš, gospođo, molim ti se, progovori mu i ti. Reci mu, kumim ga bogom, neka me ne goni toliko! I da je zašto, nego nizašto! Reci mu dolazio Sima Sokić, onaj što ga goniš zbog žene...
PAVKA (iznenadi se): Zbog žene?... (prekrsti se) Ama šta govoriš, čoveče i prijatelju, zar te moj muž goni zbog žene?
SIMA: ... Reci mu nije čovek kriv! Jedanput-dvaput što je isprebijao ženu, to toliko. A ko će je i isprebijati ako neće muž?
PAVKA: Ja ne znam o čemu ti to govoriš?
SIMA: Ama, evo šta je. Odbegla mi, znaš, žena. Veli tučem je, a nije, boga mi! Jest, digao sam ruku, nije da nisam! Al' onako dva-triput, kao što i priliči mužu; al' nije, da kažeš, dušmanski. Pa ona sad kaže: dosadilo joj, i otišla od mene, kao da će negde naći bolje. Nego tako, ženska pamet! Pa otišla pravo u advokata, te tvoj gospodin tuži mene za tešku povredu i sad me goni kao vuka po planini.
PAVKA: A, to je? (čisto joj lakne)
DANICA: Ti si pogrešio vrata. Ne sedi ovde advokat.
SIMA: Nego?
DANICA: Evo ovde, ova druga vrata. 'Odi, pokazaću ti.
PAVKA: Ama, nemoj ti da mu pokazuješ. (Simi) Evo ovde, isti hodnik, samo ona druga vrata.
SIMA: E, oprostite, ja vidio, znaš, firmu na kući pa mislim... ova druga vrata, je l'?
DANICA: Jeste!
SIMA: E, hvala, oprostite! (odlazi)
III
PAVKA, DANICA
PAVKA: Ja ne znam samo zašto taj čovek ne napiše na svoja vrata: Advokat. Ovde je advokat i da izmoluje onaj prst (pokazuje poznati prst iz oglasa), nego tako, svaki čas nam dolaze! I što dođe - ništa, nego što me prestravi...
DANICA: Pa ima dole na ulici firmu.
PAVKA: Ima na ulici, ali nema ovde. A kazao mu je Jevrem da metne i ovde, pa eto...
IV
JEVREM, PREĐAŠNjI
JEVREM (ulazi zabrinut, puni mu džepovi novina; čim uđe, dije znak Pavki da ukloni Danicu, a ona da ostane).
PAVKA (razumela ga je, pa se okreće Danici): 'Ajde, ocu kafu!
JEVREM (posle izvesne pauze, pošto je razmišljao malo): Ovaj... Pavka... imam nešto važno da ti kažem...
PAVKA: A ja opet tebi...
JEVREM: Ama ostavi ti, ovo što ja imam da ti kažem mnogo je važnije. Dakle, idem od jutros ja čaršijom...
PAVKA: Baš kad pomenu, a što, boga ti...
JEVREM: Ta ne prekidaj me!... Eto, sad moram opet iz početka. Dakle, idem ja jutros čaršijom, a gospodin načelnik, pa tek meni spusti ruku na rame, pa veli...
PAVKA: A, znam šta je, izbori...
JEVREM: Evo ti sad, kakvi izbori?
PAVKA: Sećam se, znaš da ti je gospodin načelnik spustio ruku i prošle godine kad su bili opštinski izbori.
JEVREM: Ama nije to, nego čovek me upita: kako, kako, gazda - Jevreme?
PAVKA: Pa to je to što ti ja kažem. Čim se približe izbori, on tebe pita: kako, gazda-Jevreme? (spazi mu novine) Uostalom, što te i pitam, kad eto ti puni džepovi novina?
JEVREM: To onako.
PAVKA: Nije onako, Jevreme. Znam ja tebe. Kad je onako, ti ideš u kafanu, popiješ kafu i pročitaš novine. A i ne čitaš ih, nego samo oglase. A kad dođu izbori, ti nabiješ novinama džepove pa se zariješ u njih, a dućan o klin.
JEVREM: Eh, eh... Ti opet preteruješ!
PAVKA: Ama kako preterujem! Pa eto, otkud ti sad, u ovo doba kući? Gde je sebe podne!
JEVREM: Došao, znaš, da pročitam novine. Stigla, pošta, a u dućanu larma pa ne mogu da čitam.
PAVKA: Eto. Je l' kažem ja! Ostavio dućan da čita novine! Baš pravo da ti kažem, Jevreme, kad dođu ti izbori, a meni čisto smrkne.
JEVREM: Eto ti sad! A šta ima tebi da smrkne?
PAVKA: Tako. Ne mili mi se. Da si ti kao drugi ljudi, da odeš na dan izbora pa da glasaš, 'ajd', 'ajd'! Nego se sav predaš i promeniš, postaneš drugi čovek. Digneš ruke i od dućana i od kuće.
JEVREM: E, nije nego... Bolje idi ti pa mi skuvaj kavu. Znaš kako je, slađe se čitaju novine uz kavu.
PAVKA (polazeći): Dobro, Jevreme. Al' kažem ti ne volim kad naiđu ti izbori, pa to ti je! (odlazi)
V
JEVREM, DANICA
JEVREM (vadi novine iz džepa i stavlja ih na sto seda, savija cigaretu, pripaljuje, razvija novine i razgleda ih): "Reč-dve uoči izbora." (čita dalje u sebi)
DANICA: (donosi kafu i stavlja na sto).
JEVREM: Deder, boga ti, kad si tu, pročitaj, sve, ovo! Nešto mi mnogo zamršeno. (daje joj povine, označujući mesto koje želi da mu se čita, a on ustaje i sluša šetajući)
DANICA (sedne na njegovu stolicu i čita): "Evolucija jednog društva zavisi često i u mnogome od napora i podviga pojedinaca, kada isti podvizi harmonišu sa socijalnim potrebama i savremenim težnjama toga društva."
JEVREM: Ne mogu da razumem šta je kazao, al' vidi se, lepo je kazao.
DANICA (čita dalje): "Težnje su pak modernog društva: stalno suzbijanje konzervativnih institucija, zasnovanih na predrasudama i nemoralnim principima, koji pojam ličnosti stavljaju nad pojmom opštnosti, solidarnosti i jednakosti"...
JEVREM (više sebi): Pametni, brate, ti novinari. Pišu, čitaju i razumeju sami sebe. (glasno) Kakav beše naslov tome članku?
DANICA (čita): "Reč-dve uoči izbora."
JEVREM: Pa to, dabome! Šta ima vazda tu da piše kad se iz naslova vidi da su skoro izbori, a to je najglavnije. Uostalom, čak i kad bi drukčiji naslov bio, znamo mi i sami da su skoro izbori, ne mora to kroz novine da nam se kaže. A, deder, ovaj, prevrni unutra.
DANICA (otvori novine).
JEVREM: Ima li što?
DANICA (čita): "Rusija".
JEVREM: Preskoči!
DANICA (čita): "Engleska".
JEVREM: Preskoči i Englesku. Vidi-der ti tamo, u dnevnim vestima, da nije ko od bivših ministara ušao u dvor, jer, znaš, čim bivši ministri počnu da uđu u dvor, onda znaj da će biti krize!
DANICA (razgleda dnevne vesti i čita naslove u sebi).
VI
IVKOVIĆ, PREĐAŠNjI
IVKOVIĆ (pošto je kucao): Izvinite!
DANICA (hitno ustaje).
JEVREM: A ti si, gospodine Ivkoviću? Izvoli!
IVKOVIĆ (Danici): Hteo sam da se izvinim! Vas opet uznemiravaju moji klijenti?
DANICA: Da. Malopre je bio jedan koji se, siromah, žali da ga gonite kao vuka!
IVKOVIĆ: He, šta ćete! Takav je naš posao. Ali, neće vas više uznemiravati. (vadi iz džepa jednu tablicu na kojoj piše: Advokat) Čim ste me opomenuli, gazda-Jevreme, ja sam naručio, ali, eto, tek sad stiglo!
JEVREM: E, baš dobro! Prikucaj ti to lepo na svoja vrata, da te lakše nađu tvoje mušterije!
IVKOVIĆ: Hvala bogu te je stiglo. Neću biti ovde dva-tri dana pa bi vas još više uznemiravali.
DANICA: Nećete biti ovde?
IVKOVIĆ: Da, moram malo do Beograda, zbog izbora. Na dan-dva samo.
JEVREM (trgne se): Zbog izbora, je l'?... Aha, aha! Dakle, misliš zbog izbora u Beograd. Hm, hm! (maše za leđima rukom Danici da se ukloni iz sobe)
IVKOVIĆ: Moraću!
JEVREM: Pa jeste! (maše energičnije Danici, koja ga prvi put nije dovoljno razumela)
DANICA (pošto ga je razumela): Izvinite, ja moram majci, zvala me još malopre, a ja se zadržala. Klanjam se! (odlazi)
IVKOVIĆ: Do viđenja, gospođice!
VII
JEVREM, IVKOVIĆ
JEVREM (pošto su ostali sami): A ovaj... šta sam hteo da te pitam, gospodine Ivkoviću? A, tako, a... ideš malo u Beograd, a?
IVKOVIĆ: Pa da, se vidim s prijateljima, da razgovaramo.
JEVREM: Da razgovaraš... o izborima, je l'?
IVKOVIĆ: O izborima, o kandidatu.
JEVREM: Kako o kandidatu? Zar nije Petrović vaš kandidat?
IVKOVIĆ: On je bio prošloga puta. Ali sad, videćemo... možda nećemo njega.
JEVREM: Hoćete novoga?
IVKOVIĆ: A vi?
JEVREM: Pa, znate...
IVKOVIĆ: Opet Ilića?
JEVREM: Kažu: on je najbolji!
IVKOVIĆ: Ama ja čujem da Ilić neće ovom prilikom biti biran.
JEVREM: Kako to?
IVKOVIĆ: Vi već znate da je načelnik u zavadi sa Ilićem, pa... ko zna kako je on to gore, u Beogradu, predstavio, tek čuo sam da je načelnik jednom svom prijatelju rekao: ja izbrisah Ilića!
JEVREM: Gle, molim te, baš tako rekao?
IVKOVIĆ: Kažu, čak, da je načelnik dobio poverljivo pismo iz Beograda da nađe kakvog mekšeg kandidata.
JEVREM (radoznao i prijatno iznenađen):Mekšeg?
IVKOVIĆ: Pa da. Onako... savitljivijeg, pogodnijeg.
JEVREM (razmišlja, ali mu se ogleda zadovoljstvo na licu, on govori više sebi): Hm! Gle, molim te! A ko bi to mogao biti? (glasno) Šta ti misliš, gospodine Ivkoviću, ko bi od naših bio onako mekan?
IVKOVIĆ (smešeći se): Ne znam, al' to će već znati gospodin načelnik!
JEVREM: Pa jeste što kažeš, on će znati! A ti baš misliš: neće Ilić biti biran?
IVKOVIĆ: Ono, znate kako je, i Ilić ima svoje ljude, pa ako udari u stranu, može svašta biti!
JEVREM: A to bi vi kao voleli, da on udari u stranu?
IVKOVIĆ: Pa, pravo da vam kažem, voleli bi!
JEVREM: E, to ti ne valja, gospodine Ivkoviću. Ne valja ti što si otišao u opoziciju, a sad se još raduješ n za Ilića. Kamo sreće, kako sedimo u istoj kući, pod istim krovom, da smo još i u istoj partiji, pa da prijateljski razgovaramo, a ovako...
IVKOVIĆ: Pa mi možemo prijateljski razgovarati, a ne biti u istoj partiji.
JEVREM: Možemo, ne kažem da ne možemo. Mogu ja tebi, na primer, da kažem: gospodine Ivkoviću, skupe šljive ove godine. A ti meni da odgovoriš: jest, skupe su! Pa tako možemo da razgovaramo i o orasima i o jarećim kožama. Ali kad treba da progovorimo o politici, kako možemo prijateljski da razgovaramo kad sam ja vlada, a ti opozicija?
IVKOVIĆ: Pa mi ne moramo razgovarati o politici.
JEVREM: Pa ne moramo svaki put, al' kad su izbori, kako možeš da ne razgovaraš o politici? O čemu ćeš drugo da razgovaraš kad su izbori?
IVKOVIĆ: Pa ako progovorimo i o izborima, gazda-Jevreme, budite uvereni da ću ja uvek umeti da sačuvam prema vama sve poštovanje.
JEVREM: To jest, to ti priznajem. Iako si ti iz druge partije, ja te, vidiš, samo politički mrzim, a onako, u duši, ja te volim.
IVKOVIĆ: Hvala vam, gazda-Jevreme! I ja se, pravo da vam kažem, u vašoj kući osećam nekako kao kod svoje kuće, kao da ste mi roditelji i vi i gospođa Pavka...
JEVREM: E, pa onda, kad se tako osećaš, baš da te nešto zapitam. Reci ti meni (zaviruje u novine) šta će to reći "individua"?
IVKOVIĆ: Znači osoba. Ja sam, na primer, individua, vi ste individua!
JEVREM: A je li moja Pavka individua?
IVKOVIĆ: Da!
JEVREM: E, hvala ti. To sam znaš hteo da te pitam. A veliš načelnik dobio poverljivo pismo da nađe mekšeg čoveka?
IVKOVIĆ: Tako se čuje!
JEVREM: Može! Može!
IVKOVIĆ: Dozvolite, odoh ja da zakucam ovu tablu.
JEVREM: E, ako, ako! Zbogom, gospodine Ivkoviću!
IVKOVIĆ: Zbogom, gazda-Jevreme! (odlazi)
VIII
JEVREM, ŠEGRT
JEVREM (vraća se i stane nasred sobe zamišljen; na licu mu se ocrtava briga koja ga sve više obuzima; uzima šešir i hteo bi da pođe, ali se kod vrata ustavi, vraća se i seda na stolicu brižan).
ŠEGRT (nosi jednu dućansku kesu od hartije i na njoj nešto napisano): Gazda! Poslao kalfa Joca.
JEVREM (čita, primičući i odmičući kesu od očiju): 'Odi ovamo, ti imaš bolje oči. Je li ovo "F"?
ŠEGRT (gleda duže): Može gazda, a može da bude i "R", a može i "K".
JEVREM: Kaži kalfa-Joci, drugi put kad hoće nešto da napiše, neka uzme kesu od dve kile pa neka krupnije piše. (natežući čita): "Gospodin Sekulić pisar moli dve banke zajma, vratiće sutra." (sam sebi) svi oni sutra vraćaju, nego... (razmišlja) Može mi on sad i zatrebati. (piše na drugoj strani kese): "Daj mu!" (daje kesu šegrtu) Na nosi, ovo kalfa-Joci.
ŠEGRT: A uvraćao u dućan i gazda Jovica, pitao za tebe, gazda.
JEVREM: Dobro!
ŠEGRT (sretajući se na vratima sa Jovicom): A, evo ga! (ode)
IX
JEVREM, JOVICA
JOVICA (s vrata): A ja svratio u dućan, pa kažu momci otišao kući.
JEVREM: Otkud ti?
JOVICA: Otkud? Otud, naišao, naneo me vetar!
JEVREM: Sedi! (odlazi desnim vratima) Danice, deder još jednu kafu.
JOVICA (sedajući): Imam, znaš, neke napoleone, pa rekoh da ih ne dajem iz ruke dok tebe ne pitam za kurs.
JEVREM: More, drugom ti taj kurs, nemoj meni! Bajagi nisi mogao u čaršiji da se priupitaš, nego potegao ovamo da me nađeš, kao da ja svaki dan samo napoleone prevrćem preko ruke. Nego, ako si došao za neki posao, a ti govori!
JOVICA: Pa... pa i za posao. Ti imaš, znaš, neke jareće kože. Jedanput si mi se žalio - ne znaš šta ćeš sa njima. pa, rekoh, ja ću skoro u Beograd...
JEVREM: Ama otkud ti, bre, brate, kože padoše na pamet! Otkad kože bile pa bitisale! Nego ti uvek tako: obilaziš devet sokaka dok stigneš u kuću u koju si pošao. Drugo si ti došao, nisi za kože!
JOVICA: Ništa drugo, nego za kože!
JEVREM: E, pa, deder sad, nemoj da mu kažeš! Pa jesi li ti, bre, pio alvaluk kad sam ih prodao?
JOVICA (kao bajagi doseća se): Pa je l' to za kože bilo?
JEVREM: Nije, nego za drenjine!
JOVICA: Ja smeo s uma.
DANICA: (donosi kafu, ostavlja i odlazi).
JEVREM: More, nisi smeo s uma, nego - znam ja tebe. Ako hoćeš da kupiš konja, a ti prvo počneš razgovor o obručima i buradima.
JOVICA: Pa, znaš kako je, trgovački red koliko da se otpočne razgovor. A... jesi li silazio od jutros u čaršiju?
JEVREM: Jesam.
JOVICA: Pa biće onda i da si čuo što?
JEVREM: A šta ima da se čuje? Ima l' što novo?
JOVICA: Znaš, idem ja jutros čaršijom, a načelnik, pa tek spusti meni ruku na rame...
JEVREM (iznenađeno i surevnjivo): Ama, na čije rame?
JOVICA: Spusti ruku meni na rame.
JEVREM: Ko spusti?
JOVICA: Gospodin načelnik.
JEVREM: Ama i on, koga god sretne, a on mu spusti ruku na rame! Pa šta ti veli?
JOVICA: Veli: "Boga mi, gazda-Jovice, ne stoje dobro stvari!"
JEVREM: Koje stvari?
JOVICA: Pa o politici mi govori čovek.
JEVREM: A što ne stoje dobro?
JOVICA: Veli: "Oni naši u Beogradu kanda ne bi hteli više da im Ilić bude poslanik."
JEVREM (kao bajagi iznenađen): E, boga ti, kako to?
JOVICA: Eto, tako mi kaže čovek od reči do reči.
JEVREM: Ja to, bogme, ne verujem. Što, brate! Ilić je baš čovek na svome mestu.
JOVICA: E, vidiš, onima tamo gore nije na svome mestu!
JEVREM: Pa sad? Šta kaže gospodin načelnik?
JOVICA: Veli, moramo naći drugoga!
JEVREM: Jes', drugoga, kao da ovde rode poslanici na vrbi, pa mi samo da uzberemo.
JOVICA: A kad se čovek zrelo razmisli: zašto kao ne bi mogao i ko drugi?
JEVREM (podozrivo): Mogao bi, ne kažem da ne bi mogao, ama deder kaži ko?
JOVICA (bajagi razmišlja): Mogao bi... Eto, Mita Arsić!
JEVREM: Pa je l' čovek pod stečajem?
JOVICA: A Jova Crvljanin?
JEVREM: Pa je l' ukrao testament i bio u apsu?
JOVICA: A pop Pera?
JEVREM: On jeste. Ako tamo u skupštini treba zinuti, pop ume da zine pa da ga majci olako ne zatvori usta. Ali, brate, odvešće svastiku u Beograd, pa će da nam puca bruka.
JOVICA: To jeste!
JEVREM: Pa posle, brate, u Beogradu ima mnogo muzika, a on, čim čuje muziku mora povesti kolo, pa makar to i o zadušnicama bilo. A to još ovde i biva, ali tamo...
JOVICA: Pa onda, ne znam koga bi?
JEVREM (podozrivo): Ne znam ni ja.
JOVICA: Jer tu treba naći čoveka, ali takvog da mu se ne vuče rep. A gde ti je danas takav? Eto, na primer, mislio sam nešto i na tebe...
JEVREM (prestravi se).
JOVICA: Pa mu znaš dođe nezgodno zbog onog špiritusa.
JEVREM: Kog špiritusa?
JOVICA: Onog, znaš što kažu da si švercovao.
JEVREM (uvređeno): Slušaj ti, ako i kažu za mene da sam švercovao špiritus, ja državu nisam oštetio. Ja sam kaznu pošteno platio, a za mene bar ne kažu da sam liferovao vojsci crknuto meso.
JOVICA: Eto ti sad! Sad pa da počnemo da se vređamo. Nisam ja zato, brate, došao, nego sam došao kao čovek i kao prijatelj da se razgovorimo kao ljudi.
JEVREM: E pa, razgovaraj kao čovek, a nemoj da mi pominješ više špiritus, kad o tome nema više ni akata.
JOVICA: Pa nema dabome, kad ih je pisar za pet banke pojeo.
JEVREM: Ako ih je i pojeo, akta je jeo, a nije crknuto meso. I u drugom svetu može činovnik da pojede akta, ali nigde u svetu nema da vojska jede crknuto meso.
JOVICA (korsem diže se): E, pa da idem ja!
JEVREM: Ama, što da ideš?
JOVICA: Pa kad ti jednako navrćeš na uvredu!
JEVREM: Ama nije ja, nego ti jednako navrćeš na špiritus.
JOVICA: Ostavi, boga ti, to, pa da razgovaramo kao ljudi.
JEVREM: Pa sedi, de!
JOVICA (seda, pa posle izvesne pauze): Vidiš, Jevreme, a znaš i sam, poslovi više ne idu. Razlabavilo se nešto pa ne ide. Okrpiš s jedne strane, a raspara se s druge... Ne ide, pa to ti je...
JEVREM: Jest, stalo!
JOVICA: Stalo, bome, pa mora čovek hteo-ne hteo, da gleda ako može s koje druge strane da se spomogne te da izađe nakraj.
JEVREM: Ne misliš valjda u službu?
JOVICA: Da mi ne da bog!
JEVREM: E, pa šta drugo može?
JOVICA: Znaš, mislim se nešto i velim, ako si mi ti prijatelj, ti i još dva-tri u čaršiji, te ako htednete da me pomognete... Velim, znaš, ovo je sad dobra prilika... Kad bi namestio Ilića ja nešto otišao u Skupštinu.
JEVREM (prenerazi se): Poslanik da budeš?
JOVICA: Pa velim, Jevreme, nisam da kažeš čovek vezan. Umem da se razgovaram, umem da se nađem, imao sam, hvala bogu, posla i sa vlastima, pa znaš, nisam baš ćutao a on da mi zapisuje šta hoće, nego sam i sam govorio. Pa velim... Mogao bi', zašto da ne bi' mogao! A ti znaš mene, nisam od onih koji se neće odužiti. Spomoći ću se i ja, ali odužiću se i prijateljima, znaš kako je kad si poslanik... Pa... (zastane i posmatra Jevrema) Šta veliš ti na to, Jevreme?
JEVREM (ustao je i uznemiren šeta čekajući nestrpljivo da Jovica svrši govor); Pa je l', to si ti došao?
JOVICA: Pa to.
JEVREM: Uha, a počeo od kursa, pa na jareće kože, a svršio sa kandidacijom!
JOVICA: Pa velim...
JEVREM: Jesi li ti o tome govorio sa gospodinom načelnikom?
JOVICA: Nisam!
JEVREM: A jesi li govorio drugom nekom?
JOVICA: Nisam, rekoh prvo da razgovaram s tobom, pa onda...
JEVREM: ... Pa onda nikom više i da ne govoriš! Meni pa nikom više. Vodu da metneš u usta i da ne otvoriš usta više. Da ostaviš meni stvar, i sa načelnikom meni da ostaviš i sa celim svetom meni da ostaviš, a ti da se ne mešaš.
JOVICA (ohrabren): A ti pristaješ?
JEVREM: Kad ti kažem, meni da ostaviš stvar, a ti da se ne mešaš više.
JOVICA: E, velika ti hvala na tome, Jevreme! Rekoh ja: sa Jevremom treba prvo da razgovaram, pa ovaj... i to da ti kažem... Ako ti je počem stalo do toga, a ja pristajem i da podelimo, da me pustiš prvo mene jedno dve godine, koliko znaš da se pomognem, pa posle ti idi, ako hoćeš, u Skupštinu. Evo, ako hoćeš i ugovor da pravimo.
JEVREM (šeretski): Jok, more, što će meni to! Posao mi, hvala bogu, dobro ide, pa što da tražim preko hleba pogače.
JOVICA: Pa jeste, pravo kažeš.
JEVREM: Drugo ti! Posle, što kažeš, ti umeš i da se nađeš, umeš da govoriš...
JOVICA: Jest!
JEVREM: I ako me samo poslušaš.
JOVICA: Šta da te poslušam?
JEVREM: Da odeš odavde pravo u dućan, pa ni luk jeo ni luk mirisao. Nikome ni reči o tome. I ako te pripita ko: šta -misliš, ko, da bude poslanik, a ti da mu kažeš: šta se to mene tiče ja gledam svoja posla, a kog narod hoće taj neka ide! Je l' tako?
JOVICA: Tako je!
JEVREM: I tako ćeš da radiš?
JOVICA (dižući se): Pa tako, kad ti kažeš da je tako bolje.
JEVREM: A za dalje je moja briga. Ti samo nakrivi kapu pa čekaj mandat!
JOVICA (polazeći): Pa ja, pravo da ti kažem, u tebe sam se i nadao.
JEVREM (ispraćajući ga): I ne treba ti drugi!
JOVICA: E, pa hvala ti, Jevreme! (odlazi)
JEVREM (za njim): Pravo u dućan i nikom ni reči!
H
JEVREM, MLADEN
JEVREM (vraća se nervozno uzbuđeno i ide pravo ka levim vratima): Mladene! (pauza) Pavka, pošlji mi, boga ti Mladena. (stade nasred sobe i duboko se zamisli)
MLADEN: Zvao si me gazda?
JEVREM: Idi preko, znaš onoga gospodina Sretu!
MLADEN. A znam!
JEVREM: Ako nije tu preko, a on je u "Nacionalu", idi pa mu kaži: zamolio te gazda Jevrem da dođeš časom na jednu kafu. Jesi li razumeo?
MLADEN: Jesam! (ode)
XI
JEVREM, PAVKA
PAVKA (dolazi zdesna): Slušaj, Jevreme, vidim ide preko pijace gospa Marina, izvesno će ovamo.
JEVREM: Pa neka dođe.
PAVKA: Ama htela sam baš da ti kažem: ne znam da li si ti namirisao zašto ona u poslednje vreme dolazi tako često k nama?
JEVREM: Eto ti sad! Šta ja imam tu da namirišem?
PAVKA: Pa nemaš šta, dabome, kad si zavukao nos u politiku.
JEVREM: To da mi ne kažeš drugi put. Gde ja zavlačim nos neka ga zavlačim. Ja znam šta radim!
PAVKA: Eto, ne može s tobom ni da se razgovara o porodičnim stvarima, kad ti odmah... ne znam ni šta sam počela da govorim.
JEVREM: Pa to: da li sam štogod namirisao?
PAVKA: Jest, to! Ti znaš valjda da je ta gospa Marina nešto rod ovom gospodinu Ivkoviću?
JEVREM: Ako!
PAVKA: A nešto mi se mnogo raspituje o Danici i hvali gospodina Ivkovića i uopšte... Prekjuče mi čak rekla: "Boga mi, gospa Pavka, da gledamo mi da se orodimo!" Eto, tako mi je u oči rekla.
JEVREM (koji nije ni slušao njeno kazivanje, već je samo rasejano gledao): Pa šta se to mene tiče?
PAVKA: Bože, Jevreme, pa govorim ti o tvome detetu!
JEVREM: Otkud je gospa Marina moje dete? (izvadio novine i razgleda)
PAVKA: Ama, ne ona, čoveče, nego... Čuli ti, boga ti, što ti rekoh, šta mi je žena prekjuče govorila?
JEVREM (rasejano): Jest, jest, čuo sam... ali neka govori ko šta hoće, šta se to nas tiče!
PAVKA (krsti se): Ju, kako da nas se ne tiče, pobogu čoveče!
XII
MARINA, JEVREM, PAVKA
MARINA (dolazi spolja): Dobar dan, dobar dan, gazda-Jevreme!
JEVREM: Dobar dan!
PAVKA: A ja vas baš gledam kroz prozor, pa kažem Jevremu: evo gospa Marine pravo k nama.
MARINA: Baš dobro što vas vidim, gazda-Jevreme, te da vas kao čoveka i građanina zapitam: ima li, boga vam, vlasti u ovoj zemlji?
JEVREM: Pa ima, gospa Marina. Eto, gospodin načelnik...
MARINA: Ili, ako nema vlasti, a ono, ima li bar građanstva?
JEVREM: Kako da nema! Pa ko bi glasao za izbore kad ne bi bilo građanstva?
MARINA: Pa molim vas lepo, kako ta vlast i to građanstvo trpi ova čuda? Eto, molim vas, sad baš prođoh kraj apoteke. (Pavki) Ju, slatka, ono vredi videti, ono se ne da rečima opisati, ono treba očima videti. (Jevremu) Prolazim kraj apoteke i gledam. Znate onu sekretaricu... Ju, zaboga. Pa ono je već javna stvar... Visi ovako, evo ovako, na prozoru, a onaj ćosavi potporučnik pod prozorom. Ona, znate, njemu sve ovako, ovako, ovako. (pokazuje gestove rukama) A on njoj sve ovako... Kao u pozorištu.
PAVKA: Ju, ju, ju! (krsti se) Pa kažu onda: nije istina kad tako novine za poneku pišu.
MARINA: Tome bi, zaboga, trebala vlast da stane na put, a građanstvo bi trebalo da se gnuša.
JEVREM: Šta ćete, u svakoj varoši ima i takvih individua!
MARINA: I bar da je neka persona, ta sekretarica, pa i da mi nije krivo, ali...
PAVKA: Kakvih ti nas nema! Da vam kažem samo što sam juče čula, pa da se krstite i levom i desnom!
JEVREM: A jeste, jeste... To treba da čujete! Eto idite tamo u sobu da vam kaže Pavka šta je juče čula, pa, da se krstite i levom i desnom. Idite, to vredi da čujete!
PAVKA (nudeći Marinu): Izvol'te!
MARINA (polazeći, zastane pred fotografijama koje vise o zidu): Boga vam, je li ovo sve vaša familija?
PAVKA: Jeste, Jevremova. Dao ih bog mnogo!
MARINA: I sve živo?
PAVKA: Gotovo.
MARINA: Ovde?
JEVREM: Svi su ovde.
MARINA: Mnogo ih ima. (Pavki) Vidite, pa to mu je kao neki miraz za zeta, toliki glasači u familiji... Kako, nije ih malo, molim vas, i to... (ulazi u sobu govoreći dalje)
PAVKA (ulazi sa njom).
XIII
JEVREM, SRETA
JEVREM (kad je gospa Marina pomenula glasače, trgne se iz rasejanosti, te čim su žene ušle u sobu, prilazi zidu i broji fotografije dotičući svaku kažiprstom; kad naiđe Sreta, on prekida): A, baš dobro!
SRETA: Dobar dan gazda-Jevreme, kako, kako? (uzima Jevremovu tabakeru sa stola i pravi cigaretu)
JEVREM: Ovaj... hteo sam onako, kako da ti kažem... Pa jest, to, hteo sam s tobom da progovorim malo...
SRETA: Ako, ako... A o čemu to, gazda-Jevreme?
JEVREM: Pa... kako da ta kažem... Imalo bi vazda o čemu da se razgovaramo, ali ja sam hteo onako da progovorimo o opštim stvarima...
SRETA: Aha o opštim? Dobro, gazda-Jevreme možemo, što kažeš, razgovarati i o opštim stvarima, zašto da ne razgovaramo!
JEVREM: Pa to, znaš... velim mogli bi razgovarati, na primer, o politici... Evo, izbori su, što kažu, na pragu.
SRETA: Jest, bome, na pragu su!
JEVREM: Čujem, onako, sasvim poverljivo, da je načelnik dobio jedno pismo iz Beograda da se Ilić ne bira za poslanika.
SRETA: Gle, molim te! A ko to tebi reče?
JEVREM: Oni su, znaš, i inače u svađi, načelnik i Ilić, pa sad oni iz Beograda pristali uz načelnika da nađe nekog mekšeg.
SRETA: Gle, molim te! A ko to tebi reče?
JEVREM: To... nemoj da me pitaš, to je poverljivo.
SRETA: Ako vala, dosta je i bilo njegovog!
JEVREM: Sasvim!
SRETA: Molim te, brate, je l' prodade svoju kuću za sresku kancelariju? A što? Zar nije i drugi imao kuću za prodaju? Ne kažem da sam ja imao, ali, eto„ da postavimo svaku stvar na svoje mesto pa da se upitamo: šta će tebi, na primer, ovolika kućerina?
JEVREM: Pa vidiš da polovinu dajem pod kiriju. Dabome da mi ne treba!
SRETA: E, pa zar nisi mogao ti da prodaš kuću državi? Mogao si, dabome! Pa onda, je l' mu dadosmo spisak naših građana koji su na robiji? Izradi čovek milovanje samo svome šuraku, a nama svima šupalj nos do očiju.
JEVREM: Jes'!
SRETA: Pa onda ponamešta, brate, celu svoju familiju i zauze sva mesta od prote do opštinskog strvodera. Ako je na opštinskom kantaru - njegov rođak, ako je pisar u opštini - njegov rođak. Pa dosta, brate, ima nas još u ovoj Srbiji koji imamo rođake za službu i rođake na robiji i kuće za prodaju! Je l' tako?
JEVREM: Tako je! Uh, da nije iz naše partije, pa da mu podvikneš tako detaljno na zboru. Ali pusto ne ide... nego... ovaj... kaži ti meni, šta misliš, na primer, ko bi onako od naših mogao biti poslanik mesto njega?
SRETA: Pa kako da ti kažem, brate moj! Ako ćemo svaku stvar da postavimo na svoje mesto: on jedini što je onako malo otresit, svi ostali su nekako malo zavezani i glupi...
JEVREM: To jeste što kažeš, ostali su nekako zavezani i glupi...
SRETA: Eto, baš, ako hoćeš da počnemo od tebe...
JEVREM (grčevito prihvati): E, vidiš, Sreto, baš sam i to hteo da te pitam! Vidiš, oni iz Beograda traže mekšeg čoveka: zar ti ne nalaziš da sam ja mekši od Ilića?
SRETA (sad mu je jasno): Ja, ja, ja, ja, ja!... (udara jezikom o nepce) Sad, dakle, možemo da postavimo svaku stvar na svoje mesto!
JEVREM: Ja velim... a to što kažeš... ako sam baš i zavezan malo... to onako...
XIV
DANICA, PREĐAŠNjI
DANICA (iz desne sobe): Majka hoće nešto da razgovara sa gospa Marinom što ja ne treba da čujem, pa mi kazala da ja izađem u ovu sobu. (Sreti) Dobar dan!
SRETA: Dobar dan! Dobar dan!
JEVREM: E, i ja, vidiš, hoću, na primer, da razgovaram nešto sa gospodinom Sretom što ti ne treba da čuješ zato izađi iz ove sobe pa idi u neku treću.
DANICA (radosno): Da izađem u hodnik?
JEVREM: Dabome, da izađeš!
DANICA (veselo otrči).
XV
PREĐAŠNjI BEZ DANICE
JEVREM (šeta zabrinuto i nastavlja red misli koje je Danica svojim dolaskom prekinula): A nije da kažeš da ne bih umeo ništa reći. Umem, a umem ako treba i da ćutim.
SRETA: Umeš!
JEVREM: Baš i da ne umem što, ima tamo u Beogradu pametnih ljudi pa će mi reći: kad, na primer, treba da ćutim, a kad da govorim.
SRETA (koji je za sve to vreme mislio): E, čekaj sad, ti, brate si mi moj, da mi najpre postavimo svaku stvar na svoje mesto... Kaži ti meni najpre, kako ti stojiš sa načelnikom?
JEVREM (trlja dva kažiprsta jedan o drugi): Ovako!... Jutros baš idem ja tako čaršijom, a gospodin načelnik spusti tek ruku meni na rame, kao na primer bratu svome, pa će reći...
SRETA: Čekaj... čekaj... drugo: brate si mi moj, kaži ti meni, što će tebi da budeš narodni poslanik kad ti ovde više zarađuješ od sitnih interesa no što će ti dijurina doneti?
JEVREM (zbunjen): Pa... znaš kako je... nije to za zaradu, nego... onako... narodno poverenje.... počast i onako kao...
SRETA: Dobro, sad smo načisto i sad možemo da postavimo svaku stvar na svoje mesto. Ti znaš, Jevreme, da sam ja vešt za te stvari.
JEVREM (hteo bi nešto da kaže).
SRETA: Znam šta ćeš da kažeš: da sam bio vešt, ja ne bih odležao godinu dana za deficit.
JEVREM: Nisam to hteo da kažem.
SRETA: Molim te, to si hteo da kažeš, vidim da si to hteo da kažeš. Ali, brate si mi moj, to je druga stvar, to je sudbina. To može svakog da postigne. Ne zna se šta nosi dan, a šta nosi noć. Eto, na primer, danas si zdrav i čitav, a sutra osvaneš pred sudom zbog deficita. Dobro, recimo, trgovac si, pa ne možeš imati deficit, ali da si poreznik, kao ja što sam bio, pitao bih te onda...
JEVREM: Pa to jeste!
SRETA: I ti misliš da mene vređa što me zovu Sreta numera 2436. To je numera sudske presude kojom sam bio osuđen na godinu dana. A treba da znaš, gospodine moj, da je ta numera baš učinila, da meni skoči numera u ovoj varoši. Deder, reci, evo, ti meni: koji je to posao koji bi se mogao svršiti bez mene? 'Ajde, reci mi? Ako treba da se rasturi kakav lažan glas po varoši, daj ovamo Sretu; ako treba da se pokvari kakav politički zbor, daj ovamo Sretu; ako treba da se falsifikuju izborni spiskovi, daj ovamo Sretu; ako treba na izbore, daj opet Sretu. I da ne računamo sitne poslove: rasturanje licitacija, svedočenje, čestitke vladi, dopis, telegram protiv nasilja i vazdan takvih stvari.
JEVREM: Pa to jeste... Zato ja, vidiš, i hoću s tobom.
SRETA: Znam ja da ti hoćeš sa mnom, ali je sad pitanje: da li ja hoću s tobom?
JEVREM: Pa ja velim...
SRETA: Ama, nemaš tu ništa ti da veliš ili da ne veliš, to je stvar računa. Ti, recimo, imaš u rukama kralja, a ja, brate si mi moj, keca. E, dobro, onda, brate moj, da ti meni odgovoriš na farbu, ako hoćeš da ja tebe postavim na svoje mesto.
JEVREM: Da odgovorim, zašto da ne odgovorim, samo... Ne, razumem te kako?
SRETA: I to ću ti reći. Ti, vidiš, ne možeš sam za sebe da učiniš ništa, ja ti trebam, je li, to priznaješ? E, lepo, onda evo: ja bacam keca! Je l' me razumeš sad?
JEVREM: Ne razumem.
SRETA: Ne razumeš? Dobro sad ćeš me razumeti. Vidiš, ja imam na ženino ime onu veliku njivu van varoši... dva hektara... To bi trebalo država da mi otkupi, nek podigne tamo bolnicu, kasarnu, rasadnik, kazneni zavod, šta hoće nek podigne, samo država treba to da otkupi, je li?
JEVREM: Jes'!
SRETA: Pa onda, brate si mi moj, ja imam petnaest godina praktikantske službe, pre no što sam postao poreznikom, a nisam ja tih petnaest godina radio za sebe, nego za državu. E, pa, brate, pravo je da država prizna te godine službe!
JEVREM: A numera 2436?
SRETA: Ne brini ti za to, samo kad si ti poslanik. Obnova parnice... novi dokazi... nevinost... penzija, razumeš li?
JEVREM: Razumem.
SRETA: Pa onda, brate si mi moj, ja bih rad i da se uposlim.
JEVREM: Opet u službu?
SRETA: Kakva služba, boga ta, dokle ćemo svi da visimo na državnim jaslama! Ima i drugih poslova sem državne službe, samo kad se svaka stvar postavi na svoje mesto.
JEVREM: Pa jes', pravo kažeš!
SRETA: Ima ti tu, brate, hiljadu sitnih poslova i krupnih prihoda, samo kad je čovek vredan i onako okretan. Eto, na primer, ti si poslanik i ti ne možeš kao poslanik da primiš licitaciju za zidanje kasarne na mojoj njivi. Ali, na primer, možeš da je primiš na moje ime, je li? Pa onda, brate moj rođeni, ne možeš ti u ovoj zemlji poseći nijedno drvo na svoje ime, al' na moje možeš oboriti čitave planine, pa onda pomilovanja! Koliko sveta leži na robiji banbadava, pa i to ti je lep posao, samo kad je čovek vredan i okretan. Da li me sad razumeš?
JEVREM: Razumem!
SRETA: E, to ti je vidiš ono: bacio sam keca, sad ti odgovaraj na farbu.
JEVREM (zabrinuto): Samo... ovaj...
XVI
PAVKA, PREĐAŠNjI
PAVKA (izlazi iz sobe): Jevreme... da te priupitam.
JEVREM: Nemoj molim te da me pitaš, jer nisam ni za kakvo pitanje!
PAVKA: Žena izišla s farbom na sredu.
JEVREM: Ama koj' izišao s farbom na sredu?
PAVKA: Pa, gospa Marina.
JEVREM: O, gospode, otkud joj sada palo na pamet da iziđe s farbom na sredu? Zar ne vidiš da sam u najvećoj brizi?
PAVKA: Treba da joj odgovorim!
JEVREM: Molim te, Pavka, idi tamo u sobu, pa iziđi i ti s farbom na sredu!
SRETA: Sasvim, svaku stvar treba postaviti na svoje mesto.
PAVKA: Ama, čoveče božji, pa šta da kažem ženi?
JEVREM (rasejano): Zar ja znam... Eto... na primer... na primer... ako je ona bacila kralja, onda ti baci keca... (zbuni se) Nije to... već svaku stvar postavi na svoje mesto, pa eto ti!
PAVKA (krsti se): Čoveče božji, govoriš kao da nije reč o tvome detetu.
JEVREM: Ama jeste, ali ne volim kad te detinjaste stvari padnu tako... kad čovek ima drugih briga.
PAVKA: Bar da znam šta da kažem ženi?
JEVREM: Otkud ja znam šta da joj kažeš? Naposletku, reci joj neka se strpi dok ne prođu izbori...
PAVKA (zgrane se): Šta je tebi, pobogu čoveče! Ja vidim već da si ti digo ruke, nego ću ja da kidam pa kako bog da!
JEVREM: Pa dobro, kidaj, a ja... ja ću već promisliti o tome.
PAVKA: Promišljaj ti, ako, ako, a ja već znam šta ću! (ode)
XVII
JEVREM, SRETA
JEVREM (posle malje pauze): Sad mi došla... kao da je sad vreme tome.
SRETA: Pa žena, vidiš, neće bez tvoga pitanja.
JEVREM: Jest, nego... (zamisli se rasejano) A Ilić?
SRETA: Šta Ilić?
JEVREM: Ako on, na primer, neće da primi načelnikov savet da se odrekne, nego udari u stranu... On ima mnogo glasača, uživa narodno poverenje
SRETA: Hm, narodno poverenje? I to ti je, brate, artikal kao i svaki drugi artikal. Metneš ga na kantar, vidiš koliko je teško, odrešiš kesu da platiš. Ono ne kažem da će to ići sasvim kao namazano; Ilić će se uzjoguniti, ali spremi kesu, pa eto ti!
JEVREM: Kako to misliš?
SRETA: Pa eto tako: ti gazda-Jevreme, imaš para, Ilić ima narodno poverenje. Dobro! Da postavimo svaku stvar na svoje mesto. Ilić, petlja i ne može da sastavi kraj s krajem, a tebi se, gazda-Jevreme, pomalo i preliva, njemu plaćanje najahuje na plaćanje, tebi primanje najahuje na primanje.
JEVREM (buni se): Nije baš tako...
SRETA: Ama de, ostavi, tako je kad ti ja kažem! E, pa lepo, kad je tako, otići ću njemu pa ću mu reći: deder, daj kantar da izmerimo tvoje narodno poverenje pa da ga se ti, brate, pred tvojim biračima odrečeš u korist gazda-Jevrema Prokića. Eto, tako se to radi!
JEVREM: Gle, molim te!
SRETA: E, vidiš, ako tako sve izvedemo i ako smo se sporazumeli kao ljudi, onda se može reći da je svaka stvar postavljena na svoje mesto.
JEVREM: I ti misliš?...
SRETA: Ja mislim, brate i prijatelju, da ćeš ti i niko drugi bita narodni poslanik!
JEVREM: I to baš... ovaj... onako, da budem izabran?
SRETA: Pa izabran, dabome!
JEVREM: ... Većinom glasova?
SRETA: Pa većinom glasova, nije - nego manjinom! Samo, dabome, sa načelnikom ti da udesiš, to ne mogu ja. Najbolje je da uhvatiš pisara Sekulića, on je onako vatra čovek za te stvari i ovako obrće načelnika oko maloga prsta.
JEVREM: Jest, to je istina, on je, kažu, vatra.
SRETA: I kada ga nađeš, reci mu, boga ti, od svoje strane, neka me se okane. Petlja me tamo za nekakvu bajagi dvaput naplatu. Molim te sad kad se bacimo na ovaj ozbiljan posao, nemamo kad za nikakve istrage. Neka baci akta u fioku! A ti, ovaj, gledaj lepo s njim. (polazeći) I nemoj da stegneš ruku. 'Ajd', odoh ja malo da omirišem čaršiju i da pustim tvoje ime u saobraćaj, neka se čuje... Da postavimo, znaš, svaku stvar na svoje mesto.
JEVREM: E, pa hajde, neka je sa srećom!
SRETA: Videćeš ti šta vredi Sreta numera 2436! (odlazi)
XVIII
JEVREM, DANICA
JEVREM (pošto ga je ispratio, vraća se zamišljeno).
DANICA (ulazi spolja): Ode gospodin Sreta?
JEVREM (trgne se iz misli): Gde si bila dosad?
DANICA: Pa tamo, u hodniku.
JEVREM: Je l' se nije čulo tamo šta smo razgovarali ja i gospodin Sreta?
DANICA: Nije. Razgovarala sam sve vreme sa gospodinom Ivkovićem, pa ne bih ni mogla da čujem i da sam htela.
JEVREM: S njim razgovarala. A šta on onako kaže... O čemu ste razgovarali?
DANICA: O vrlo važnim stvarima.
JEVREM: O važnim stvarima? Zar on s tobom razgovara o važnim stvarima?
DANICA: Pa onako... Kaže ide u Beograd... Hoće da se kandiduje za narodnog poslanika... kaže...
JEVREM (pretrne): Šta kaže?
DANICA: Pa to, hoće da ide u Beograd...
JEVREM: Ama nije to, nego ono drugo?
DANICA: Koje drugo?
JEVREM: Ono drugo što ti je kazao?
DANICA: Pa to... kaže, hoće da se kandiduje za narodnog poslanika.
JEVREM: Koj' da se kandiduje za narodnog poslanika?
DANICA: Pa on, gospodin Ivković. Kaže, teraju ga prijatelji, on nije hteo, ali ga teraju prijatelji i oni iz Beograda...
JEVREM: A načelnik?
DANICA: Pa on kaže, njega će da kandiduje opozicija.
JEVREM: Aha! Opozicija! Dakle tako, opozicija? A čemu opozicija, zašto opozicija, kome opozicija? A? E, to ćemo da vidimo! Idi, idi mu kaži: e, to ćemo da vidimo! Upravo: idi mu kaži da on... Čekaj: idi mu kaži da je... Čekaj!.. Idi do đavola i nemoj nikom ništa da kažeš.
DANICA (gleda ga začuđeno i iznenađeno i odlazi desno).
JEVREM (uzbuđeno hoda i govori pešto sam sebi, mlatarajući rukama).
XIX
SPIRA, SPIRINICA, PREĐAŠNjI
SPIRINICA (za njom Spira): E, e, e, e, pa, zete, svetlo ti oko!
SPIRA: Ama ostavi, boga ti, kakvo svetlo oko! Kako možeš tako s neba pa u rebra?
SPIRINICA (izbekelji se na Spiru i krsti se): O, gospode Savaote! Da čudna čoveka, ne daš mi ni da zinem!
SPIRA: Pa zini, brate, ali kad zineš, a ti bar kaži nešto pametno.
SPIRINICA: A tebi već pamet curi kroz kapu! Mani se... (pljuje ga) P... pp... p... p... p... da mi te ne ureknu!
SPIRA: E, Mico, ti opet tražiš! Moli se bogu što je tuđa kuća i što nije red...
SPIRINICA: A ti pa našao tuđu kuću da se rebriš. Suklato!
JEVREM (stao između njih i pokušava da ih umiri): Ama, de! Niste valjda došli da se ovde svađate?!
SPIRINICA: Pa nismo, dabome, nego kad on za prvu reč.
JEVREM: Čekaj, molim te! O, ljudi božji, pa meni puna glava briga, i sad još mi vi došli da se svađate!
SPIRINICA (uvređeno): Pa mi možemo ići. Možemo se mi i na drugom mestu svađati, ne moramo baš ovde!
JEVREM: Ama ne kažem to.
SPIRA: Čekaj, molim te, da se prvo objasnimo o glavnoj stvari. Došao maločas tvoj sluga, veli: poslala ga Pavka i zove nas da dođemo. Veli: važna stvar, tiče se deteta!
JEVREM: A, jes', gospa Marina izašla sa farbom na sredu.
SPIRINICA: Ju, s kakvom farbom?
JEVREM: Pa, znaš, ona je rod gospodinu Ivkoviću!
SPIRINICA: Pa da nije za Danicu?
JEVREM: Jes'!
SPIRINICA: A kad je izišla s farbom na sredu?
JEVREM: Sad!
SPIRINICA: Pa sad?
SPIRA: Pa tu, brate, niti imaš šta da razmišljaš, niti da se savetuješ sa nama. Mladić je čestit...
SPIRINICA: Prilika je vrlo dobra, i ako je da mene pitate...
SPIRA: Pa čekaj, zaboga. Zar ne vidiš da sam ja zinuo da kažem...
SPIRINICA: Ali ti, kad zineš, ne umeš da zatvoriš usta.
SPIRA: Nisam ni par reči rekao!
SPIRINICA: Ne daš čoveku do reči da dođe!
JEVREM: Ama umirite se, zaboga!!
SPIRA: Pa to kažem, prilika nije rđava, mlad čovek, advokat, dobro radi.
JEVREM: Znam, ali - opozicija.
SPIRA: A šta se to tebe tiče?
SPIRINICA: I pop Anta ima zeta opoziciju, pa još kako lepo žive.
JEVREM: Jes', ali... ovaj... kako da kažem... on može da se kandiduje i za poslanika.
SPIRINICA: Zar on?
JEVREM: Jes'!
SPIRA: Pa još bolje?
JEVREM: A... ovaj... Šta sam ono hteo da kažem... Pa to, znaš... i ja, to jest gospodin načelnik... upravo nije ni on, nego oni iz Beograda... ili bolje reći: narod... ovdašnji narod... hoće da i ja budem poslanik.
SPIRA I SPIRINICA (zgranu se): Ti?
JEVREM (stavlja prst na usta): Pst! To je zasad još tajna, još nije svršeno.
SPIRA: Pa pravo da ti kažem i treba. Iz naše familije još niko nije bio poslanik, a tolika familija.
SPIRINICA: Pa dabome, kad si se ti zatutuljio pa ne umeš da makneš! A što ne bi ti bio poslanik, kad može Jevrem, valjda možeš i ti...
SPIRA: Ama ne ide to tako, ženo!
SPIRINICA: Ne ide kod tebe, tebi pišta ne ide, kad si ti...
SPIRA: Jevrem, vidiš, ima poverenje...
SPIRINICA: A što ti da nemaš poverenje?
JEVREM: Ama, čekaj, brate, nemojte se svađati, još to nije svršeno, još je zec u šumi!
SPIRA: Pa recimo i da je svršeno, ne vidim šta ti to smeta za Danicu.
JEVREM: Kako da mi ne smeta? Ja kandidat vladin, a on kandidat opozicijin; on mene gleda da obori, a ja njega. Pa onda, molim te, ja moram grditi opozicionog kandidata, jer kako ću drukče da obaveštavam narod ako ne grdim protivnika?
SPIRA: To jeste!
JEVREM: A i on će mene da grdi.
SPIRA: Hoće. Ali opet, ja mislim da to nije ništa, to je više onako, politički. Politički možeš u Srbiji koga hoćeš da izgrdiš pa opet...
JEVREM: Dobro, ništa nije, ako ja budem izabran, ali ako on bude izabran, a ja ostanem banbadava izgrđen.
SPIRA: Opet ništa!
JEVREM: Pa onda, ja moram po dužnosti, u interesu partije, njega da mrzim. Ne mogu ja tek voleti opozicionog kandidata.
SPIRA: Nije ni to baš onako strogo kao što je bilo nekad. Pre kad si ga mrzeo, a ti si ga mrzeo kao psa - ili ti ili on, do istrage. A sad se nekako smekšalo. Zar ne vidiš da sad u svakome poslu ortakuju partije? Ako je trgovina, čitaš: -Simić i Petrović", raspitaš se, a ono Simić vladina stranka, a Petrović opozicija, pa de, nek izmakne liferacija ako može! Pa onda: tast Pavlović, a zet Janković, tast vladina stranka, a zet opozicija. Pa ide kao namazano; a tast poslanik a zet načelnik okružni; a zet poslanik a tast predsednik opštine. Izveštili se ljudi, pa to ti je!
JEVREM: Ama to jeste, nego nezgodno mu dolazi, baš sad uoči izbora.
SPIRINICA: Pa zar gospa Marina navalila baš sad da to svrši?
JEVREM: Pa sad, ovoga časa. Eno ih tamo u sobi kuvaju...
SPIRINICA: Iju, a vi mene ovde držite čitav sat. Što ne govoriš, zaboga? (odjuri)
XX
JEVREM, SPIRA
JEVREM: Što ne ide, ne ide! Ako hoće posle izbora, dobro, možemo da razgovaramo. Pa onda... ko zna da to nije i neka zamka?
SPIRA: Kakva zamka?
JEVREM: Pa znaš kako se prave zamke i podvale uoči izbora. To može lako biti. Neću da čujem. Sad neću da čujem, a posle izbora možemo razgovarati. Idi, Spiro, tamo u sobu pa im tako reci; posle izbora možemo razgovarati!
XXI
MLADEN, PREĐAŠNjI
MLADEN (donosi jednu hartijicu): Dade mi ovo ceduljče gospodin Sreta.
JEVREM: Sreta? Je l' baš on ti dade?
MLADEN: Jes'! (odlazi)
JEVREM (radoznalo razvija i teško čita): "Sad sam razgovarao sa Sekulićem. Načelnik mu kazao da će te zvati da razgovara s tobom. Stvar možemo smatrati za pola svršenu. Pijemo na tvoj račun! (zbunjen radošću, ushićen). Spiro... Spiro...
SPIRA: Čujem...
JEVREM: Pola svršeno!
SPIRA: More sve je svršeno. Kad tebe načelnik zove na savetovanje, a vidiš i Sekulić je tu... pa onda...
JEVREM: I već piju na moj račun!
SPIRA: Pa dabome!... Neka je sa srećom, Jevreme!
JEVREM: Daj Bože, Spiro, brate! (potresen grli ga).
XXII
PAVKA, SPIRINICA, PREĐAŠNjI
PAVKA (dolazi iz sobe, za njom Marina i Spirinica; Marina odmah žurno odlazi na zadnja vrata; ona je otišla da izvesti Ivkovića o srećno svršenim progovorima): Jevreme, kaži dragička!
JEVREM: Pst! Čekaj! Kaži ti prvo dragička!
PAVKA: Ama kaži ti, kad ta kažem!
JEVREM: Pa dobro: dragička!
PAVKA: Ja, u ime Božje, dadoh reč za Danicu.
JEVREM: A ja dadoh za poslanika.
SPIRINICA (Jevremu): Ju, pa ti se i ne zaradova!
SPIRA: Ti da se ne mešaš, jesi li čula?
SPIRINICA: Ama pusti me, čoveče, makar jednu reč da progovorim. Kažem otac, a ne raduje se detinjoj sreći.
JEVREM: Ama ko se ne raduje, radujem se, nego... ču li, Pavka, šta ti ja rekoh: ja u ime Božje odoh u poslanike.
PAVKA: Bože, pa dve radosti odjedanput!
XXIII
DANICA, MLADEN, PREĐAŠNjI
DANICA (nailazi na vrata, za njom Mladen).
PAVKA: 'Ajd', ovamo, pa poljubi ocu ruku! (Danica ljubi ruku Jevremu)
MARINA (iz zadnjih vrata, za njom Ivković): 'Ajde ovamo, pa poljubi majci ruku.
JEVREM (uplašio se zbunio, trza ruku koju je Ivković prišao da poljubi): Ama, čekajte, brate!
SVI: 'Ajde, 'ajde. Neka je sa srećom, daj Bože!
PAVKA: Mladene, otrči odmah kuma-Sveti i kaži mu...
JEVREM: Čekaj, idi... ovaj, kuma-Sveti i gazda-Arsi i prijatelj-Miki i reci im.
SPIRA: Reci im: gazda-Jevremova Danica...
SPIRINICA: Ama, pusti čoveka neka kaže što je počeo!
SPIRA: Ne mešaj se ti!
JEVREM: Čekajte, brate, čekajte prvo da postavimo svaku stvar na svoje mesto.
XXIV
ŽANDARM, PREĐAŠNjI
ŽANDARM (ulazi sa dna): Poslao ate, gazda-Jevreme, gospodin načelnik da dođeš do njega, ima gospodin načelnik važan razgovor s tobom.
JEVREM (srećan i zbunjen sve više): Je l' baš on to rekao?
ŽANDARM: Pa jes', rekao gospodin načelnik.
JEVREM: Spiro, pola!
SPIRA: Sve!
PAVKA: Idi ti, Mladene, kuma-Stevi i kaži mu...
JEVREM: Čekaj, čekaj, molim te. Stvar se, kao što vidiš, sasvim zamrsila... Upravo, nije se zamrsila nego onako... (Pavki) Dobro, šta hoćeš ti? Hoćeš da Mladen ide kuma-Stevi. Dobro, to znamo. (Ivkoviću) A šta hoćeš ti?
IVKOVIĆ: Ta da vam poljubim ruku!
JEVREM: I to znamo! (žandarmu) A ti?
ŽANDARM: Gospodin načelnik...
PAVKA: Pa nek ide Mladen?
JEVREM: Vrlo dobro... i to znamo...
JEVREM: Nek ide... Idi... čekaj... reci kuma-Stevi...
PAVKA: ... I prijatelj-Miki...
SPIRINICA: ... I gazda-Arsi...
JEVREM: Pa dobro, al' šta da im kaže? (seti se) Reci im: gazda-Jevrem se isprosio za narodnog poslanika...
PAVKA: Ama za Danicu.
JEVREM: Pa to, to hoću da kažem, reci žena narodnog poslanika, to jest, ćerka narodnog poslanika, upravo zet narodnog poslanika... odnosno... eto ne znam ni šta govorim! Zbunili ste me i sad, na primer, ne znam šta govorim, i upravo ne znam ko drži u ruci keca, a ko kralja... (Ivkoviću) Pa dabome kad si i ti umešao tvoju farbu!.. (prodera se na Mladena) Idi pa reci šta hoćeš! (Mladen ode)
SVI (smeju se i čestitaju među sobom).
PAVKA: A žandarmu nisi ništa odgovorio, čovek čeka.
JEVREM: A jes'! (prilazi žandarmu i spušta mu ruku na rame) Ti, brate, ako te zapita štogod gospodin načelnik, a ti samo reci, gazda Jevrem mi je spustio ruku na rame, on zna šta to znači. A za dolaženje, evo, sad ću ja da dođem.
ŽANDARM: Razumem! (salutira i odlazi)
IVKOVIĆ: Pa hoćete li se, najzad, gazda-Jevreme i mene setiti?
JEVREM (spusti mu ruku na rame): Evo i tebi da spustim ruku na rame.
SPIRA: Tako, brate. To si trebao odmah.
SPIRINICA: Ne mešaj se ti!
SPIRA: Ama ostavi me, ženo... jedanput...
SPIRINICA: Šta imam da te ostavim, kad neprestano govoriš... (oni se i dalje prepiru sve dok se zavesa potpuno ne spusti)