Narodni poslanik/Čin drugi
Druga soba s ulice. U dnu dva prozora. Levo, vrata koja su zatvorena i pred koja je postavljen visok orman, a desno dvoja vrata.
I
DANICA, IVKOVIĆ, PAVKA
DANICA (ispraćajući sa majkom Ivkovića. koji je završio posetu i pošao): Što tako žurite?
IVKOVIĆ: Šta ćete, poslovi! Vi znate da bih ja vrlo rado ostao ovde što duže.
PAVKA: Bolje bi bilo kad bi i tvoj otac gledao tako svoje poslove. Istina, zete, kad bi mu ti progovorio, diže čovek ruke od dućana pa neće više ni da naviri.
IVKOVIĆ: Nezgodno mi je da mu ja govorim. Mislio bi hoću da ga ometem u agitaciji. Zar ne vidite da se sav predao agitaciji protivu mene?
DANICA: Bože, kako je to neprijatno, vi radite protiv njega, a on protivu vas.
IVKOVIĆ: Priznajem da je neprijatno, pa ipak može biti i zanimljivo, jer ko bilo da pobedi, iz vaše kuće ide jedan poslanik u Beograd.
DANICA: Da, ali on vas grdi.
PAVKA: E, pa nemoj ti sad, i zet grdi njega.
IVKOVIĆ: Ja?
PAVKA: Tako on kaže, da govoriš na zborovima protiv njega.
IVKOVIĆ: To je već drugo, sasvim drugo. Samo, otac je otišao dalje od toga, on se upustio sa poslednjim ljudima koji izmišljaju, klevetaju i podmeću. Hvataju čak i one koje ja poslovno gonim. Eto, sećate li se onoga... što je zalutao bio kod vas kad me je jedanput tražio... tužio sam ga zbog žene.
PAVKA (doseća se): Kanda Sima Sokić.
IVKOVIĆ: Da. Taj im je sad najveći agitator i natutkali ga te kakve sve gadosti ne govori.
DANICA: Jedva čekam da se ti izbori svrše. Mene je čisto strah!
IVKOVIĆ: Pa, ipak, nećemo se mi posvađati. Ne bojte se! Ko pobedi taj će posle oprostiti svome protivniku... Zar ne? (gleda u sat) Imam ročište koje ne smem da napustim... Gledaću, ipak, do podne da dođem. Gospođice Danice, vama poveravam interese moje partije. Otac je naredio momku te svakom ko me traži kaže da nisam kod kuće i da neću ni dolaziti, pa mi na taj način odbija birače. Molim vas, ako me ko potraži, recite da ću skoro doći.
DANICA: A ako čuje otac da sam to radila?
IVKOVIĆ: A vi mu recite otvoreno da vi sad pripadate mojoj partiji. Do viđenja!...
DANICA (na vratima): Dođite na podne!
II
DANICA, PAVKA
DANICA: Znaš, majka, pravo da ti kažem, sve me nešto strah od tih izbora.
PAVKA: A što?
DANICA: Da se nešto ne pokvari.
PAVKA: Pa ono, ako hoćemo pravo, on bi trebao da popusti, mlađi je.
DANICA: Pa nema šta tu da se popusti, ko dobije više glasova, taj je poslanik.
PAVKA: Znam, al' vidiš, ako ćemo onako familijarno, pravo bi bilo ja i tvoj otac da idemo, sad kao poslanici u Beograd, a vas dvoje, mlađi ste, imate vremena.
DANICA: To sve zavisi od toga ko ima poverenje narodno.
PAVKA: A on ga bajagi ima?
DANICA: Pa ima.
PAVKA: Ćuti, boga ti, uhvatio se s kojekakvima!
DANICA: A već otac!
PAVKA: Šta otac?
DANICA: On se kobajagi s boljima uhvatio!
PAVKA: Ju! Još ćeš početi protiv rođenog oca da govoriš!
DANICA: Neću, ali što je pravo, pravo je! Eto, zar se otac nije uhvatio i sa onim Sretom, a cela ga varoš i okrug zna ko je i kakav je...
PAVKA: I cela varoš i ceo okrug da zna, al' ti ne moraš da znaš, niti se tebe to tiče. Gle ti nje! Nemoj da misliš ako smo pristali da te damo, da smo te upisali i u njegovu partiju!
DANICA: A otkad si ti to u očevoj partiji?
PAVKA: Otkad sam se udala, sinko.
DANICA: E, pa i ja, otkad sam se isprosila.
PAVKA: Prvo i prvo, ako si se i isprosila, on ti nije još muž, a drugo, i da ti je muž, ne bi mu tvoja odbrana ništa pomogla da bude poslanik.
DANICA: Pa biće on poslanik i bez moje odbrane.
PAVKA: E, a ko ti to kaže?
DANICA: Ja kažem!
PAVKA: Od njega si valjda čula?
DANICA: Pa od njega.
PAVKA: A ja sam vidiš, od Jevrema čula da on neće biti poslanik i da se banbadava bakće i lomi.
DANICA: Ne zna to otac, on misli...
PAVKA: Gle sad ti nje! Dakle, otac ne zna, a on zna?
DANICA: Pa jes'!
PAVKA: Gospode Bože, ti to onako iz inata samo!
DANICA: Ja samo kažem da će on biti poslanik.
PAVKA: Ako je do inata, kćeri, upamti: moj muž mora bita poslanik!
DANICA: Pa neka bude, ako može.
PAVKA: Biće, bome, ja ti to kažem!
DANICA: Osim ako ti ne glasaš za njega.
PAVKA: Nije ni moja majka glasala pa neću ni ja. Ali umem ja i drukčije kad je do inata! Zaći ću po kućama pa ću upaliti žene!
DANICA: Da glasaju?
PAVKA: Ne da glasaju, nego da glasaju njini muževi onako kako one hoće. Znam ja dobro u koje ću kuće poći i u kojoj je kući žena gospodar, pa ćemo videti. Kad je inat, umem i ja!
DANICA: Manj ako to ne pomogne!
PAVKA (krsti se): Ju, ju, ju! E, jesi li čula, ti si pustila jezik kao prava opozicija. Zar te nije sramota tako da razgovaraš s majkom?
DANICA: Pa ne, ali...
PAVKA: Ni reči više da mi nisi kazala, da mi ne prekipi! Bolje skloni mi se ispred očiju.
DANICA: Dobro, skloniću se! (odlazi u sobu)
III
SPIRA, SPIRINICA, PREĐAŠNjI
SPIRA (sa njim Spirinica): Dobar dan, svajo!
PAVKA: O, baš dobro...
SPIRINICA: A znaš šta smo rešili ja i Spira?
SPIRA: Ama, nismo rešili, nego...
SPIRINICA: Ta pusti me, čoveče, jedan jedini put u životu da kažem što hoću!
SPIRA: Kaži, ali reci kako je u stvari!
SPIRINICA: O, gospode bože! Ne čeka da kažem, pa onda ako ima što da primeti nego...
SPIRA: Pa, dobro, 'ajde reci.
SPIRINICA: Ja i Spira smo rešili: neka Jevrem bude poslanik, a Spira predsednik opštine.
SPIRA: Eto, kao da to zavisi od toga što smo mi rešili!
SPIRINICA: Ne zavisi, ali ako bude Jevrem poslanik, a on neka gleda! Bolje mu je valjda da metne svoga za predsednika opštine nego tuđina.
SPIRA: Pa jeste, al' ima za to vremena.
SPIRINICA: A što ne bi kazala Pavki?
PAVKA: Pa jeste!
SPIRINICA: Pa neka mu ona kljuca svaki dan. Znaš kako je kad žena za nešto zapne?
SPIRA: Znam!
PAVKA: Ama 'ajde ovamo u sobu, da sednemo. Imam vazdan da vam kazujem.
SPIRINICA: 'Ajde. (odlaze svi u desnu sobu)
IV
JEVREM, SEKULIĆ
JEVREM (za njim Sekulić): Evo iz ove sobe. Eto taj orman zatvara vrata koja vode u njegov stan.
SEKULIĆ: Baš u njegovu sobu?
JEVREM: Jes' tu mu je kancelarija.
SEKULIĆ: Vrlo dobro, vrlo dobro! (pripije se kraj ormana i prisluškuje) Aha, aha... pa može i da se čuje. Slušaj, gazda-Jevreme, ovaj ćeš orman maći odavde. Metni ga, eno tamo, između prozora!
JEVREM: A zašto?
SEKULIĆ: Treba osluhnuti, Kod njega se skupljaju sumnjivi tipovi, tice. Treba osluhnuti... Tu se svakojako vode razgovori protiv postojećeg stanja, protiv vlade, protiv načelnika, protiv mene; drugim rečima, protiv svega u ovoj zemlji... Treba oslušnuti. A ko drži ključ od tih vrata?
JEVREM (vadi ga iz džepa): Ja
SEKULIĆ: Ako, ako, je to dobro... Ovaj, kakav ono duvan pušiš ti, gazda-Jevreme?
JEVREM: Mek, mek duvan pušim.
SEKULIĆ (seo i pravi cigaretu): Sedi, sedi, molim te... Mislio sam ja, znaš... u prvi mah da mu otkažemo kvartir. Kakvog to smisla ima: kandidat opozicije pa pod istim krovom sa vladinim kandidatom? Ali, sad sam se na licu mesta uverio da je ovako bolje.
JEVREM: Jes', bolje je!
SEKULIĆ: Ovako ga držim ko buvu pod noktom... (pripaljuje cigaretu)
JEVREM (pravi i sam cigaretu): Veliš, tako kaže gospodin načelnik?
SEKULIĆ: Šta "kaže gospodin načelnik?" Ne kaže, brate, gospodin načelnik ništa, nego to ja kažem, razumeš li, ja kažem! Oni samo znaju da kažu: Sekulić ovakav, Sekulić onakav. Čitao si valjda dopise o meni? Pa jeste, bre... (gruva se u grudi) Ja se ne stidim toga što sam bio žandarmerijski podnarednik. Da ih vidim, te školovane, kad dođe tako velika vatra kao što su izbori svi se oni izmaknu pa daj Sekulića napred! A ja, bome, izađem pred narod pa "mirno!"... "Narode, razbroj' se" (smeje se zadovoljno)
JEVREM: Disciplina, a?
SEKULIĆ: Kažu: Sekulić služi svakoj partiji. A što, brate? Ja sam vojnik, tako sam vaspitan, vojnički. Dosad sam bio u ovoj komandi, sad prelazim u ovu. Ne pitam ja ko je starešina nego: "Razumem !"
JEVREM: Pa jeste! A kako veliš, je li sve onako spremno?
SEKULIĆ: Šta spremno?
JEVREM: Pa to, za izbore. Jesu l' učinjene sve pripreme?
SEKULIĆ: Šta ima da se priprema? Sve je to, vidiš, ovde, u mome džepu. Za to se ti ne brini, to je moja briga. (vadi jednu hartiju iz džepa) Povadio sam vidiš, iz akata sve krivice, i one koje su otišle već u akta i one koje nisu još ni došle do akta, sve, sve. Pa onda licitacije, intabulacije, procene, propise, zabrane, prenose i uopšte takve stvari sve ću te grlice sad da hvatam na "kratak poziv" sa tri crvene štrikle. Pa kad mi dođe, a ja tek: "E, grlice moja, ti kanda imaš neku procenu, a? A, ovaj, za koga ti, prepelice moja, misliš da glasaš, je li za gazda-Jevrema Prokića, a"?
JEVREM (zadovoljno): He, he... formalna agitacija!
SEKULIĆ: Pa, brate, to ti je naš posao? Svaki majstor treba da je pečen u svome poslu. Zašto sam ja ovde, i zašto mi je kralj dao ukaz nego da uputim ovaj narod! Jesi li čitao koji put ukaz u zvaničnim novinama?
JEVREM: Jesam!
SEKULIĆ: "Po milosti Božjoj i volji narodnoj: Sekulić pisar toga i toga sreza, po potrebi službe, u taj i taj srez." Šta znači ono "po potrebi službe"?
JEVREM: Pa to, po milosti božjoj...
SEKULIĆ: - Po milosti božjoj, 'ajde ti, Sekuliću, u to i to načelstvo, i poveravamo ti narod toga okruga, odnosno sreza, te ga pouči, uputi i popritegni malo.
JEVREM: Pa jes', mora i da se popritegne... A je l' će da se napravi kakvo nasilje na ovdašnju opoziciju?...
SEKULIĆ: Nije to, brate, nasilje, nego: on se protivi vlasti, a ja se naslonim na zakon i on vrisne. Eto ti, to nije nasilje!
JEVREM (razmišlja): A ovaj, novine? Zar neće o tome novine da pišu i da nadadu dreku?
SEKULIĆ: Čudo božje! Zvanična ispravka, pa svršena stvar. Zašto je bog izmislio zvaničnu ispravku, nego za to? Pa posle, ja to tako udesim da to i nije nasilje, nego dobročinstvo. Zovnem, na primer, kasapina koji liferuje meso okružnoj bolnici, zovnem ga i sasvim mu blago kažem: ti, bratac moj, imaš sedam krivica za davanje smrdljivog mesa bolnici, i sva akta tih krivica evo ih u mojoj fioci! Ne kažem da su to bogzna kakve krivice, jer bolesnici i inače imaju rđave stomake, pa im je svejedno je li zdravo ili smrdljivo meso, ali zakon može tebe da uvrne samo ako ja hoću, a ako neću, može i da te ne uvrne. Metnem ja tebi, na primer, na kantar jedan paragraf, kao meru, pa ti dodam još i jedan raspis kao cubok, pa ode, prepelice moja, s one strane zakona.
JEVREM (zadovoljno se smeje).
SEKULIĆ: Je li to nasilje? Nije! Naprotiv, to je dobročinstvo. - A istina, je li tvoj momak beležio ko sve dolazi kod Ivkovića? Jesi li mu rekao da beleži?
JEVREM: Jest rekao sam mu Mladene!
SEKULIĆ: A je l' poslao Sreta plakate?
JEVREM: Kakve plakate?
SEKULIĆ: Pa one što smo štampali sa potpisom Sime Sokića? Znaš, što sam ti govorio da Sima Sokić objavljuje da mu je Ivković preoteo ženu?
JEVREM (buni se): Kakvu ženu?
SEKULIĆ: Ženu Sime Sokića. Ostavi ti to meni samo! Moram ga ja tako obrukati da ne sme ni iz kuće izaći od bruke.
JEVREM: Ama, pa nije preoteo ženu, zastupa je kao advokat!
SEKULIĆ: Pa znam ja da je nije preoteo, ali ovo je agitacija. Ne misliš valjda da prilikom agitacije treba govoriti istinu narodu? No, lepo bi se ti proveo kad bi govorio istinu!
JEVREM: Pa dobro, al' može čovek da psa tuži za klevetu.
SEKULIĆ: Može, ne kažem da ne može. Al' zato ja imam u kancelariji fioku što guta akta. Progutala je ta jedanput dve i po kile akta jedne istrage, sa saslušanjima četrdeset i dva svedoka i sa tri stručna mišljenja.
JEVREM (zabrinuto): Opet... zar nije bolje da mu što drugo izmislimo nego to da je preoteo tuđu ženu?
SEKULIĆ: Ostavi ti to meni, molim te! Nisu ovo meni prvi izbori.
JEVREM: Pa dobro, al' ako oni meni izmisle tako nešto pa štampaju plakate?
SEKULIĆ: Šta da ti izmisle, da si preoteo tuđu ženu?
JEVREM: Ne kažem to, nego...
SEKULIĆ: Ama gde ti je taj Mladen?
JEVREM: E, pa de!... (ode na vrata) Mladene, Mladene!
V
MLADEN, PREĐAŠNjI
JEVREM (Mladenu koji izlazi): Zar ti ne čuješ?
MLADEN: Čujem, nego gazdarica me zadržava.
SEKULIĆ: Jesi li ti zapisao meni svakog redom ko dolazi kod Ivkovića u kancelariju?
MLADEN: Jesam!
SEKULIĆ: Gde ti je spisak?
MLADEN: Nemam.
SEKULIĆ: Kako nemaš?
MLADEN: Pa ja nisam pismen.
SEKULIĆ: Pa kako si đavola zapisivao?
MLADEN: Tako... u pameti.
SEKULIĆ: E, 'ajd' govori!
MLADEN: Prvo i prvo, dolazio je juče posle podne Pera pisar, doneo neku cedulju, pa onda... (seća se) dolazila je i naša gospođica Danica...
JEVREM: To ostavi... nego drugi, tuđini.
MLADEN: Pa onda... dolazio je pop Vidoje.
SEKULIĆ: Dobro, dobro, pope, obrijaću ja tebe, ako bog da. Hoće opoziciju a ovamo preskače udovičke plotove!
JEVREM: Jest, kod one Angeline.
SEKULIĆ: Pa onda?
MLADEN; Pa onda... čekaj, pop Vidoje, pa onda opet gospođica Danica...
JEVREM: Ama za druge govori.
MLADEN: A jest, bio je i gospodin Sreta učitelj od jutros.
SEKULIĆ: Dobro, dobro, učo, golube moj, ti i inače gučeš u mojoj fioci!
JEVREM: Kako guče u fioci?
SEKULIĆ: Četiri tužbe, razumeš li, četiri tužbe! Jednom detetu, za jednu zapetu, mal' nije odvalio jedno uvo. Pa je onda, bratac moj, gađao decu tvrdo povezanim knjigama, koje mu je poslalo ministarstvo za poklanjanje dobrim đacima; pa je onda, bratac moj, pred ljudima u kafani kazao: da je gospodin ministar prosvete jedna obična profesorska stenica, i još, brate moj, svađao se sa ženom pred đacima, pa se žena pred decom pljeskala gde je stigla, a on joj javno kazao da je ona policijsko podsvojče, a ta se uvreda ima da odnosi na mene.
JEVREM: E, taj je, bome, mnogo zagustio!
SEKULIĆ (Mladenu): Ko je još dolazio?
MLADEN: Kmet Sredoje, pa posle njega opet gospođica Danica.
JEVREM: Ama, preskoči nju!
MLADEN: E, pa onda kmet Sredoje.
SEKULIĆ: Taj kmet ti je riba s obe strane pržena. Guta porezu kao šaran muve. Ovoliko slaninice da metneš na mišolovku pa mora doći da je lizne. S njim mi je bar lako! (Mladenu) Ima li još koji?
MLADEN: Pa to, nema više... a jes', jutros je nešto ulazila i gazdarica.
SEKULIĆ (Jevremu): Uha, pa to cela tvoja kuća ode u opoziciju!
JEVREM: Ama nije nego žensko, znaš kako je, mora svuda da zaviri.
SEKULIĆ (Mladenu): Dobro, dobro! Ti pazi samo i dalje pa svakog da mi zapišeš.
MLADEN: Hoću ja! (polazi)
JEVREM: Ovaj... čekaj, Mladene. Kad je već tu, rekoh, da izmaknemo ovaj orman.
SEKULIĆ: Jest, bome! Dobro si se setio. 'Ajde drži! (prihvate sva trojica i odnose orman uz drugi zad) Tako. Eto, vidiš! (proviri na ključaonicu) Sad se može i osluhnuti i videti.
MLADEN (odlazi).
SEKULIĆ: E, pa hajde sad i ja na posao. A ovaj, i ti se, gazda-Jevreme, uputi, prođi malo kroz kafane; sedi s ovim i s onim, obećaj ovom ovo a onom ono; pozdravi se i s onim s kim se i ne poznaješ. Znaš kako je, uoči izbora svi smo braća. Jednom plati kafu, drugom rakiju; jednom obećaj državnu službu, drugom da će mu se skinuti stečaj; trećem da će dobiti zajam kod okružne štedionice, četvrtom da će mu se rođak pustiti s robije. Obećaj! Obećanja bar ništa ne koštaju.
JEVREM: Jest, i sam sam to mislio.
SEKULIĆ: E, 'ajde, u zdravlje, pa na posao! (pođe pa se vrati) Jes' boga mi, malo ne zaboravih. No, još mi se i to može desiti da zaboravim. (vadi pet-šest neispunjenih menica iz džepa i prelistava ih, čitajući sume) Sto, dvesta, trista, četiri stotine... 'Ajd' ovu od pet stotina. Deder, gazda-Jevreme, potpiši ovo!
JEVREM (zgrane se); Koje, more?
SEKULIĆ: Pa ovu menicu, brate, od pet stotina dinara. Nije da kažeš hiljada, nego pet stotina. Evo i slovima piše pet stotina.
JEVREM: E, to ja neću da potpišem!
SEKULIĆ: Ama, kako nećeš?
JEVREM: Tako, neću! Zašto da potpišem?
SEKULIĆ: Kako zašto? Pa je l' hoćeš da budeš narodni poslanik ili nećeš?
JEVREM: Dobro, al' zašto da potpišem?
SEKULIĆ: E, pa kako ti to misliš? Misliš samo pljuni pa zalepi. A treba li ovaj brat da pocepa bar tri para pendžeta i bar jedne herclove? Pa onda: hoće li narod da gucne štogod ili neće? A? E, moj brate, kad bi sve to bilo besplatno, ja bih bio narodni poslanik, a ne bih tebe pustio. Deder, deder... evo ovde! (stavlja menicu na sto i pokazuje mu gde treba da potpiše)
JEVREM (snebiva se): Ne znam šta imaju pendžeta veze sa mandatom?
SEKULIĆ: E, sinko, mandat se ne stiče glavom, nego kesom i nogama. Ti pare, ja pendžeta, a narod mandat?
JEVREM (snebiva se i lomi): Znam, al' to... (trgne se) A, jok, neću to da potpišem!
SEKULIĆ (uzima menicu): Nemoj! (stavlja je u džep) Meni mandat ne treba, a ne treba ni tebi, rekao bih. Onaj Jovica i onako mi dosadi govoreći mi kako bi on trebao da bude poslanik.
JEVREM (prestravljen): Zar ti je govorio, boga ti?
SEKULIĆ: Jes', još pre nedelju dana.
JEVREM: E, vidi ga, molim te, to on otišao od mene pa pravo tebi.
SEKULIĆ: Ne znam odakle je otišao, samo čovek moli i preklinje. E, 'ajd' u zdravlje, gazda-Jevreme!
JEVREM: Pa, dobro, kud ćeš ti?
SEKULIĆ: Idem da gledam svoj posao! (polazi)
JEVREM: Čekaj de... Čekaj da progovorimo ko ljudi!
SEKULIĆ: O čemu da progovorimo?
JEVREM: Pa dobro, kako to može da bude: jedna pendžeta i jedni erclovi pet stotina dinara? Da kažeš da je manje...
SEKULIĆ: Pa što tako ne govoriš pa da se kao ljudi sporazumemo? Ako ti je baš toliko stalo za manje... neka bude manje. Meni je glavno da se sporazumemo a suma je sporedna stvar... Evo, na primer, ova od četri stotine dinara.
JEVREM (češe se za uvetom): Mnogo, brate!
SEKULIĆ: Pa dobro, 'ajd' ovu od trista, a ako docnije još zatreba, ti si, hvala bogu, tu!
JEVREM (još se snebiva): Znaš, mislio sam...
SEKULIĆ (trpa mu pero u ruke): Ama nemaš ti tu šta misliš. Neka misle oni u Beogradu kojima ti trebaš. Platiće oni to, ako ti ne platiš. Deder, deder!...
JEVREM (potpisujući nevoljno): O, brate!...
SEKULIĆ (trpa menicu u džep): E, tako, vidiš, pa da se ide na posao! U zdravlje! (ode)
VII
JEVREM, SPIRA, SPIRINICA
JEVREM (ostaje ukipljen, držeći još uvek pero u ruci; on uznosi obrve razmišljajući i izražavajući nezadovoljstvo).
SPIRINICA (izlazi iz sobe, za njom Spira i Pavka koja ih ispraća): Gle, pa tu je i Jevrem! Baš dobro, mogli bi odmah da progovorimo i s njime.
SPIRA: Neka sad, drugi put ćemo.
SPIRINICA: Ama, čoveče, hoćeš li me jedanput ostaviti na miru bar jednu reč da kažem!
SPIRA: Pa kaži, brate, ali kad je vreme da se kaže!
SPIRINICA: Tebi nikad nije vreme.
SPIRA: Pa nije, dabome!
SPIRINICA: Da nisi ti takav, te nije ti danas vreme, te nije sutra, sve bi drukče bilo. Nego takav si za svašta!
JEVREM: De, dobro, šta hoćete da mi kažete?
SPIRINICA: Pa to, zete, rešili smo ja i Spira.
SPIRA: Eto, opet: "rešili smo"...
SPIRINICA: Ama, pust' me, čoveče, ako boga znaš!
PAVKA: Pa pusti ženu neka kaže!
SPIRA: E 'ajde, govori, govori!
SPIRINICA: Pa to - rešili smo ja i Spira: ti zete da budeš poslanik, a Spira predsednik opštine.
JEVREM: Pa... to može...
SPIRA: Može, al' kad bude vreme tome.
SPIRINICA: Ama, pusti čoveka neka kaže.
SPIRA: Pa to je hteo da kaže.
JEVREM: Pa jeste to, kad bude vreme. Sad ne možemo ni da razgovaramo o tome.
SPIRINICA: To jeste. Nego kažem samo da znaš šta smo rešili! (prilazi Pavki i govori joj poverljivo)
SPIRA (Jevremu): Kako, kako idu stvari?
JEVREM: Ta... idu... samo košta!
SPIRA: Pa košta, ali vredi.
SPIRINICA: Hoćemo li?
SPIRA: Hajde, zbogom!
PAVKA: Pa dođite! (ispraća ih i vraća se)
VIII
PAVKA, JEVREM
PAVKA: Nisam htela pred njima, ali ovi tvoji dovde mi dođoše.
JEVREM: A zašto, Pavka?
PAVKA: Kako, zaboga, zar ne vidiš kako se sve tumbe obrnulo! Ostavi što mi se od kuće napravi kafana i što već niko u kući ni o čemu drugom ne govori nego o tome, nego i ova opozicija u kući.
JEVREM: Koja opozicija, Ivković?
PAVKA: Ništa on, ali da čuješ nju!
JEVREM: Koju nju?
PAVKA: Pa tvoju ćerku. Da čuješ samo kako razgovara sa mnom i ide mi uz nos, kao da je u njegovoj partiji.
JEVREM: E pa, Pavka, ti si je upisala u tu partiju; nisam ja, pa sad trpi što te snađe! Nego drugo sam ja hteo tebi da kažem, ovaj... znaš, u svakoj ustavnoj zemlji red je da se kandidati uoči izbora grde. Može, na primer, da izađe plakat pa da kaže bogzna šta ružno o meni, a može tako isto da izađe plakat pa da kaže nešto ružno za zeta. Jer kako može da se agituje ako se za protivnika ne iznese nešto ružno? Pa... hteo sam, ovaj, da kažem: nemoj ti to da primiš k srcu, a i Danica... to je, znaš, uoči izbora.
PAVKA: Eto ti sad... a šta može opet tebi da izmisle?
JEVREM: Može svakome da izmisle, samo kad se hoće. Izmisle mi, na primer... izmisle mi... (domišlja se) Izmisle mi, na primer, da sam preoteo tuđu ženu.
PAVKA (zgrane se): Jevreme, pomeri se s mesta! Šta je tebi, čoveče? Gde bi ti mogao u tim godinama preoteti tuđu ženu?
JEVREM: Pa znam ja da ne bih mogao, ali tako izmisle, na primer!
PAVKA: Ako ti izmisle, neka ti nešto drugo izmisle. Za to neću da čujem! Gledaj ti njega! Malo što je digo ruke od dućana i od kuće, nego sad hoće i od žene da digne ruke!
JEVREM: Ama nije, brate, ja to samo onako na primer.
PAVKA: Neću ni na primer. Takve stvari ne sme ni na primer da ti se dese. Razumeš?
JEVREM: Pa dobro meni, al' recimo izađu plakati u kojima se kaže da je Ivković preoteo tuđu ženu.
PAVKA: Samo da ja čujem to, ionako mi je ta proševina došla dovde!
JEVREM: Pa ne treba to tako da uzimaš k srcu, to je politika.
PAVKA: Ama, kakva politika! Otkuda je to politika da čovek preotme tuđu ženu?
JEVREM: Ne razumeš ti to, nego 'ajde, blago meni, ti tamo, pa pouči ćerku, da je ona u mojoj partiji sve dok se ne venča. Posle kako hoće...
PAVKA (odlazeći): To ti da joj kažeš, ne sluša ona više mene! (ode)
IX
JEVREM, ZATIM IVKOVIĆ
JEVREM (vadi iz džepa novine, razvija ih i seda da ih čita).
IVKOVIĆ: Dobar dan!
JEVREM: Gle, ti si?
IVKOVIĆ: Obećao sam doći pred podne, ali je odloženo ročište pa ja požurio.
JEVREM: Ako, mlad si pa možeš i da požuriš. A jesi li tako tačan i u agitaciji kao što si ovde?
IVKOVIĆ: Ta... radi se koliko se može.
JEVREM: Mnogo govorite, što tako mnogo govorite?
IVKOVIĆ: Kako govorimo?
JEVREM: Pa tako, zborovi, zborovi, zborovi, ne ostavljate nijedan sokak na miru.
IVKOVIĆ: Pa i vi?
JEVREM: Jok ja! Ovi moji može biti, ali ja ne, ja volim da se ćuti i da se radi.
IVKOVIĆ: Onako ispod žita?
JEVREM: A nije, nego kao vi, na talambase!
IVKOVIĆ: A zašto ne bi istinu kazali javno?
JEVREM: Ovaj... u politici se ne kaže samo istina javno, nego i neistina.
IVKOVIĆ: A to ne!
JEVREM: Pa ne kažem ti, ali ima. Ja za moga protivnika ne bih, na primer, nikad izneo tako nešto što nije istina, ali ima koji i to rade. Ima, kažu, u ponekim okruzima pa štampaju plakate i iznesu kandidatu nešto sasvim ružno, upletu čak i familijarne stvari.
IVKOVIĆ: Voleo bih ja da ko pokuša meni izneti tako što, pa bi video kako bi se proveo.
JEVREM: Eto, kako si prgav. Nek iznosi, brate, što hoće samo kad ti znaš da nije istina, što te se onda tiče!
IVKOVIĆ: A što da se iznosi ono što nije istina?
JEVREM: E, pa politika, borba, partija, agitacija. A posle, kad prođu izbori, kaže se lepo: ovo i ovo je bila istina, a ovo i ovo nije bila istina. Eto, i vi ste meni u vašim novinama izneli kako sam pre jedanaest godina, kad sam bio opštinski odbornik, pojeo jednogodišnju porezu.
IVKOVIĆ: Pa niste je platili?
JEVREM: Nisam, al' to je zastarelo.
IVKOVIĆ: A vi, zar ništa bolje niste mogli izmisliti protiv mene u dopisima nego da sam izdajnik otadžbine?
JEVREM: To bar nije ništa, to je sasvim nevino. Čim se dvojica ne trpe, onaj drugi mora biti izdajnik otadžbine. Tako je to u politici. A, posle, nemoj ti da misliš da su ti samo to izmislili, izmisliće oni tebi još nešto gore. Ne brini se, izmisliće ti!
IVKOVIĆ: Slušajte, gazda-Jevreme, ja razumem, iako to ne odobravam, ova sredstva u borbi prema protivniku, ali i to mora imati svojih granica. I granica, do koje ću ja dozvoliti da me napadaju, to je moja lična čast. Ako se nje ko dotakne, verujte da će mi to krvlju platiti.
JEVREM: Uha, gde si ti otišao! Što spominješ, brate, krv? Što imaš ti tu krv da mešaš, ostavi krv na miru!
IVKOVIĆ: Hoću samo da vam kažem.
JEVREM: Nemoj, brate, ni da mi kažeš. Ne volim ni da mi se kaže: krv. Najbolje je ja i ti, ovako kad smo sami, i da ne razgovaramo o politici, mi smo familija kad smo sami...
IVKOVIĆ: Pa da... ali... dođe, vidite, tako reč.
JEVREM: Zato, vidiš, mi ne treba nikad da smo sami. (na vratima) Danice! (Ivkoviću) Bolje da nismo sami. (na vratima) Danice!
X
DANICA, PREĐAŠNjI
DANICA (iznenađena): A, to je lepo, tako ste se brzo vratili.
IVKOVIĆ: Da, odloženo je ročište.
DANICA: A ja čujem otac razgovara s nekim, pa mislim neko od njegovih ljudi.
JEVREM: A, nije od mojih.
DANICA (nudeći ga da uđe u sobu iz koje je ona izašla): Izvolite, hoćete li unutra? Da probate slatko od ruža, maločas ga je majka skuvala.
IVKOVIĆ: Zar niste vi?
DANICA: Pa i ja sam pomagala.
JEVREM (više sebi): Tako, dabome, eto to je familijarni razgovor kad se govori o slatku od ruža, a ne krv!
XI
SRETA, PREĐAŠNjI
SRETA (iz džepa mu viri rolna crvenih plakata): Dobar dan, dobar dan želim! (smuti se kad vidi Ivkovića)
JEVREM: Dobar dan, Sreto... (zbuni se i sam) Ovaj... (Ivkoviću) Idi da probaš slatko od ruža...
IVKOVIĆ: Docnije... Ja bih još imao nešto posla u varoši.
JEVREM (Dinici poverljivo): Odvedi ga, odvedi ga!
DANICA (Ivkoviću): Ispratiću vas!
IVKOVIĆ: Do viđenja! (odlazi i Danica s njim)
XII
SRETA, JEVREM
SRETA: Kada postavimo svaku stvar na svoje mesto onda, pravo da ti kažem, ovaj Ivković u tvojoj kući nije baš na svome mestu.
JEVREM: Pa... jest... al' šta ćeš, tako se desilo. (hteo bi da se izvuče iz toga razgovora) A ima li što novo?
SRETA: More, kako da nema, ugazili smo sad već duboko, pa svaki čas novosti. Eto, čuo si valjda, da Jovica Jerković prelazi u opoziciju.
JEVREM: Koj'?
SRETA: I da ga čuješ šta piše. (razvije jedne novine i čita): "Do danas sam pripadao..." (govori) To već znaš, nego čuj samo kako svršava: (čita) "Niti ja mogu više pripadati partiji koja kandiduje za poslanike ljude koji su švercovali špiritus."
JEVREM (plane): Ama koj' špiritus?
SRETA: Ta onaj, de!
JEVREM (uzbuđen): Ama, šta meša on špiritus u politiku? Otkud to dvoje ide zajedno: špiritus i politika?
SRETA: E, al' da vidiš kako sam ja njemu odgudio.
JEVREM: Je l' dopis?
SRETA: Pa jesi li čitao dopise sa potpisom "Rišelje"?
JEVREM: Jest!
SRETA: E, Rišelje - to sam ja!
JEVREM: Gle, molim te!
SRETA: Pa jesi li čitao dopise sa potpisom "Hemoland"?
JEVREM: Jes'!
SRETA: E, Hemoland - to sam ja!
JEVREM: Opet ti?
SRETA: O, koliko još potpisa imam ja: Barnava, Herostrat, Golijat, Hadži-Đera, Prosper Merime; sve su to moji potpisi.
JEVREM: Baš umeš ti to, Sreto. A jesi li mu dobro kazao?
SRETA: Kome, Jovici? Slušaj samo: "Naša nacija preboljeva jednu tešku bolest, kojoj je jedini izlaz preporod !" To mu dođe znaš kao malo filosofski uvod, a posle mu, ovde dalje, opet na jedan filosofski način kažem: "Jovice, magarčino jedna, zar ti smeš da govoriš o špiritusu, kad si liferovao vojsci crknuto meso?"
JEVREM (zadovoljno): Jes' jes', to ti njemu, tog (spazi mu plakate u džepu) A šta ti je to?
SRETA: Koje?
JEVREM: To crveno?
SRETA: A ovo? Pa to je ono.
JEVREM: Koje ono?
SRETA: Ono što je sastavio Sekulić, štampao sam i već se lepi po ulicama.
JEVREM (uplaši se): Ama da nije to za onoga? (pokazuje na Ivkovićevu sobu)
SRETA: Pa jeste, za ovu ženu!
JEVREM: Uh, pobogu brate!
SRETA: Slušaj! (razvija i čita jedan plakatić): "Sodoma i Gomora".
JEVREM: A što te crkvene reči?
SRETA: To je samo naslov. Slušaj (čita): "Advokat ovdašnji, Ivković, kojega izvesne propalice i beskućnici kandiduju i za narodnog poslanika, preoteo mi je venčanu ženu i javno se s njom sastaje...
JEVREM (prestravljen maše rukom da prestane čitati): Čekaj! (ode do Ivkovićevih vrata i oslušne, ode i do drugih pa proviri i opet se vrati Sreti) Čitaj lakše!
SRETA (nastavlja): "... i javno se s njom sastaje naočigled celog građanstva, a na porugu javnoga morala. I takav čovek zastupa pravdu pred sudom, i takav čovek sme da se kandiduje za narodnog poslanika. Na čast stranci koja će se i takvom perjanicom zakititi Sima Sokić."
JEVREM: Uh, pobogu brate, naružiste grdno čoveka!
SRETA: Naružismo, dabome. Eno, već se lepe plakate po ulicama i zbira se svet u gomilama pa čita. Ovo sam tebi doneo (daje mu) jedno stotinak komada da rasturiš po čaršiji.
JEVREM: Ama, ko da rasturi, je l' ja?
SRETA: Pa jes', pošalji po tvom šegrtu po dućanima.
JEVREM: Ama, zar ja? E, to, neću!
SRETA: Kako nećeš?
JEVREM: Pa... ovaj... on je brate, moj zet!
SRETA: Ako je tvoj zet, nije narodni zet; a ako hoćeš pravo da ti kažem, bolje bi bilo da nije ni tvoj zet. Odsekle su mi se noge kad sam u čaršiji čuo da ti se isprosila ćerka. Kažem Joci crevaru: Ivković je ovakav, Ivković je onakav, i već kažem mu najgore što se može reći o živom čoveku, kao što je to red prilikom agitacije, i kažem mu još: eto, zato ne treba da glasaš za njega. A on veli: pa kad je on tako rđav čovek, zašto mu Jevrem daje kćer?
JEVREM: Pa nije on tako rđav čovek!
SRETA: Pa kad nije, neka on bude poslanik. 'Ajd' neka on bude poslanik. Da glasamo svi za njega. Je l' hoćeš?
JEVREM (češe se za uvom): Pa ono... tako je, pravo da kažeš, nego...
SRETA: Ili ako nećeš za njega, 'ajd' da glasamo za Lazu klomfera.
JEVREM: Za kakvog Lazu klomfera?
SRETA: I njegova je lista jutros potvrđena u sudu.
JEVREM: Ama, kakva lista? Pa čiji je on kandidat?
SRETA: Socijalistički.
JEVREM: Pa zar i oni?
SRETA: I oni, dabome!
JEVREM: I Laza klomfer kandidat?
SRETA: Jes'!
JEVREM: E, što ne ide - ne ide. Otkud on može da bude kandidat? Penje se na kuće i lemi oluk. Dođe neki stranac i vodiš ga kroz varoš da mu pokažeš znamenitosti, a Laza čuči na krovu. Stranac te, na primer pita: ko je onaj čovek što čuči na krovu? - A ti mu kažeš: to je naš narodni poslanik! Može li to bude?
SRETA: More, ne brigaj ti brigu neće on više nikad čučati na krovu kad čučne jedanput na poslaničku dijurnu.
JEVREM: To jeste!
SRETA: Prema tome, vidiš, sad imaš dva protivnika, pa se mora još življe raditi. Mora se pripraviti javno mnenje i zato su, vidiš, potrebne ove plakate. Znaš li ti, molim te, šta je to mnenje?
JEVREM: Pa... novine.
SRETA: More jok, kakve novine! U novine dođe ono što je pečeno već. A dok se to ispeče, ima vazdan posla. Treba da se zamesi u naćve, da se posoli, da naraste, da se metne u kalupe, pa na lopatu, pa u peć.
JEVREM: Pa da se ispeče.
SRETA: Da se ispeče, jest, al' dela ga umesi ako si majstor. A znaš li ti: kako se mesi javno mnenje? Još ujutro rano, čim se probudim, pa dok se opasujem, a žena mi donese čašu vode sa parčetom šećera, i kaže mi šta je čula od prija-Mace kad je na bunaru zahitala vodu. A ne opasujem se ja samo ujutru i ne pijem vodu sa šećerom samo ja ujutru, nego i ti i ovaj i onaj i svima nama kaže ponešto žena. E, vidiš, to sve mi poberemo svaki od svoje kuće, pa 'ajd' u kafanu na onu prvu kafu što se izjutra pije. Tu dođe i poštar koji je već čitao novine, tu dođe i telegrafista koji priča da na desno uvo ume da čuje internacionalne telegrame, kad prolaze kroz žicu, pa tu pisar iz načelstva koji zna šta je poverljivo došlo, pa onda tu mi svi ostali. I kako ko počne da srče kafu, tako izručuje na sto sve što je čuo i sve što zna. Tako se tu na sto skupi puno novosti i mi počnemo da ih mesimo. Jedan doda soli, drugi biber, treći dolije malo vode, četvrti pospe još malo brašna da bude gušće, pa kad se rastanemo, a ono vidiš, raspršti se javno mnenje u sve sokake, u sve dućane i u sve kancelarije. I, onda, to ti je kao kad baciš mlevo u vodenicu. Bukće i frkće varoški kamen od jutra do podne i melje ono što smo mi bacili pod kamen. Eto, vidiš, kako se pravi javno mnenje, ako nisi znao.
JEVREM: A to sve vi kuvate tamo pred "Narodnom gostionicom"?
SRETA: Tamo, dabome! Trebalo bi i ti koji put da svratiš tamo, među nas.
JEVREM: Trebalo bi, vidim da bi trebalo, ali pravo da ti kažem nemam kad.
SRETA: Pa šta radiš po ceo dan kod kuće?
JEVREM: Brinem se... eto, to, po ceo dan se brinem.
SRETA: Šta kog đavola brineš kad mi nosimo tvoju brigu?
JEVREM: Nije za izbore, nego se brinem ako budem izabran. Znaš otkako sam se rešio da budem narodni poslanik, a mene sve onako neka tuga podilazi. Nije upravo ni šala! Velika sala - pa tu klupe, pa puno ljudi, pa ministri, pa onda tu publika i narod i svi viču, na primer... Ono kad viču svi, i lako je, vičem i ja, pa eto ti. Ali tišina, brate moj, tišina, na primer. Poleti muva i cela skupština čuje zuuuc... formalna tišina. A tek predsednik uzme zvonce pa: ziminimi, ziminimi, nimi, nimi, nimi! Gospodin Jevrem Prokić ima reč! A?!
SRETA: A ti ustaneš pa govoriš.
JEVREM: Jest, govoriš, ali ti se stigne srce pa se napravi ovoličko...
SRETA: Slušaj, brate, da postavimo svaku stvar na svoje mesto. Znaš kako ti je to u skupštini: ako govoriš za vladin račun, opozicija će reći da si glupo govorio, a ako govoriš za opoziciju, vladina će stranka reći da si glupo govorio. U svakom slučaju, ne gine ti da glupo govoriš, pa onda...
JEVREM (prekida ga): Ama nije to. Meni je svejedno šta ću ja da govorim, nego je ovde pitanje kako ću da govorim?
SRETA: Pa tako lepo, ustaneš pa govoriš.
JEVREM: Jest, ustaneš! A vilice ti se stegle i jezik odebljao, a suze ti naišle na oči...
SRETA: More, oslobodićeš se, polako!
JEVREM: Pa to sam, znaš, i hteo da probam, da se oslobodim.
SRETA: Kako da probaš?
JEVREM: Čekaj da vidiš. (pogleda najpre na vrata leve sobe i zatvori ih, naviri zatim kroz ključaonicu Ivkovićeve sobe, a zatim kuca na vrata Danice, gunđa sam za sebe) Gledaj ti, molim te, nje!
XIII
DANICA, PREĐAŠNjI
DANICA (ulazi spolja): Evo me!
JEVREM: Je l' tamo onaj tvoj?
DANICA: Nije, otišao je.
JEVREM: Pa šta ćeš ti tamo?
DANICA: Pa ja čuvam ključ od njegove kancelarije.
JEVREM: Ti?
DANICA: Jeste!
JEVREM: Dobro, čuvaš ključ to razumem. Al' šta ćeš u kancelariji?
DANICA: Čitala sam.
JEVREM: Šta si čitala?
DANICA: Nešto!
JEVREM: Nešto. Daću ja tebi nešto! 'Ajd' tamo u kujnu, kod majke, pa radi nešto. 'Ajd'!
DANICA: Idem. (ode)
XIV
JEVREM, SRETA
JEVREM: Nešto!
SRETA: Tako je to, dabome, kad ti je on u kući.
JEVREM: Nešto, hm, nešto! (zatvori vrata kroz koja je Danica otišla) Eto, sad nema nikog. Molim te ko brata, uzmi ovo zvonce pa sedi, evo ovde sedi, pa da mi daš reč. Hoću baš da probam. Ne znaš kako me to muči.
SRETA: Možemo, možemo! (sedne za sto) Čekaj prvo da postavimo svaku stvar na svoje mesto. (meće zvonce) Tako. 'Ajd' sad! Sedi ti tamo pa traži reč!
JEVREM (ode još jednom te oslušne na vratima, pa se vraća i seda na stolicu prema Sreti, ukruti se, iskašlje, ustane sa stolice i diže ruku uvis): Molim, gospodine predsedniče, za reč!
SRETA: Ama, čekaj, kud si navro! Ne ide to tako! Prvo da otvorim sednicu.
JEVREM (sedne).
SRETA (ustane, silno zvoni i razdere se): Mir, mir kad vam kažem! Jeste li svi na broju?
JEVREM: Jesmo!
SRETA: Molim gospodu stenografe da se spreme. Molim gospodina sekretara odbora za molbe i žalbe da mi da poslovnik da mi se nađe pri ruci. Molim poslanike da govore učtivo, kako se ne bi dešavali sukobi, molim galeriju da održava red. Mir kad vam kažem! (sedne)
JEVREM (kao pre): Molim gospodine predsedniče, za reč! (sedne)
SRETA (dugo zvoni): Gospodo, gospodin Jevrem Prokić ima reč!
XV
PAVKA, PREĐAŠNjI
PAVKA (na vratima): Jevreme, crni Jevreme!
SRETA (strogo): Pst!
JEVREM: Ćuti, idi odavde!
PAVKA: Ama, samo da ti kažem.
SRETA (ljutito zvoni): Molim, na mesto, ne dozvoljavam da govori ko nema reč!
JEVREM (Pavki): Idi kad ti kažem!
PAVKA: Dućan, Jevreme!
SRETA: Tražite reč!
JEVREM: Nemoj da tražiš reč, nego da nas ostaviš! Molim te, Pavka, da nas ostaviš!
PAVKA: Ama došao šegrt iz dućana da javi...
JEVREM: Nek javi tebi, a mene ostavi na miru. 'Ajde 'ajde, ovo je važnije. (izgura je i opet zatvori)
XVI
SRETA, JEVREM
SRETA (zvoni): Jesu li udaljeni svi koji su nenadležni?
JEVREM (sedajući): Jesu!
SRETA (zvoni); Gospodo, gospodin Jevrem Prokić ima reč!
JEVREM (sav se preneo u skupštinske klupe i celu stvar uzima ozbiljno i očajno; kad dobije reč, oseti da mu je zaigralo srce i preplaši se; zatim se pribere, pa se svečano diže, iskašljuje se i zauzima govornički stav): Poštovana gospodo, narodni predstavnici ove kuće!... Ja... ovaj... ja... Na primer... (zapeo, ne ume dalje, očajno razmišlja)
SRETA (zvoni): Molim, nemojte prekidati govornika!
JEVREM (pribira se, briše čelo i odvaži se ponovo): Poštovana gospodo, predstavnici ove kuće!...
SRETA (zvoni): Molim govornika da ne govori po dva puta o istome predmetu.
JEVREM (prilazi Sreti familijarno): Znaš, ja sam hteo...
SRETA (zvoni energično i dere se): Na mesto! Molim gospodu poslanike da zauzmu mesto, galerija neka zauzme mesto, stenografi neka zauzmu mesto, vlada neka zauzme mesto, narod neka zauzme mesto, svaku stvar treba postaviti na svoje mesto!(zvoni)
JEVREM (preplašen odlučnošću Sretinom sedne poražen na svoje mesto).
SRETA (obično): Aha! Je l' vidiš šta je vlast? Misliš ti to je tako? A šta misliš tek tamo, u Skupštini, galerija, žandarmi, pa polijeleji...
JEVREM (zabrinuto): Nije lako!
SRETA: Zato je, vidiš, država i odredila po dvanaest dinara dijurne od sednice, za taj strah što ga pojedeš. 'Ajde, sedi pa iz početka da se oslobodiš malo.
JEVREM: Al' nemoj da me buniš! (nešto hrabrije) Molim za reč!
SRETA (zvoni): Gospodin Jevrem Prokić ima reč.
JEVREM (diže se, govori malo odvažnije): Poštovana gospodo i braćo, predstavnici narodni, u našoj zemlji ima raznih nepravilnosti. Budžet, na primer, nije u ravnoteži prema svima građanima... Dok... ovaj... jedan kraj... jedan kraj naše otadžbine ima i šumu i rasadnik i strugaru i... okružnu komandu, na primer, dotle se u drugom kraju ne primenjuje pravilno zakon o naknadi štete pričinjene gradom, na primer...
SRETA: Tako je!
JEVREM (ohrabren): Ja sam, braćo moja, dugo razmišljao o tome kako da se tome zlu koje se ukorenilo u našem narodu stane na put i došao sam do zaključka da je najbolje da se to ostavi vladi da ona razmišlja o tome.
SRETA (jednim glasom): Tako je! (drugim glasom) Nije tako! (prvim) Jeste! (drugim) Nije! (prvim) Vi, dok ste bili na vladi, upropastili ste ovu zemlju! (drugim) Ćutite vi, izdajnici. (prvim) Ko je izdajnik? (drugim) Ti! (prvim) A ti si lopov i hulja! (svojim glasom) Pljus! Pljus! (šamara po vazduhu dok i samog Jevrema ne ošamari. (zatim zvoni silno) Mir, mir, gospodo! Molim, čuvajte dostojanstvo ovoga doma! Umoljava se gospodin poslanik koji je opalio šamar ovome drugome gospodinu poslaniku da trgne šamar natrag. Skupština prima k znanju ovaj šamar i prelazi preko istoga na dnevni red!
JEVREM (za sve vreme sa čuđenjem ga posmatra): Šta ti je?
SRETA: Pa hoću brate, da ti potpuno predstavim Skupštinu. Posle svakog značajnijeg govora mora da se larma. Jedni viču: "Tako je!" drugi: "Nije!" Pa onda jedni viknu: "Ti si izdajnik!" A drugi: "Ti si lopov!" Pa onda jedan poslanik opali drugome šamar, i onda se pređe na dnevni red.
JEVREM: A kako ti izgleda, mogu li? A?
SRETA: Doteraćeš se ti još kako.
JEVREM: Samo molim te da svratiš češće, pa još koj' put ovako.
SRETA: Može, doći ću sutra. Na dnevnom je redu sutra zakon o neposrednoj porezi. Upamti to!
XVII
GOSPA MARINA, PREĐAŠNjI
MARINA (dolazi spolja): Dobar dan, prijatelju, dobar dan, želim! Ju, da vas nisam u poslu prekinula?
JEVREM: A nije, svršili smo!
MARINA (pakosno): Neka trgovina valjda?
JEVREM: A nije... onako posao!
SRETA: 'Ajd' ja odoh!
JEVREM: Pa dođi sutra. Zakon o neposrednoj porezi, reče?
SRETA: Jes'! Zbogom!
JEVREM: Zbogom!
SRETA (odlazi).
XVIII
MARINA, JEVREM
MARINA (pošto je Sreta otišao): Ovo meni, prijatelju, liči na agitaciju; čim je taj Sreta tu.
JEVREM: Pa šta ćeš, prijo, i to je posao!
MARINA: Ono i jeste posao, kako da nije! A zbog toga sam, ako hoćete, i došla da razgovaramo.
JEVREM: Pa ako, prijo, da razgovaramo. Izvol'te, sedi!
MARINA (sedajući): Ja mislim, prijatelju, da za takve stvari kao što je, što kažu, veza za ceo život, treba najpre iskrenost.
JEVREM: Treba!
MARINA: I onda, znate, kad nema iskrenosti na prvom koraku, onda, što kažu, nema života.
JEVREM: Nema! (on u jedan mah spazi crvene plakate koje je Sreta ostavio, pretrne živ i ščepa ih te merka na sve strane sobe gde bi ih sakrio)
MARINA: I onda, kad je tako, ja ne razumem ovu vašu agitaciju?
JEVREM (sakrije plakate iza leđa): Koju agitaciju na primer?
MARINA: Pa to, što hoćete da budete narodni poslanik.
JEVREM: A, to? (vrati plakate pod miške)
MARINA: Mi kad smo prosili vaše dete, vi niste kazali da hoćete da budete narodni poslanik, a to se protivi iskrenosti!
JEVREM: Kojoj iskrenosti?
MARINA: Vidite, gazda-Jevreme, ja ću da budem otvorena. Vaš zet vam to, može biti, neće reći, al' boga mi, ja volim s farbom na sredu.
JEVREM: Pa jes', vi volite!
MARINA: Ne kažem, prijatelju, da se nama nije dopala devojka, i što kažu, sporazumeli smo se kao ljudi i za sve drugo što pripada devojci i što je potrebno za bračni život. Ali, prijatelju, kad je došlo do toga da se izađe s farbom na sredu, onda vam ja moram reći da smo mi na drugo računali.
JEVREM: Na šta drugo?
MARINA: Vidite, prijatelju, vaša familija, izgleda, vrlo velika?
JEVREM: I moja i ženina.
MARINA: Možda najmanje dvadeset do trideset glasova, a to nije malo kad se glasa za izbore.
JEVREM: Pa nije!
MARINA: Pa vidite, ja vam moram reći da smo mi i na to računali. Kad god sam dolazila u vašu kuću, a ja sam prebrojavala po vašim zidovima muške glave i mislila u sebi: eto, moj sestrić, uz ženu, dobiće kao miraz i ovih trideset glava.
JEVREM (iznenađen): Ama uz kakvu ženu?
MARINA: Pa, molim vas lepo, kad bi recimo s vaše strane postojala iskrenost, kome bi drugom vi dali te glasove nego svome zetu? Eto, kažite sami!
JEVREM: Gle sad! Na šta pa ona računa? Pa zar, bre, dajem pare, pa dajem nameštaj, pa dajem devojku; pa sad još i celu familiju da mu dam?
MARINA: Ne kažem to, prijatelju, al' ovde je reč o iskrenosti. Da smo mi znali da vi hoćete da budete poslanik...
JEVREM: A da sam ja znao da on hoće da bude poslanik...
MARINA: Pa lepo, prijatelju, al' kad se hoće, sve se to još može popraviti.
JEVREM: Kako da se popravi?
MARINA: Možete se vi još i odreći!
JEVREM: Šta kažeš: da se odrečem? Ama koj' da se odreče? Zašto da se odrečem? Čega da se odrečem?
MARINA: Da se odrečete familije u korist vašega zeta!
JEVREM: Ama, kako, pobogu brate, da se odrečem familije?
MARINA: Hoću reći, nije familije, nego da se odrečete kandidacije u korist vašega zeta. A vaša familija da glasa za njega.
JEVREM: A dakle, to mu je dakle ta iskrenost?
MARINA: Pa jeste, to je, ako hoćete!
JEVREM: A je l' te on, boga ti, prijo, poslao da mi govoriš?
MARINA: Bože sačuvaj, prijatelju! Ali sam ja, znate, ovu stvar sasvim iskreno počela pa sam rada da se održi ta iskrenost između nas.
JEVREM: Pa to iskrenost, da se ja odrečem kandidacije?
MARINA: Može to, prijatelju, da se udesi pa i da se ne odrečete. Kad u porodici vlada iskrenost, onda je lako sporazumeti se. Mogli bi vi i da ostanete kandidat, pa neka glasaju za vas vaši ljudi, a vaša familija da glasa za vašega zeta. Eto, to bi bio red!
JEVREM: I red bi bio da on ide u Skupštinu, a ja da ne idem.
MARINA: Pa i jeste to red, ako hoćete.
JEVREM: E neće ga otići! I ne samo moja bliža familija, već i oni što mi padaju rod po maćehi i sve što njima pada rod, neće glasati za njega.
MARINA (ustaje): Uostalom, sigurna familija! Što se ja tu jedim kad ionako ne bi bilo nikakve koristi. Pola familije i nema pravo da glasa!
JEVREM: Koj' nema pravo glasa?
MARINA: Ja ne znam ko - al' pogledajte ih samo, (pokazuje fotografije) same njuške.
JEVREM: Kakvi su da su, za mene će da glasaju, a vi, prijo, nemojte da vređate ničiju familiju!
MARINA: Molim vas, iskrenost nije uvreda, a ako vi na uvredu izvrćete, onda bolje da prekinemo taj razgovor. Idem ja da obiđem prija-Pavku.
JEVREM: Pa jes', to je najbolje!
MARINA (polazeći u sobu): Kao da nismo ni razgovarali, prijatelju!
XIX
JEVREM, MLADEN
JEVREM (gunđa): Ko da nismo razgovarali! Daj mi familiju, pa onda, kao da nismo ni razgovarali. (on tek sad vidi da drži još pod pazuhom crvene plakate) O, gospode bože, gde ću s ovim? (traži gde bi ih sakrio, pa kad ne nalazi, on ih trpa u džep od kaputa)
MLADEN (unosi jedno pismo): Pismo, gazda!
JEVREM: Je l' za mene?
MLADEN: Jes'!
JEVREM: Ko je doneo?
MLADEN: Jedan žandarm.
JEVREM (ščepa grčevito): Pa što ne govoriš da je žandarm doneo! (otvara i gleda potpis) Sekulić. (čita): "Gazda-Jevreme, u kafani kod, Slobode skupio se cvet građanstva, koji će sad tvojoj kući da te u ime naroda pozdravi. Ja sam ih častio, račun iznosi 87 dinara. Oduševljenje veliko. Dočekaj ih lepo i održi im jedan govor. Tvoj Sekulić." (prestravi se) Eto ti sad! Otkud sad najedanput da se skupi cvet građanstva? I kakav govor, otkud meni govor? (zbuni se i ustumara) Idi, Mladene, čekaj nemoj da ideš... (čita pismo): "Račun iznosi 87 dinara, oduševljenje veliko." (Mladenu) Zovi mi ovamo... Ta što si se zbunio? Što si se zbunio, kog đavola, kao da ćeš ti da držiš govor? Idi mi zovi Danicu... Nemoj... Ja ću je zvati... Idi napolje pred kapiju, pa kad vidiš građanstvo... je l' znaš šta je građanstvo? - kad vidiš građanstvo da ide ovamo, a ti da mi javiš. 'Ajde, 'ajde brže!
MLADEN (ode).
XIX
JEVREM, DANICA
JEVREM (zbunio se i uzmuvao, ne zna na koju će stranu ni šta da počne): Šta sam ono hteo...? (seti se) A, jest!... Ne, nije! Ne znam prosto ni s koga kraja da počnem... E, ovo je baš prava situacija. I deder ti sad reci mi, šta da radim? (razmišlja se i doseti se) Mladene! (na druga vrata) Danice, Danice?
DANICA (ulazi): Šta je?
JEVREM (domišlja se): Ti imaš lep rukopis?
DANICA: Nemam!
JEVREM: Nemaš, ali lakše pišeš. Meni je lakše da dignem sto kila nego da napišem jedno, a nemam dara za pisanje. Pa dabome, ne može čovek za svašta da ima dara. (šeta uzbuđeno i frkće)
DANICA: Šta ti je?
JEVREM: Tek što nisu došli, razumeš li, tek što nisu došli!
DANICA: Ko, zaboga?
JEVREM: Ko? Deputacija! Znaš li ti šta je to deputacija? Građanstvo, cvet građanstva, narodna svest, demonstracija. Znaš li ti šta znači to kad ti narodna svest dođe u kuću? Ja bih voleo da vidim toga koga to ne bi zbunilo?
DANICA: Pa je l' treba da im govoriš?
JEVREM (drekne): Pa to je ono! I bar da su mi ranije javili? Otkud čoveku može ovako naprečac da padne što pametno na pamet? O ljudi božji, šta me je snašlo? Pa onaj mi još pominje špiritus! Špiritus, ja! Nek dođe da vidi šta je špiritus!... Ovaj, sedi molim te, pa piši.
DANICA: Nemam hartije.
JEVREM: Pa razume se da nema, ko je od nas to mislio pa da spremi hartije? (vadi iz džepa puno hartija, zagleda jedno pismo) "Pop Spira..." (čita) "Al' ako si siguran da mi izradiš pomilovanje za ono što su me obedili da je moja služavka rodila"... (govori) Evo, ova je polovina čista. (ocepi i da joj) Piši, molim te!
DANICA (umoči pero i seda)
JEVREM (šeta uzbuđeno, misli i gricka nokte): Da l' da kažem "Gospodo"? Ne, bolje je "Građani"! Ili, čekaj, briši "Građani", pa kaži: "Braćo!" Jesi li napisala "Braćo"?
DANICA: Jesam.
JEVREM: E, dobro, s tim smo gotovi. (misli) Sad bi trebalo nešto i da se kaže ljudima. Ne može samo "Braćo!" (opet misli) Napiši... E, pa de sad, kad oni tako iznenada... Napiši... napiši... Čekaj, nemoj ništa da napišeš. (uhvatio se obema rukama za glavu, pa očajno gleda u zemlju)
DANICA: A, da znaš, oče, što je gospodin Ivković divan govor napisao da ga pročita svojim biračima!
JEVREM: Dabome, lako je njemu kad unapred zna da će govoriti. A otkud ti znaš da je divan govor?
DANICA: Eno mu i sad stoji na stolu. Ono "nešto" što sam čitala malopre kad si me ti grdio - bio je taj govor. Našla sam ga na stolu, pa sam ga čitala. Divan govor!
JEVREM: Pa dobro, šta kaže, znaš li makar prve reči?
DANICA: Ne znam!
JEVREM: Baš si prava ćurka, zar nisi mogla da upamtiš makar prve reči?
XX
MLADEN, PREĐAŠNjI
MLADEN (upadne i razdere se): Idu!
JEVREM (prestravljen): Ko, brate? Govori, ko?
MLADEN: Evo ih ozgo, tek što nisu došli!
JEVREM: Ama što urlaš, pobogu brate! Ko ide? (ščepa ga i drmusa) Govori, ko ide?
MLADEN: Narod, deputacija. Dotrčao jedan kelner iz kafane pa kaže: "Poslao me gospodin Sekulić da kažem gazda-Jevremu da idu."
JEVREM (zbuni se još više): Dabome da idu, razume se da idu. Možda su već vrlo blizu, a ja još ne znam ni kako da počnem. (uzmuva se, zbuni se, turi ruku u džep i nađe ono zvonce; zvoni pa se trgne i baci ga na zemlju kao da se opekao) Koješta, otkud sad opet ovo zvonce i šta će mi to zvonce? (krsti se) Gospode bože, našta će ovo izaći. (spazi Mladena i izdere se) Ama, šta si mi tu stao kao... Bleneš samo! Idi, idi napolje pa da mi javiš kad ih vidiš na uglu! (Mladen ode Danici) Pa i ti, brate, idi pa spremi za posluženje!
DANICA: Hoću li rakiju?
JEVREM: Jeste, rakiju!
XXI
JEVREM (sam; dohvati ono zvonce sa poda i metne ga na sto): Bar da je upamtila samo početak od njegovog govora. (šeta uzbuđen) Mora da su već blizu. Može biti sasvim blizu? (gleda na prozor) Ne vidi se, a i da se vidi, šta imam od toga, kad nemam ni reči napisane, a oni idu i tek što nisu došli. (nasloni se na sto) "Braćo!" (naslanjajući se napipa opet zvonce pa ga ščepa i baci na pod) A on ima divan govor, čitala ga je Danica i kaže da je divan. I sad taj govor stoji banbadava tamo na stolu, a ja - nemam ni reči. (sine mu misao u glavu) Boga mi, i to bi moglo... zašto da stoji banbadava, a on može da napiše i drugi? (osluškuje) Kanda se čuje larma? More, ovi odistinski idu! O, brate, što me snađe napast ni kriva ni dužna! (osluškuje na Ivkovićevim vratima) Nije ovde, otišao je u agitaciju. (viri) A govor eno ga tamo stolu leži. (vadi ključ iz džepa) Dobro kaže Sekulić, da izmaknemo orman. (otključava polako vrata, obzire se i šapće) On može napisati i drugi. (ulazi u Ivkovićevu sobu, a malo zatim vraća se radostan, sa govorom u ruci, zaboravljajući da zatvori vrata za sobom; kad uđe u sobu, razvija i razgleda) I što je glavno, čitko napisano! (spolja se čuje larma)
XXII
JEVREM, MLADEN, GRAĐANI
MLADEN (utrči): Evo ih! (otvara širom vrata) Izvol'te, braćo!
GRAĐANI (ulazi gomila raznolikih tipova, koji su pomalo i đornuti; pre ulaska se guraju na vratima ili zastajući nude jedan drugoga da uđe; među njima je i Sreta; još od ulaska na njegovu komandu viču): Živeo gazda Jevrem Prokić! Živeo narodni poslanik!
SRETA (prilazi Jevremu): Jedan će govoriti, da odgovoriš! (vraća se gomili i nudi pojedine da govore)
KAFANSKI MOMAK (progura se kroz gomilu n prilazi Jevremu podnoseći mu jednu hartiju): Poslao gospodin Sekulić da se plati.
JEVREM: Šta je to?
KAFANSKI MOMAK: Račun za ove što su pili.
JEVREM (uzima račun i trpa ga u džep): Dobro, posle!
TRI GRAĐANINA (ispadaju iz gomile napred i počnu jednovremeno): Gazda-Jevreme!... (Pogledaju se, pa kao ustupajući jedan drugom, sva se trojica povuku natrag)
SRETA (upadne u gomilu, grdi ih i izgura jednog).
ČETVRTI GRAĐANIN: Dra... dragi gazda-Jevreme! Mi ovde, mi što nas vidiš i kako se uzme stvar. To smo mi. (ne ume dalje, zbunio se, očajno gleda u gomilu iz koje su ga izgurali)
PETI GRAĐANIN: Da, mi svi, kao što reče brat predgovornik, ako se stvar ozbiljno uzme, mi smo oni što ćemo glasati. Mi želimo da ti ideš u Skupštinu od narodne strane i da radiš takve stvari koje će za narod biti korisne. A mi svi što nas ovde vidiš, kao što reče brat predgovornik, mi ćemo uvek za tebe da glasamo i da ginemo ako treba. U to ime kličem: živeo gazda Jevrem Prokić!
SVI: Živeo narodni poslanik!
JEVREM (za sve vreme bio je u velikom uzbuđenju i zabuni gledajući netremice u tavan): Gospodo i braćo! Dragi građani i naši birači. (ušeprtlja se i tura ruku levi džep, gde napipa crvene plakate; turi zatim u desni džep i napipa Ivkovićev govor. Razvedri mu se lice zadovoljstvom i izvadi hartiju, ali umesto govora izvadi račun koji je malopre dobio i stane ga naglas čitati) Braćo! Četrdeset i dva litra vina... (prekine) Ko mi sad dade ovaj račun? (zgužva ljutito i baci na zemlju, pa izvadi Ivkovićev govor i čita) Braćo! Hvala vam na izrazima poverenja, koje mi je utoliko dragocenije jer stojim pred ozbiljnim zadaćama i teškim dužnostima. Mi se, braćo, moramo uporno i odlučno boriti protivu današnje vlade koja nije izraz naroda i koja se svojim delima daleko udaljila od narodnih želja i narodnih potreba...
SVI: Tako je! Tako je!
JEVREM (pao u vatru i sad sve slobodnije čita): Naša je zemlja, braćo, zadužena i razrivena, zakoni su osramoćeni i proigrani, a narod je ogolio i obosio...
SVI: Tako je!
XXIII
PAVKA, PREĐAŠNjI
PAVKA (uletela je sva zajapurena): Jevreme!
JEVREM (maše joj rukom da ćuti i nastavlja): Hoćemo li, braćo, vladu koja je narod upropastila i dalje da pomažemo? Ne, nećemo...
SVI: Nećemo!
SRETA (uzvrdao se, ne zna šta će čas trči Jevremu i govori mu, čas građanima i objašnjava im nešto).
PAVKA (očajno): Jevreme, dućan je pokraden!
JEVREM: Neka je pokraden!
SRETA: Slušaj, gazda-Jevreme...
JEVREM (maše mu rukom da ćuti): I zato, braćo, ja s vama zajedno uzvikujem: dole vlada!
SVI: Dole vlada!
DANICA (unela je služavnik sa rakijom i stala u stranu, očekujući kraj govora te da posluži).
MARINA (izišla je za njom i stala na prag od sobe).
SRETA (objašnjava se živo sa Jevremom, koji ga ne razume).
IVKOVIĆ (našao vrata od svoje sobe otvorena, upada ljutito držeći jedan od onih crvenih plakata u ruci): Gospodine taste, ovo je kleveta koja se krvlju plaća. Vi i vaši ljudi ovo rasturate!
DANICA (vrisne i ispusti služavnik).
PAVKA (očajno): Jevreme, dućan!
SRETA: Gazda-Jevreme, popravljaj situaciju!
JEVREM (zbunjeno i tupo posmatra sve redom, on nikog' ne čuje i nikog' ne razume i najzad očajno uzvikne): Dole vlada!
SVI: Dole!
SRETA (publici): E, sad je postavljena svaka stvar na svoje mesto!