Nad Kornelijem Stankovićem
| Nad Kornelijem Stankovićem (1865) Pisac: Laza Kostić |
I nađoste se ispratiti ga,
Opkoliste ga kolom ukopnim,
Rođaci, svojte, znanci, drugovi!
Na krilima od uzdisaja vam
Odletiće mu duša skorije
U heruvima zvučni zagrljaj.
Al’ ja vam kažem da je neko tu,
Što bliže beše srcu njegovom
Od sviju nas: a to je žena ta,
Nad glavom što mu nemo tuguje.
Zar ne vidite? to je ljuba mu,
Udovica mu, srpska vila je.
Ogrnula se mrakom ponoćnim,
Zvezdanim okom gledi u zemlju,
U levoj gusle razbijene joj
I slomljeno u desnoj gudilo:
Seća se vila da je neki muž
Od uspavani sila podzemni
Opčinljive mu svirke zanosom
Pokojne svoje ljube izno sen.
Al’ ona, tužna, čim povratiti
Orfeja svoga nestanuli duh,
Kad njega nema, da joj udesi
Priželjkujuća grla tugopoj.
Nevidljiv lik tek dušom vidim ja;
Al’onu živu, crnu četicu,
Majušnu tu, sićušnu siročad,
I vaš će lasno opaziti vid,
Opevajući čuste im već glas:
Ta sitna čeda, što ih veleum
Sa ljubom svojom, vilom, izrodi,
Jedincata su to mu dečica,
Pismena gudna, dela su mu to.
Opkolila je majku siročad,
Po lestvicama petoprečažnim
Nad oca svog nadviruje se lik.
Al’ oca vašeg nema, dečice,
Posinio ga otac nebesni:
Pa hajd’ za njime! Za njim u polet!
Anđelski kad vas gudni čuje svet,
Glasova vaši udešeni stroj,
Pred bogom nek se s vama bratimi,
Nek od vas uči sveti, stari poj,
Anđelski tužni poj: so svjatimi!
Izvor[uredi]
1865. Vila. Godina prva. str. 241.
|