Mujagina majka
Zaprosio aga Hasan aga,
Na daleko lijepu djevojku,
A od onih bega Ljubovića,
Starih bega i koljenovića.
Prsten dade, svadbu ugovara, 5
I ta svadba do petnaest dana.
Govorio aga Hasan aga:
„Dok pokupim kićene svatove,
I porežem djevojoi haljine,
I pokujem zlatne prstenove!" 10
Spremao se aga Hasan aga,
Spremao se i opremio se,
On pokupi kićene svatove.
Taman svati poći po djevojku,
Sitna knjiga Hasan agi dođe 15
Od punice, djevojačke majke:
„Ah, moj zete, aga Hasan aga,
Ti ne vodi tuđih jenđibula,
A ne vodi tuđe u djeverstvo.
I mene su tuđini vodili; 20
Neg' povedi svoje jenđibule,
A djevere nekoga od roda."
Mučno bješe agi Hasan agi,
Mučno bješe, al' fajde ne bješe,
Od muke ga zaboljela glava. 25
Dertli hoda, aga Hasan aga,
Dertli hoda po svom b'jelu dvoru
I razmišlja šta će i kako će.
Pitala ga ostarjela majka:
„Šta je tebi, sine Hasan aga, 30
Što si mi se tako zabrinu
I što dertli ti po dvoru hodaš?"
On mi njojzi tiho odgovara:
„Ne pitaj me, moja mila majko,
Što sam sjetan, što sam neveseo! 35
Što ti dertli ja po dvoru hodam,
Jer je meni sitna knjiga došla —
Od punice, djevojačke majke,
Da ne vodim tuđih jenđibula,
I ne vodim tuđe u djeverstvo, 40
Već da tražim koga poznanika
Il’ od svojih bliskijeh rođaka!
Pa sad ne znam što ću i kako ću,
Nemam nikog od bližnjega roda,
Ko bi mi se naš'o u indatu, 45
Niti imam koga poznanika
U kog bih se smio pouzdati."
Al’ mu reče ostarjela majka:
„Lasno ti je, sine Hasan aga,
Ti der uzmi divit i kalema 50
I tanane knjige bez jazije,
Pa napiši knjigu šarovitu,
Pa je šalji u Mostar sestrici,
Neka dođe da ti jenđa bude,
I povede mladoga Mujagu, 55
Svoga sina tebi u djeverstvo!"
Hasan aga jedva dočekao,
On uzima divit i kalema
I hartije knjige bez jazije,
Pa on piše knjigu šarovitu, 60
Te je šalje sestri do Mostara.
U knjizi je 'vako besjedio:
„O rođena sestro od matere!
Jesi l' čula i jesi l' doznala,
Da sam mlađan curu zaprosio, 65
Zaprosio i to na daleko
Od onijeh bega Ljubovića,
Pravih bega i koljenovića,
Prsten dao, svadbu urekao.
I to vir'jeme za dugo ne bilo, 70
Ja pokupih ikitu i svatove,
Htedoh ići po l'jepu djevojku,
Kad li meni šarna knjiga dođe
Od punice, djevojačke majke,
Da ne vodim tuđih jenđibula, 75
Nit' da vodim tuđih u djeverstvo,
Već da tražim kog od roda svoga.
Pa daj, sestro, majčinog ti mlijeka,
Dođi k meni da mi jenđa budeš
I povedeš Muju u djeverstvo." 80
Kad je sestri bjela knjiga stigla
I kad ju je mlada proučila,
Drugu mu je 'vaku povratila:
„Došla bih ti, moj premiili brate,
Da ti jenđa u svatima budem 85
I dovela Muju u djeverstvo,
Al' ti znadeš da je Mujo dijete,
Mujo d'jete ludo i nejako."
Ne miruje aga Hasan aga,
Već joj opet sitnu knjigu piše: 90
„Pođi s njime, mila seko moja,
Dajdža će ga mudro svjetovati,
Za sve će mu što ne zna 'kazati,
I u 'svačem l’jepo poučiti!
Druge njojzi biti ne mogaše, 95
Ona dođe da mu jenđa bude
I dovede Muju u djeverstvo.
Čim je došla Hasan-age seka,
I s njom mladi sinčić Mustafaga -
Krenuše se kićeni svatovi 100
Da dovedu ljubu Hasan agi.
Poče Muju daj'dža svjetovati:
„Čuješ li me, nejačak Mustafa,
Kada budeš k dvoru Ljubovića,
I kad tebe oni ugledaju, 105
Išetaće devet Ljubovića,
Nakrivivši bijele saruke,
U rukama gole sablje nose,
Nemoj ih se Mujo prepadnuti,
Već im viči turskoga selama. 110
Ljepše će ti selam prihvatiti,
Neg' što ćeš ga njima nazivati.
Uzeće te za bijele ruke,
Odvešće te u bijele dvore,
Ti ćeš proći devetoro vrata, 115
Susrešće te do devet punica,
Svaku, Mujo, ti darivaj lijepo!
Svakoj podaj dva dukata žuta,
Baš-punici dvanaest dukata.
Kada budeš na deseta vrata, 120
Srešće tebe ujna dajinica,
Kad je vidiš, moj Mujaga, sine,
Pospi vrata mišćem i amberom,
Dajinicu groš’ma i dukatim'!"
Šta je Muji daj'dža govorio, 125
Sve je Mujo l’jepo zapamtio
I u glavu sebi utuvio.
Odjezdiše kićeni svatovi,
Odjezdiše poljem zelenijem;
Kad dođoše dvoru Ljubovića, 130
Zastadoše svati na livadi,
Na livadi čador razapeše
I velike vatre naložiše,
Gojne konje u čair smjestiše
I tude se malo odmoriše. 135
Od njih krenu nejačak Mujaga,
Kad je došo dvoru Ljubovića,
Išetalo devet Ljubovića
Na selamluk mladome Mujagi:
Nakrivili bijele saruke, 140
U rukama b'jele sablje nose.
Nije ih se Mujo prepadnuo,
Već im viknu turskoga selama!
Oni njemu ljepše prihvatiše:
„Alejk selam, nejačak Mujaga!" 145
Uzeše ga za bijele ruke,
Odvedoše u bijele dvore.
Mujo prođe devetero vrata
I on srete do devet punica,
Svakoj dade dva dukata žuta, 150
Baš-punici dvanaest dukata,
Kad je bio na deseta vrata,
Srete njega mlada dajinica,
Posu vrata nejačak Mujaga,
Posu vrata mišćem i amberom, 155
Dajinicu grošim' ii dukatim’.
Fati mu se ujna dajinica,
Fatila se sebi u džepove,
Pa izvadi srmali mahramu
I dade je nejaku Mujagi: 160
„Naj, Mujaga, otari se njome,
Kada uzmeš turski abdest na se,
Kad umiješ svoje bjelo lice."
Tu je bio nejačak Mujaga,
Neko vr'jeme na bijeloj kuli, 165
A onda se povrati iz dvora
I okrenu dolje na livadu.
Kad j' bio na avlijska vrata,
Susrete ga Meho Haznadare.
Kad ga spazi nejačak Mujaga, 170
On izvadi srmali mahramu,
Da se mlađan pred Mehom pohvali,
Šta je njemu dajinica dala,
Pa govori Mehi Haznadaru:
„Nu šta j’ meni dajinica dala 175
I čim me je sad obradovala!"
Njemu reče Meho Haznadare:
„Daj to meni, nejačak Mujaga!"
Odgovara nejačak Mujaga:
„Ne dam, bogme, Meho Haznadare, 180
Da mi za njih pet dukata dadeš,
Jer kad dođem daj’dži na livadu,
Čime ću se daji pohvaliti,
Da je meni dajinica dala!"
Tu ostade nejačak Mujaga, 185
A vrati se Meho Haznadare,
On odlete na rosnu livadu,
Kako dođe, pod čador uniđe,
Hasan agu pod čadorom nađe,
Pa govori agi Hasan agi: 190
„Da li čuješ, aga Hasan aga,
Što ti veli nejačak Mujaga:
— Kakva mi je l'jepa dajinica,
Da sam bogdo još malo narast'o,
Da pogubim agu Hasan agu, 195
Da obljubim svoju dajinicu,
Volio bih neg' carevo blago!"
Mehi reče aga Hasan aga:
„Je l' istina, Meho Haznadare,
Što mi sada pod čadorom kaza?" 200
„Istina je, aga Hasan aga,
Tako meni bora velikoga!"
Opet veli aga Hasan aga:
„Čuješ li me, Meho Haznadare,
Hajde brže dvoru Ljubovića, 205
Te mi kaži nejaku Mustafi,
Da je brže na rosnoj livadi!"
Odletio Meho Haznadare,
Odletio k dvoru Ljubovića
I on nađe nejaka Mujagu, 210
Pa mu reče Meho Haznadare:
„Čuješ li me, nejačak Mujaga,
Rek'o ti je dajo Hasan aga,
Da si brže na rosnu Jivadu!"
Skočio je nejačak Mujaga, 215
Od zemljiice na noge lagane,
Pa on ode na rosnu livadu.
Kako dođe, pod čadore uđe,
U čadoru svoga daju nađe.
Kad uniđe nejačak Mujaga, 220
Pogleda ga aga Hasan aga,
Sa zemljice na noge skočio,
Te on skide britku dimiskiju.
Nu njegove ludostii goleme,
Ne htje Muju ni suval učinit, 225
Mahnu sabljom li desnicom rukom,
Pa Mujagi osiječe glavu,
A iz vrata šiknu krvca crna,
Hasan agu poprska po licu.
Kad to čule u dvoru kadune, 230
Da j’ posjeko aga Hasan aga,
Svog sestrića nejačak Mujagu,
Sve su redom gorko zaplakale,
Između se 'vako govorile:
„Ah, tako nam boga velikoga, 235
Dok ne dođe nejačak Mujaga,
Dok mi njega glavom ne vidimo
I međ’ vrane oči poljubimo
Mi ne damo iz dvora djevojke.
Kako s' ovi dvori načinjeni, 240
Nij’ onaka pamet dolazila,
Nit' je iko ’naki dolazio
Ko štono je nejačak Mujaga!"
Svi se mladi svati iskupiše,
Pa pođoše do bijela dvora, 245
Potražiše lijepu djevojku,
Al im 'vaki haberi stigoše
Od punice, djevojačke majike:
„Mi ne damo iz dvora djevojku
Dok ne dođe nejačak Mujaga!" 250
Odgovara aga Hasan aga,
On im laže i krivo se kune:
„Tako meni bora velikoga,
Mujagu je zaboljela glava,
Ostao je pod mojim čadorom! 255
Neg’ vi dajte ldjepu djevojku,
A Mujage nagledaćete se!"
Krenuše se kićeni svatovi,
Pođi s njima lijepa djevojka,
Al' im nema nejaka Mujage. 260
Vesele se kićeni svatovi,
Sve se zdravo i veselo kreće,
S njima nikad više Mujo neće!
Njemu kosti već zemljica krije,
Međ' živima više njega nije ... 265
Kad se amo svati pomoliše
Prema dvoru age Hasan age,
Ja da vidiš čuda velikoga,
Kako gone ate plahovite
I ugone vrance vilovite, 270
Sve im zemlja pod kopitam’ ječi
I u nebu odzvanja i zveči.
U zemlji se čuje tutnjavina,
Odjekuje k nebu grmljavina.
Puška puca, talambasi tuku; 275
Ja da vidiš Mujagine majke,
Čim je ona svate opazila,
Skočila je od zemlje na noge,
Dokopala od zlata durbina,
Pa okrenu uz bijelu kulu 280
I unišla u šikli čardaka,
Do pendžera ona se došeta,
Pa poteže od zlata durbine,
Pa ih sebi k očima primiče
I pogleda polju u svatove: 285
A svatovi poljem najezdiše;
Sve je redom svate pogledala
I sviju ih na broj prebrojila,
Svoga sina nabrojit ne može!
Tad povrže od zlata durbine, 290
Pa protrlja oči obadvije
I opeta durbin prihvatila,
Da pogleda kićene svatove,
Sve je svate opet pregledala
I sviju ih na broj nabrojila, 295
Svoga sina nabrojit ne može!
Tada hiti od zlata durbine,
Pa poleće niz bijelu kulu,
Ona strka majci u odaju;
Govorila ostarjela majka: 300
„Šta je tebi, mila šćeri moja,
Što si mi se tako prepanula,
Što s' u licu boju promjenila,
Što si mi se tako skaharila
I kuda si tako pohitila?" 305
Odgovara Mujagina majka:
„Ne pitaj me, mila moja majko,
Što sam ti se 'vako skaharila,
Sve sam svate redom prebrojila
I sviju ih na broj nabrojila, 310
Mog Mustafu nigdje ne imade.
Ne vidjeh ga, a sve mi se čini
Da ga nikad ni vidjeti neću!"
Al’ joj reče ostarjela majika:
„Hajd’ ne luduj, mila kćeri moja, 315
Ne brini se za mladog Mujagu,
Ne boj mi se, Mujaga je onđe,
Mujaga je među svatovima«.
Al ne može Mujagina majka,
Al ne može srcu odoleti: 320
Pripe peču, ogrnu feredžu,
Pa odleće putim' pred svatove.
Svi svatovi redom naniđoše,
Sviju ih je ona prebrojila,
Svoga Muje nabrojit’ ne mogla. 325
Dok evo ti kuma i djevera:
Sjetno hode, a preda se glede.
Upita ih Mujagina majka:
„Bogom brate, kume i djevere,
Sve svatove ja pregledah redom, 330
Svoga Muje nabrojit’ ne mogoh,
Kamo meni nejačak Mujaga?"
Odgovara kume i djevere:
„Al, bora mi, Mujagina majiko,
Vrlo j' Muju zaboljela glava, 335
U dvoru je osto Ljubovića.
Neće doći ni za petnaest dana."
Tada ciknu Mujagina majka:
„Neće, borme, nikad za vijeka!"
Dok evo ti lijepe djevojke, 340
Jaše konja, a gleda preda se,
Slabo ti je konja nakitila,
Još slabije sebe opremila.
Upita je Mujagina majka:
„Bogom sestro, sa konja djevojko, 345
Kamo meni nejačak Mustafa?"
„O, bora mi, Mujagina majko,
Eno ti ga na rosnoj livadi,
Blizu dvora bega Ljubovića,
Pokrio se širokim daskama, 350
Po daskama sa zemljicom crnom,
Ispod koje nikad ustat neće!
Sinoć ga je dajo pogubio,
Sinoć njega, večeras će mene!"
Kad dođoše prebijelu dvoru, 355
Bjelu dvom age Hasan age,
Svi se svati l’jepo namiriše,
Baš u dvom age Hasan age:
Sve večera malo i veliko,
Ne večera Mujagina majka, 360
Pripe peču, ogrnu feredžu,
Pod feredžom golu saeblju nosa,
Ona traži Mehu Haznadara.
Tražila ga među svatovima,
A kad Mehu Haznadara nađe, 365
Mahnu sabljom i desnicom rukom,
Haznadaru otsiječe glavu:
„Eto sada Meho Haznadare,
Vidi sada kakono je l'jepo,
Kada nema mog sina u mene, 370
Neka nema ni tebe u majke!"
Otalen se ona povratila,
U bijele dvore uhodila,
Do čardaka ona dohodila
I uniđe na čardačna vrata. 375
Dok evo ti age Hasan age,
Čim on uđe, ona njemu priđe,
Mahnu sabljom i desnicom rukom,
Hasan agi otsiječe glavu,
Bez suvala i kakva dževapa. 380
Ne pita ga, već mu progovara:
„Eto sada, aga Hasan aga,
Vidi sada kakono je l'jepo
Sjeći djecu ludu i nejaku,
Pravu, zdravu, pa još bez suvala! 385
Kada nema mog sina u mene,
Neka nema ni tebe u mene!"
Otalen se namah opremila,
Omrknula, a ne osvanula,
Otišla je svom bijelu dvoru. 390
Kak’ otišla, viš se ne vrati,
I umrla, a nikada više
Nije svoju pohodila majku!
