Musić Stevan

Vino pije Musiću Stevane
U Majdanu čisto srebrnome,
u svom krasnom dobru gospodskome;
Vino služi Vaistina sluga.
Kad se hladna podnapiše vine,
Al' besedi Musiću Stevane:
"Vaistino, moje čedo drago,
Ja ću leći sanak boraviti,
Ti večeraj, pa se napij vina,
Pa pošetaj pred gospodskog dvora,
Pa pogledaj čistom vedrom nebu:
Je li jasan mesec na zahodu,
Je l' danica na istoku zvezda,
Je li nama putovati vreme
Na Kosovo lepo polje ravno,
Na ročište čestitome knezu;
Jer znadeš li, moje čedo drago,
Kad ono smo na zakletvi bili,
Kako nas jer zaklinjao kneže,
Zaklinjao, proklinjao ljuto:
- "Ko je Srbin i srpskoga roda,
I od srpske krvi i kolena,
A ne doš'o na boj na Kosovo:
Ne imao od srca poroda,
Ni muškoga, ni devojačkoga!
Od ruke mu ništa ne rodilo,
Rujno vino, ni šenica bela!
Rđom kap'o, dok mu je kolena!"
Leže Steva u meke dušeke,
Povečera Vaistina sluga,
Povečera i napi se vina,
Pa išeta pred gospodskog dvora,
I pogleda čistom vedrom nebu:
Jeste jasan mesec na zahodu,
Jest danica na istoku zvezda,
Jeste njima putovati vreme
Na Kosovo lepo polje ravno,
Na ročište čestitome knezu;
Pa se šeće konjma u ahare,
Pa izvede dva konja viteza,
Osedla ih i opravi lepo,
Jednog sebi, drugog gospodaru;
Pa se šeće u gospodske dvore,
I iznese krstat svilen barjak,
Na kome je dvanaest krstova,
Svih dvanaest od čistoga zlata,
I ikona svetoga Jovana,
Krsno ime Musića Stevana;
Prisloni ga uz gospodskog dvora,
Pa se šeće gore na čardake,
Da probudi gospodara svoga.
Kad je bio čardaku na vrati,
Kob ga kobi Stevanova ljuba,
Zagrli ga, pa ga i poljubi:
"Bogom brate, Vaistino slugo,
Višnjim Bogom i svetim Jovanom!
Dosad si mi verna sluga bio,
Odjako si Bogom pobratime:
Nemoj budit' gospodara moga,
Jer sam, jadna, zao sanak vid'la,
Gde poleti jato golubova
I pred njima dva sokola siva
Ispred našeg dvora gospodskoga;
Odleteše na Kosovo ravno
I padoše međ' Muratov tabor,
Gdi padoše, već se ne digoše;
To je, braćo, vaše zlamenije:
Bojati se da ne izginete!"
Al' besedi Vaistina sluga:
"Draga seko, Stevanova ljubo,
Neću, seko, nevere činiti
Gospodaru i mome i tvome;
Jer ti nisi na zakletvi bila,
Kako nas je zaklinjao kneže,
Zaklinjao, preklinjao ljuto:
- "Ko je Srbin i srpskoga roda,
I od srpske krvi i kolena,
A ne doš'o na boj na Kosovo:
Od ruke mu ništa ne rodilo,
Rujno vino, ni šenica bela!
Ne imao poljskog berićeta!
Ni u domu od srca poroda!
Rđom kap'o, dok mu je kolena!"
Pa ja ne smem nevere činiti
Gospodaru i mome i tvome."
Već ušeta u čardake gornje,
Pa probudi gospodara svoga:
"Ustanite dragi gospodaru,
Jeste nama putovati vreme!"
Usta Steva na noge junačke,
I umiva svoje lice belo,
I oblači gospodsko odelo,
Pa pripasa sablju okovanu,
Pa uzima kondir vina rujna,
Te napija krasnu slavu Božju,
Srećna puta i krsta časnoga
U svom dvoru za stolom svojijem;
Vojvodi je to i pre i posle.
Pa išeta pred gospodske dvore:
Usedoše dva konja viteza,
Razaviše krstate barjake;
Udariše bubnji i svirale,
Digoše se Bogom putovati.
Bela ih je zora zabelila
Na Kosovu krasnom polju ravnom.
Susrete ih Kosovka devojka,
U ruku joj dva kondira zlatna,
Oba zlatna, al' obadva prazna;
Pod pazuhom klobuk svile bele,
Za klobukom bela kita perja;
U dnu perje srebrom zaliveno,
A po sredi zlatom prepleteno,
I po vrhu biserom kićeno.
Al' besedi Musiću Stevane:
"Božja pomoć, moja seko draga!
Gdi si, dušo, na ograšju bila?
Otkuda ti klobuk svile bele?
Daj mi, seko, klobuk svile bele,
Da ga poznam koga je vojvode;
A tako mi srećna puta moga,
Nevere ti učiniti neću!"
Al' besedi Kosovka devojka:
"Zdravo da si, kneževa vojvodo!
Nisam nigde na ograšju bila;
Rano me je probudila majka
(Mi ranimo te vodu grabimo);
Kad ja dođoh na vodu Sitnicu,
Al' Sitnica mutna i povodna,
Nosi, brate, konje i junake,
Turske kape i bijele čalme,
Krasne srpske bijele klobuke;
Ovaj klobuk blizu kraja beše,
Ja zagazih u vodu Sitnicu
I uhvatih klobuk svile bele:
Brata imam od mene mlađega,
Nosim klobuk bratu rođenome;
Ja sam mlada, milo mi je perje."
Klobuk dade kneževoj vojvodi.
Čim ga vide Musiću Stevane,
Čim ga vide, tim ga i poznade;
Prosu suze niz gospodsko lice,
Udari se po kolenu rukom,
Čisti skerlet na kolenu puče,
Zlatna kopča na desnom rukavu:
"Teško meni i do Boga moga!
Na meni je ostanula kletva
Od mojega čestitoga kneza!"
Klobuk dade Kosovki devojki,
Pa se maši u džepove rukom,
Te joj dade tri dukata žuta:
"Naj ti, seko, Kosovka devojko,
A ja idem na boj na Kosovo,
U presveto ime Isusovo.
Ako bog da te se natrag vratim,
Lepšim ću te darivati darom;
Ako l', seko, ja pogiboh amo,
Pomeni me po peškešu mome!"
Udariše konje mamuzama,
Pa Sitnicu vodu prebrodiše,
Udariše u carevi tabor.
Kako dođe Musiću Stevane,
Tri je paše bio i ubio,
Kad započe biti četvrtoga,
Tu pogibe Musiću Stevane,
I sa njime Vaistina sluga,
I vojske mu dvanaest hiljada.
I tu nam je i knez poginuo;
Tu su Srblji izgubili carstvo
Čestitoga cara zemaljskoga.