Muž i žena

Muž i žena
(Iz Zagarača.)

     Bila jedna đavolasta žena, a udata za jednim budalastim čovjekom. Što se je gođ u kući htjelo, za sve se je ona slušala, a domaćin joj se nije ni u čemu protivio. Vjere mi je dosta takvih.
     Ona jednom pođe na pazar, pa reče domaćinu: „Nemoj da mi što bude šteta u kući ni izvan kuće, čuvaj kokoške od orla, a dijete ćeš u kolijevci šikati, i uspavati, dorani ćeš vode, a naložiti oganj, a ono iz bocuna nemoj ticati, jer je punan otrovi, pa samo jednom da srkneš, bi se otrovao; pazi dobro što ti rekoh! nemoj da se skubemo doveče.“
     Onda ona žena pođe, a onaj ostane doma, pa kako mu sve bješe na misao, da što prije izvrši, odma naloži oganj, pa sveže kokoške sve jednu za drugu, da ih kobac ne ponese, dijete ostavi u kolijevci, pa krene na vodu, uprti stap i pođe.., naspe ga i opet uprti puna vode, no ga zaboravi zatisnuti, ozgo na grlo, da se vode ne prosipa. Iznajbrže
dođe doma, pa pođe da vidi, je li još ognja prije no se isprti, nagne se a voda iz stapa prospe se do đavolju kap, sva po ognju, voda se prospe, a oganj istuli, sad ni ognja ni vode, „kuku mene" reče onaj, pa brže da vidi kokoške ali ih je kobac sve digao i ponio, onda se vrati u kuću, ali dijete plače, on ga pomiluje po glavi, ali mu je neko na vrh glave. „O, čudim se ja što plače evomu čir, boljeda ga provalim, biće lakše," uzme vrteno i sabije djetetu do u mozak, dijete bez duše, „evo kako sad ne plače, prebolio je" a kad viđe e je mrtvo reče: „što ću za Boga nema mi više živovanja, Boga mi ću oditi da se otrujem na ’vi čas, uzme onaj bocun pa nagne da pije, da se tobož otruje, „Boga mi bih se i ja tako trova, kad bih imao,i — ono bješe zaprijetila ona žena da se ne otruje, a bocun punan meda, pa ga je varala, da ga ne izije, a on se sirzmah nadepa meda, pa se zakrije, u jedan koš, na petar^[1] dako umre, no mu se nekće još, dokle mu dođe žena, a onda hoće te divno, kad ona žena dođe, pogleda aln nema kokošaka, nema ognja, a nema vode, zaviri kolijsvku, ali dijete studeno, sve u nered, meda nema polovinu, nego ga je pokusa, a drugo ništa ne izdržao. „Vala će mi platiti svake jade" reče žena, pa naredi jednu toljagu da ga bije kad gođ dođe okle.
    Onaj se nagne preo koša, da vidi je li kakva ta toljaga i hoće li moći pregoreti, u koji se mah koš izvrne a on se zabije na mozak na sred kuće, đavoljom nije kopornuo, nego taj čas umrije i bez otrova, te tako zaplati svake jade i da ga ne bije žena.

Pribilježio: Đ. M. Dragović.

Reference

1. Narod zove petar gornji tavan, u proste kuće gdje nema štica, prepleteno je od pruća, pa se onđe ostavlja mrs, žito i drugo.

Izvor

Luča, književni list društva „Gorski vjenac“, godina IV sveska V i VI, za maj i juni, urednik prof. Lazar T. Perović, Cetinje, K. C. Državna štamparija, 1898., str. 254-255.