Moj je prednjak!
Bio jedan čovek pa imao ženu koja je htela svakad da je njena reč starija, a siromah muž morao joj davati za pravo. Jedan put kad su sedili pred kućom, proleti onuda veliko jato ždralova, a jedan ždral pred svima izmakao pozdravo. Gledajući žena ždralove reče mužu: "Vida, čoveče, kako onaj ždral napred leti, ono je baš moj!" "Nije, ženo", rekne čovek, "ono je prednjak i starešina onih drugih ždralova, a ja sam tvoj starešina, daklen je moj prednjak." "Nije tvoj, nego moj", odgovori žena, i tako nije tvoj nego moj, oni se posvađaju, te najposlije žena rekne čoveku: "Čoveče, ako ne će biti moj prednjak, ja ću umreti." "Pa umri", odgovori joj čovek, "jedan put nek je i moja starija." Žena legne pak se načini da je umrla. Ležeći tako celu noć, kad bude u jutru, rekne joj muž: "Ustaj, ili ću sad ići da zovem žene da te okupaju i nameste." "A jeli moj prednjak?" progovori ona, a on joj odgovori: "Nije." A ona reče: "Kad nije, neka me kupaju." Po tom otide muž i dozove žene, te je okupaju i nameste. Onda čovek kao naričući oko nje prišapće joj: "Ustaj, ili idem da te oglase." "A jeli moj prednjak?" zapita ga ona, a kad joj on opet odgovori da nije, ona mu reče: "Kad nije, neka me glase." Kad već dođe vreme da se sahranjuje, opet joj muž prišapće: "Ustaj, sad će doći pop i đaci da te prate u groblje." "A jeli moj prednjak?" Zapita žena, a kad joj on opet odgovori da nije, ona reče: "Kad nije, neka me prate." U tome dođe i pop i đaci i svet se iskupi, te je iznesu na avliju te sveštenik očita poslednju molitvu, a čovek kao plačući nad njom prišapće joj: "Ustaj, nesrećnico! zar ne vidaš da te hoće u raku da te nose?" "A jeli moj prednjak?" upita ona, a kad joj on opet reče da nije, ona odgovori: "E kad nije, neka me u raku nose." Po tom odnesu je u groblje, i kad je spuste u raku, sveštenik po običaju baci na nju zemlje pa ode prvi. Onda muž rekne svetu: "Idite, braćo, polagano kući mojoj, eto odmah i mene, samo hoću da je ja sam zemljom pokrijem tako sam joj se zaverio." Onda svet ko ode ko ne ode, a muž se spusti u raku, pa vikne ženi kroz zaklopac: "Ustaj, prokletnico! Eto hoće zemljom da te zatrpaju." "A jeli moj prednjak?" Zapita ona opet, a kad joj muž odgovori da nije, ona mu reče: "Kad nije, čoveče, a ti idi kući, podaj svetu neka jede i pije za moju dušu, a mene neka zatrpaju." Kad muž vidi da ništa ne pomaže, on digne zaklopac i reče: "Ustaj! tvoj je prednjak, neka te đavo nosi!" Onda žena đipi onako s pokrovom, pa stade trčati za svetom i vikati: "Stante, narode, moj je prednjak! moj je prednjak!" A svet kad vidi, pomisli da se povampirila, pa beži! a kad ču pop gde ona viče: "Moj je prednjak!" pomisli da ona misli njega, pa beži koliko igda može, a žena sve pretrčala pa juri za njim vičući: "Stani, popo, moj je prednjak!" A kad pop vidi da će ga stići, padne od straha – a ona prođe vičući: "Moj je prednjak!" i tako otide kući.
Izvor
[uredi]- Karadžić, V. S. 1870. Srpske narodne pripovijetke, drugo umnoženo izdanje. Beč, u nakladi Ane, udovice V.S. Karadžića. str. 279–281.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Vuk Stefanović Karadžić, umro 1864, pre 160 godina.
|