Moj udel
| Moj udel (1892) Pisac: Dragutin Ilić |
I Bog mi reče: idi, ti senko moći moje!
Ko palma usamljena, na hladnom svetu budi;
Ti nikad, nikad nećeš stanište naći svoje,
Al’ ruka svevišnjega s tobom će biti svudi.
Nad pravdom potištenom zvoniće tvoja lira,
K’o truba večne sile, zgažene da ukrepi,
K’o munja, kada blesne, u tami, sred svemira,
I grmlje strahom nija, nek pred njom tiran strepi!
A tamo, gde je tuga očajno gnezdo svila,
Nevinost stidna gde se, pred ljutim sramom skriva,
Pesniče, tvoja lira nek bude nada mila,
K’o blagi melem što se na tužnu dušu sliva.
I Bog mi reče: idi, i mahnu rukom pravde,
Ja padoh u prah dole, pred rizom večne sile,
Neznani očaj, od tad’ srce mi čupat stade,
Ah, to su tuđi boli, što moju dušu krile!
I čudni plamen tada obuze moje grudi,
Ja pođoh, u svet beli, bez stanka i bez mira,
Al’ onaj večni plamen preda mnom trepti svudi
I bol mi srce pali — i zvoni moja lira!
14. maj 1892.
Izvor[uredi]
1892. Bosanska vila, list za zabavu, pouku i književnost. Godina sedma, broj 17, str. 257.
|