Moj grob

Moj grob Pisac: Nikanor Grujić

Biće pa će proći sve to kano san,
I suđeni jednom osvanuće dan.

Biće pa će proći i žalost i vaj,
Poblediće zvezde — spomenu je kraj.

I na grobu mome, večnom domu mom,
Dići će se drvce u rascvatu svom.

Raširiće grane, osenčiće ’lad,
A njemu će prići putnik neki mlad.

Ostaviće teret, s lica otrt znoj,
U mislima tražeć on zavičaj svoj.

Zapevaće pesmu, odjeknuće gaj:
„Zavičaju mili, odmora mi daj!”

Uzabraće, možda, još i koji cvet,
Pa odmoran ići sve dalje u svet.

A kad padne veče i večernji mir,
Zašumiće jablan, proteći će vir.

Pričaće mi tugu u putnika tog
Što mu dušu tišta sa udesa zlog.

Pričaće mi mloge radosti i jade.
Salomljenu veru, pokošene nade.

Teško će mi biti slušat priču tu,
u trenuću jednom snoseć sudbu svu.

Ja sam davno putnik taj što nosi jad,
Ja sam onaj koji žiću bejah rad.

I kraj groba svoga, beruć stručak cvetka,
Pevam pesmu svoju nemilog svršetka.

Izvor

• Leskovac Mladen, Antologija starije srpske poezije, Matica srpska, SKZ, Novi Sad, 1964, str 234-235

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Nikanor Grujić, umro 1887, pre 137 godina.