Moj grob
| Moj grob Pisac: Nikanor Grujić |
Biće pa će proći sve to kano san,
I suđeni jednom osvanuće dan.
Biće pa će proći i žalost i vaj,
Poblediće zvezde — spomenu je kraj.
I na grobu mome, večnom domu mom,
Dići će se drvce u rascvatu svom.
Raširiće grane, osenčiće ’lad,
A njemu će prići putnik neki mlad.
Ostaviće teret, s lica otrt znoj,
U mislima tražeć on zavičaj svoj.
Zapevaće pesmu, odjeknuće gaj:
„Zavičaju mili, odmora mi daj!”
Uzabraće, možda, još i koji cvet,
Pa odmoran ići sve dalje u svet.
A kad padne veče i večernji mir,
Zašumiće jablan, proteći će vir.
Pričaće mi tugu u putnika tog
Što mu dušu tišta sa udesa zlog.
Pričaće mi mloge radosti i jade.
Salomljenu veru, pokošene nade.
Teško će mi biti slušat priču tu,
u trenuću jednom snoseć sudbu svu.
Ja sam davno putnik taj što nosi jad,
Ja sam onaj koji žiću bejah rad.
I kraj groba svoga, beruć stručak cvetka,
Pevam pesmu svoju nemilog svršetka.
Izvor[uredi]
- Leskovac Mladen, Antologija starije srpske poezije, Matica srpska, SKZ, Novi Sad, 1964, str 234-235
|