Moja tajna

Moja tajna Pisac: Velimir Rajić

        MOJA TAJNA
(IZ BELEŽAKA JEDNOG MLADOG STARCA)

                                                                                                                                           (Datum)
     Osećam da ću skoro otići s ovog sveta na kome nikakva dobra nisam saznao. I nije mi žao ničeg, baš ničeg. Nekada mi je, sećam se, bilo krivo na mnogo štošta, na sve; a danas ne: pomirio sam se, odavno, sa mišlju da sam rođen samo zato da moji roditelji imaju jednu brigu, i to najtežu, više na vratu; da je jedini cilj celokupnoga moga života smrt; da naše groblje broji jedan grob više...
     Ovo se, doduše, nikoga ne tiče; čak i ja sam prestao sam već voditi računa o svemu što se odnosi na moju ličnost; ali ću vam ovde kazati nešto, poveriću vam jednu tajnu, moju tajnu, za koju držim da bi grešno bilo poneti je sobom u zemlju.
     Ja volim malu decu, decu koja ništa ne znaju, koja se smeše na svakog, koja hoće svakom. A ne znam zašto ih volim: da li je toj mojoj milošti prema njima osnov zavist što i ja nisam u tom istom stanju, ili sažaljenje što će i to biti ljudi, sa svima ljudskim osobinama, ili bol što nemam i što neću nikad imati to što čini jedini smisao čovečjega života, što sačinjava sreću zemaljsku...
     Ja volim malu decu, ali ih nikad ne milujem, ne ljubim. I ovome ja ne bih umeo dati razloga. I mnogi, na prvom mestu moji ukućani i, skoro, svi srodnici, smatraju me za divljaka, bar prema maloj deci. A možda sam i divljak - ja ne znam. Ali prema maloj deci imam neko osećanje u kome su skoro sva ostala. O, kako bih ja slatko poljubio svako, svako detence, ali mi nešto iznutra brani da to učinim. I to osećanje svagda je, dosad, bilo jače od mene.
     Ali sam ja, danas, savladao to unutrašnje osećanje: poljubio sam svoju malu sestričinu, malu Nadu.
     A evo kako je to bilo.
     Tražio sam nešto u sobi u kojoj je mala Nada spavala; potpuno sam bio smeo s uma da je ona tu. Ali mi oči, same, padoše na njenu postelju. U sobi ne beše nikoga. I u meni otpoče borba, jedina u mome, bar dosadašnjem životu, iz koje sam ja izišao kao pobedilac...
     Prikradoh se, na prstima, do postelje, boreći se neprestano sa samim sobom. Borba je bila teška: neprijatelji su bili skoro podjednaki po snazi. Ali kada sagledah malo, slatko lice, male, poluotvorene, sjajne, crne očice koje kao da mi govorahu: „Ujkice, zar me ni sad nećeš da poljubiš?" - ja potukoh samoga sebe i poljubih moju malu Nadu...
     A ona se, u snu, nasmešila. Da znate samo kako mi je bilo u tom trenutku. Izgledao sam - tako mi se sad, po sećanju, čini - kao dete kome se posle batina pružio kolač: u očima sam osećao suze, usne sam nesvesno razvukao, a oči upro u malu Nadu...
     Nikome ovo nisam govorio, a ne mogu više da ćutim; zbog toga sam se i odlučio da ovo zapišem. Kome bude ova hartija došla u ruke, taj će, nadam se, videti da nisam bio divljak, bar prema maloj deci.
     A ja više i ne tražim...

Izvor

• Velimir Rajić: Pesme i proza, Nova štamparija„Davidović", 1908.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Velimir Rajić, umro 1915, pre 109 godina.