MOJA VERA
I
Kad zadršće zvono sa crkve malene,
Tad me majka uči da se Bogu molim;
Ja ne znah za drugo do milošte njene,
Naučih se, uz nju, i Boga da volim.
Pred ikonom svetom kandioce sene,
I obasja Majku s nevinašcem golim.
Majka Majku moli, a ja Boga molim,
Tepajući reči što majka spomene.
On se na me smeši... U svetoj tišini,
Ja majku pogledam, i meni se čini
Da joj se na čelu neznan oblak vije;
Ali joj se suza u oku zablista;
Vidi moju radost, osmeh malog Hrista -
S njezina se čela neznan oblak skrije.
II
Kad zabruje zvona na tankom zvoniku,
I odjeknu jasno u tihoj večeri,
Noga mi se krene Svetom Mučeniku –
Sve u meni, namah, silno zatreperi...
Stanem; moju veru u starom obliku
Rastrgoše jadi, kao divlje zveri,
U duši je spomen iščezo o veri;
Ali isti osmeh još lebdi na liku...
I desna se ruka skupi u tri prsta,
I diže se čelu da, znamenjem krsta,
Otpočne molitvu... Ali moja žrtva
Koju bih prineo Onom gore tamo
Bila je obmana i prevara samo: -
O, davno je, davno moja vera mrtva!
