Mijat Hajduk i Korun harambaša
Bože mili čuda velikoga,
jedno jutro, jutro osvanulo,
osvanulo i sunce granulo;
podranio Mijate hajduku,
sas njegovih trideset drugara, 5
okrenuo (i) Boga pomenuo,
da idedu u lov u planinu;
lov loviše letnji dan do podne,
al se Miju lova dojadilo,
u družinu Mijo govorio: 10
"Braćo moja, trideset drugara,
da slegnemo strmu niz planinu,
da panemo u dobre ravnine,
u ravnine, u dobre lazine,
u lazine ima (jedna) dobra jela, 15
što je jelka goru nadvisila,
a pod jelom studena izvora!"
Složna behu trideset drugara,
pa slegoše strmu niz planinu,
upadoše u dobre ravnine, 20
u (dobre) ravnine, u dobru lazinu,
u lazinu beše jedna jela,
a pod jelu studena izvora;
vodu piše trideset hajduka,
vodu piše, i lica umiše, 25
pa legoše sana boraviti;
san boravu pod jelu zelenu,
stražu čuva Mijate hajduku;
malo vreme, za dugo ne biva,
vrag donese pticu kukavicu; 30
pa ujaša na zelenu jelu,
pa zakuka nekoliko puta,
koliko su druga pod jel(ic)om,
toliko je puta zakukala;
al to Mijo (i) sluša i gleda, 35
pa je mijo riječ govorio:
"Ala, more, to na dobro nije!"
Pa je Mijo viku učinio,
i redom je društvo probudio,
i društvu je vako govorio: 40
"Čujte mene, trideset hajduka,
al digte se moja braćo draga,
imam vama haber kazivati:
vrag donese pticu kukavicu,
pa uzjaša na zelenu jelu, 45
te zakuka nekoliko puta,
koliko smo druga (mi) pod jelom;
Bog da znade, to na dobro nije!
Ja sam tici mnogo govorio:
"Bog te ubio tico kukavico, 50
da ti kukaš gore u planinu,
zar ti malo po planini jelke,
što su jelke goru nadvisile!"
Ustadoše trideset hajduka,
pritegoše te lake opanke, 55
pripasaše te silne silafe,
među njima po dve puške male,
okrenuše i Boga pomenuše,
okrenuše strmu niz planinu,
i padoše u dobre ravnine, 60
pa se misle gde će (konak) konačiti;
al govori Mijate hajduku:
"Braćo moja, trideset hajduka,
a ja imam dobra pobratima,
a Turčina, Bogom pobratima, 65
tu sam mloge zime zimovao,
a sad ćemo konak konačiti!"
Kad to začu Marjane deteta,
ono mlalo zastade otragu,
od društva se dete odvojilo, 70
pa je ono sebi govorilo:
"Aoaj mene, do Boga miloga,
gde ću ići s trideset hajduka,
(a) ja ću mladi noćas poginuti:
da ne idem, grđa je sramota!" 75
Pa okrenu i Boga pomenu,
od društva se dete ne odvoji.
Kad su bili kod banove kule,
na vratima alku udario,
to udara Mijate hajduku, 80
sva se kula iz temelja ljulja.
Kad to začu bane Suljemane,
on je junak na noge skočio,
golu sablju u ruke spodbio,
s levom rukom vrata otvorio, 85
a sas desnu sablju privatio;
kad to vide Mijate hajduku,
al je Mijo vako govorio:
"Sram te bilo (ti) moj pobratime,
nismo došli mejdan da delimo, 90
no smo došli konak konačiti!"
Kad to začu bane Suljemane,
ruke širi u lice se ljube,
uvede ih u bijelu kulu,
donese im vina i rakije, 95
i još tako svaku đakoniju.
Kad je bilo vreme pola noći,
al se hajduci mlogo ponapiše,
tad su oni zulum napravili:
nateraše banovu devojku, 100
gologlavu, kao mušku stranu,
da im služi vina i rakije;
nekom jeste vina naslužila,
nekom bila verenica ljuba,
dok je zora zorom zazorila; 105
kad je sunce krila popuštilo,
uranila banova devojka,
ispod kule na na vodu studenu,
a kod vode Korun arambaša,
sas njegovih trideset Turaka, 110
pa on gleda banovu devojku,
pa je Korun njojzi govorio:
"Bog te ubio, banova devojko,
što si tako licem požutela,
da l ti malo vode i sapuna?" 115
Odgovara banova devojka:
"O moj brate, Korun arambaša,
imam tebe jade kazivati:
vrag donese nekog (hajduk) Miju,
sas njegovih trideset hajduka, 120
na konaku kod mojega baba,
pa su oni (nama) zulum napravili,
pa sam nekom vina poslužila,
pa sam nekom vjerna ljuba bila!"
Kad to začu Korun arambaša, 125
a on planu kao ljuta guja,
još je pita Korun arambaša:
"O čuli me, banova devojko,
da l je Mijat u bijelu kulu,
..........................................
džigericu bijelu isterati, 130
i tvoje zlatne toke polomiti!"
vino piju, ne sme da se biju;
čaša dođe Marijanu detetu,
ono zdravi Korun arambaši:
"Zdrav si, kurvo, Korun arambašo, 135
nit u moje nit u tvoje zdravlje!"
zemlji pade, puški vatru dade,
te pogodi Korun arambašu,
kroz Koruna zrno proteralo,
u Mijata zrno udarilo, 140
u trećega (druga) zrno ostanulo,
al je dete u dnu sofre bilo;
kad to vide do nevolje ljute,
pleća dade i bežati stade;
ustadoše (tuna) šezdeset drugara, 145
gole sablje u ruke podbiše,
tu se oni kršom napraviše:
od šezdeset ni jedan ne osta(de),
samo dijete Marjane ostalo!
