Mihat Tomić i kadia tešanjski
Vino pije Tomić harambaša,
U planini, u Verhu-cernomu,
Blizu Tešnja šehra malenoga.
Vino pijo družbi besiedio:
„Bratjo moja i družino draga, 5
Svašta valja i u gori vuku,
A kamo li hajduku junaku?
Daj da ovdi česmu načinimo,
A kod česme sohe podignemo;
Kad prohode bosanski tergovci, 10
Nek bacaju groše i dukate,
Nek imamo brez ćara šićara;
Pa kad ovde česmu načinimo,
Otit ćemo u Ivan planinu :
Onde ćemo česmu načiniti, 15
I prosterti divan kabanicu:
Kad prohode mostarski tergovci,
Nek bacaju groše i dukate;
A odtale, moja bratjo draga!
Otić ćemo gori Romanii, 20
Pa i onde česmu podignuti,
I prosterti divan kabanicu,
Kad prohode sarajski tergovci,
Ka Stambolu gradu bielomu,
Nek bacaju groše i dukate." 25
Što rekoše to se poslušaše:
Liepu česmu tude načiniše;[1]
I odoše u Ivan planinu,
I tu česmu liepu kurisaše,
I prosterše divan kabanice; 30
Pa odtale digla se družina,
Pravo zdravo gori Romanii.
Plemenitu česmu načiniše,
U visinu sohe udariše,
A prosterše divan kabanicu, 35
Nek padaju rušpe i dukati,
Nek brez cara imadu šićara.
Vratiše se tragom uz tragove
Opet onom ka Verhu-cernomu,
I tu oni lieto lietovaše. 40
Kad se jesen cerna primaknuta,
Mihat svojoj družbi besiedio:
„Nije l' majka rodila junaka,
Koji c' otić u Ivan planinu,
Dignut onu našu kabanicu, 45
Pokupiti jaspre i dukate?
Pa odtale opet k Romanii,
I tu dignut divan kabanicu,
Pokupiti jaspre i dukate,
Pa se opet natrag povratiti 50
Da pijemo, da se veselimo,
Gotovinu blago da dielimo."
Sva družina mukom zamuknula
Gledajući u zemljicu cernu,
Kako trava raste na zavojke, 55
Kano dojke u mlade dievojke.
Al' negleda mali Mariane,
Već daidži među oke vrane;
Pa je njemu rieč besiedio:
„Što ga dajo po družini tražiš, 60
Kad ga bolan! uz kolieno hraniš?
Ja ću poći u Ivan planinu,
A odtale k Romanii pustoj,
Pokupiti blago gotovinu."
U Marjana pogovara nejma 65
Berzo siđe do Ivan planine
I do one gore Romanie,
Ter pokupi blago nebrojeno,
Pa se vrati ka svojoj družini.
Liepo su blago razdielili; 70
Nebroje ga kesom ni stotinom,
Već ga miere kapom Mijatovom.
Kad su bili blago razdielili,
I rujna se vina ponapili,
Stade mali Marjan besiediti: 75
„Moj daidža! moje dobro pervo,
Lieto prođe, cerna zima dođe,
Već u gori nejma prebivanja;
Traži dajo družbi selameta,
Gdie ćemo mi zimu premetnuti." 80
Veli njemu Tomić Mihovile :
„Nebrini se, drago diete moje!
Ja imadem dosta velikoga
Pobratima u Tešnju kadiu;
Topal podrum skoro načinio, 85
Tridest volov' kurban učinio
I šestdeset velikih ovnovah;
Iztierao vina iz Mostara,
A namlio pšenice bielice —
Eto nama liepa zimovanja." 90
Malo vrieme, a za dugo nije,
Podiže se trideset hajdukah,
Baš do Tešnja grada liepoga,
U mešćemu kadii na vrata.
Pred njiha je sluga izhodila, 95
Pa otvara toploga podruma,
I uvodi trideset hajdukah.
Dosta piva, a dosta jediva;
Još kadia dvie kćerce daje,
Da im služe vino lozovinu. — 100
Bože mili! na svemu ti fala,
Čilni momci, muke nevidili,
Vrazi njima mirovat nedadu :
Često cure vinom polievaju,
I još mersnom sa kupusa čorbom. 105
Jednoć cure na vodu hodile,
Al' na vodi neznana delia,
Poji konja vilena dorata,
Pa kad cure bio opazio,
On besiedu njima progovara: 110
„Bora vama! liepe dievojke,
Što ste rujnim polivene vinom?
Ta vaš babo, od Tešnja kadia,
Do sad nije pijo rujna vina!"
Al govore liepe dievojke: 115
„Nepitaj nas, neznana delio!
Rujna vina naš nepije babo;
Ali pije Tomić harambaša,
Sa svojieh trideset hajdukah;
Evo ima i trideset danah, 120
U našemu toplomu podrumu;
Mi služimo vinom cerveniem,
Za nevolju, kao od obiesti. —"
To nebila neznana delia,
Već to bio carev delibaša 125
Iz Travnika grada bieloga.
On otiđe ka šehru Travniku,
Pa veziru sve po redu kaže
Što je bilo i kako je bilo
Tam' u Tešnju gradu bielomu. 130
Vezir njemu rieči zametnuo:
„Slugo moja! delibaša Ibro,
Hajde uzmi trideset deliah,
Pa otiđi do Tešnja biela,
Ufati mi Tešanjskog kadiu, 135
Jal' ufati, jal donesi glavu;
I ufati Tomić harambašu."
U mlađega pogovora nejma;
On se skoči na noge lahgane,
Izabire trideset deliah, 140
Sve junakah mladieh momakah,
Koi može stići i pobieći,
Komu nije žao poginuti, —
I na sebi rano odnieti,
Te otiđe ka Tešnju bielu, 145
Pravo zdravo gradu i mešćemi.
Na mešćemi otvorio vrata,
Ufatio kadiu za ruku,
Pa ga vodi na mermer avliu ;
Živa ga je k vatri pripekao: 150
„Kazuj kurvo! od Tešnja kadio,
Gdie si Miju hajduka sakrio?“
Kad kadii vatra dotužila,
Ciči kano u pracipu guja:
„O! Mijate, mio pobratime, 155
Za nevolju, ko i brez nevolje;
Dosad sam te krio i pojio,
I tverdu ti vieru založio;
I nebih te na vieri izdao,
Al nevolja za vieru neznade!" 160
Pa dozivlje svoje kćeri mlade:
„Dietco moja! dvie liepe dievojke,
Iznesite od podruma ključe,
Pa vodite delibašu Ibru,
Neka fata Tomića Mijata." 165
Cure njega hitro poslušale,
S' čiviluka ključe dobavile,
Od podruma vrata otvorile:
Uvedoše delibašu Ibru
I njegovih trideset deliah, 170
Pa za sobom zatvoriše vrata.
Baš junaci rujno piše vino,
Sa svojih se miestah pomakoše,
Te deliam miesto načiniše;
Tridest čašah pade oždželdiah. 175
Uze čašu delibaša Ibro,
Pa nazdravlja u svoju družinu:
„Ni u moje ni u vaše zdravlje,
Već o glavu Tomića Mijata!"
Tomić šuti, ništa negovori; 180
Al nešuti diete Mariane,
Već uzima kupu pozlaćenu,
Pa nazdravlja Tomiću Mijatu:
„Ni u moje ni u vaše zdravlje,
Već o glavu Ibre delibaše!" 185
Pa poteže do dvie. puške male,
Na njima je vatru naložio,
Na Turčinu pendžer načinio.
Ala banda, zametnu se kavga:
Stade zvekanožah i sabaljah, 190
Stade jeka ranjenih junakah,
Pliva cerna u magazi kervca.
Mijo viče diete Mariana,
A Marian daidžu Mijata.
Tako ih je noćca premetnula. 195
Kad svanulo i granulo sunce,
Viče Miho iz magaze tamne
Svog kadiu, Bogom pobratima:
„Otvori mi na magazi vrata,
Pa mi pusti svietiost od sunašca, 200
Da ja vidim, što je noćas bilo,
Koja se je šteta počinila,
I da svoje poznajem junake,
Pa da kopam u zemljicu cernu."
Turčin biše, za Boga znadiše; 205
Otvori mu na magazi vrata,
Pa Mijata u obraze ljubi.
Al Mihate haje i nehaje,“
Već za tverdu vieru izpituje:
„O Turčine, nigda te nebilo! 210
Kam ti viera? ona te posiekla!
Kano će te i posieći sada."
Ćordom mahnu, odsieče mu glavu.
A on ode putem uz planinu.
Težko ti ga ribi brez viera, 215
A hajduku brez planine puste.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
