Mister Dolar (komedija u četiri čina)/25
III
MARIŠKA, ŽAN
MARIŠKA (Pogleda strašljivo tamo u dvoranu odakde očekuje Žana. Kad spazi da on dolazi ona ode u stranu).
ŽAN: Mariška!
MARIŠKA: (Oborene glave ćuti).
ŽAN: Mariška!
MARIŠKA: Zar me se sećaš?
ŽAN (Uzima je za ruke): Pa nego?
MARIŠKA (Udari u plač).
ŽAN: Pa zašto plačeš?
MARIŠKA: Ostavio si me.
ŽAN: Nisam, Mariška.
MARIŠKA: Pa što begaš od mene?
ŽAN: Ne begam, boga mi, ali... vidiš i sama, opkolili su me.
MARIŠKA: Ostavi ih!
ŽAN: E, kad bi to moglo biti!
MARIŠKA: Kad bi ti hteo, moglo bi.
ŽAN: Ne mogu, veruj, vezuje me novac. Ne znaš ti kako to veže čoveka.
MARIŠKA: Pa daj njima novac, a ti dođi.
ŽAN: To bih najviše voleo. Pre sam uvek sanjao da se obogatim, da imam mnogo para a sad... zarobe te kad imaš para.
MARIŠKA: A ko te zarobi?
ŽAN: Zarobi te prvo novac, pa onda oni... svet, pa... Kako mi je slatko bilo nekad ono malo zarade. Sećaš li se kad nedeljom po podne izađemo u park, pa slušamo muziku, pa idemo u bioskop, pa večeramo... sećaš li se? A ovo sad nisam više svoj!
MARIŠKA: Pa pobegni.
ŽAN: Kad bih mogao.
MARIŠKA: Sve ne možeš, a mene da ostaviš možeš.
ŽAN: Nisam te ostavio, Mariška, i neću te ostaviti. Vidićeš da te neću ostaviti.
MARIŠKA: I ne misliš više na mene.
ŽAN: Mislim, boga mi! Eto, naredio sam da ti se da novac da kupiš onu kafanicu.
MARIŠKA: Ti si naredio?
ŽAN: Pa ja, dabome!
MARIŠKA: Je l’ to da me isplatiš? Neću da primim, ne treba meni tvoj novac.
ŽAN: Pa zašto tako, Mariška, kad te ja volim, kad te ja još uvek volim.
MARIŠKA: Ne voliš me! Ne voliš me!
ŽAN: Al’ veruj, Mariška! (Zagrli je i strasno ljubi).
|