Misterija
Misterija
Zvona su ponoć kucala
kada sam nesigurnim koracima
vrata otvorio okovana.
Bele su sveće u čiracima
hladno mi u oči gledale;
samo je jedna, u dnu oltara, svetlucala.
A Mrak je bio mrke boje.
Ja sam u levoj ruci doneo srce svoje
a desnicom sam se krstio.
I... na prvom sam koraku zastao:
u Hramu, na sva tri zida,
raspeti Hristosi i bele Djeve,
i ostali Svetitelji vise,
ili stoje na kamenoj ploči.
Oh, strašne behu njihove konture,
kada o ponoći, od studeni i od stida
pred mojim golim Srcem
u mrkom Mraku ridaju i žmure
i ne gledaju mi pravo u oči.
Oh, moje srce nevino!
U njemu nisu besnile bure
kakve ovde svakodnevno ruše;
u mojoj duši čistoj
nisu govorili grešnici mise
kamenom Hristu ili malanom,
(grešnici koji nemaju duše)
lažnim molitvama ukaljanom,
koga nikada nisu pojmili...
Moje je srce nevino i belo,
jer nije greh moga srca:
Ja i Ja i Ja -
i tek onda sve ostalo.
Zvona su ponoć davno otkucala
kada sam sigurnim koracima
okovana vrata za sobom zatvorio.
|