Minadir
| Minadir Pisac: Laza Kostić |
Minadir
Što je silan, što je slavan
kralj Ramsenit od Misira,
take sile nigde nema
od Indusa pa do Nila.
Pa što ima silna blaga
kralj Ramsenit od Misira,
taka blaga nigde nema
od Indusa pa do Nila.
Pa što mu je ćerka lepa,
ponosita Valadila,
te lepote nigde nema
od Indusa pa do Nila.
Pa kako je voli babo!
Jedan osmeh svoga smilja
ne bi dao za svu zemlju
od Indusa pa do Nila.
Od Indusa pa do Nila
nema takog krasnog lika,
do u jednog siromaška,
vajaoca Minadira.
Vajaoca Minadira,
što labirint kralju zida,
de će kralju s ćerkom svojom
posle smrti da počiva.
Živo radi Minadire,
danju, noću nema mira,
neće biti take zgrade
od Indusa pa do Nila.
Vajaoče Minadire
danju, noću nema mira,
danju, noću pohodi ga
kralj Ramsenit od Misira.
Danju, noću pohodi ga,
s njim dolazi Valadila,
da i ona vidi de će
večni sanak da odsniva.
Gledao je vajaoče
punu čari, punu mila,
sve mu ruka lakše kuca,
sve mu lice bleđe biva.
Usami se, ne zna šta će,
kosu mrsi, ruho kida,
zamršaje srca svoga
u lavirint sulud zida.
Oštrim dletom bola svoga
u bled kamen reže lica,
svako lice ista lepa
Valadila od Misira.
Tako voli Minadire,
tako mu je ljubav silna,
te ljubavi nema više
od Indusa pa do Nila.
Lepo lice sve je bleđe
vajaoca Minadira,
a posete sve su ređe
Valadile od Misira.
„Što mi vene dete moje?”
stari kralju ćerku pita, —
ponosita Valadila
samo ćuti, samo sniva.
Nagrnuše prosioci,
slava, purpur, zlato, svila, —
sve najveća gospoština
od Indusa pa do Nila.
Al' što purpur crveniji,
što sjajnija svila biva,
sve je bleđe lepo dete
sve tamnija Valadila.
„Dosta, dosta, dragi babo!
Moje srce ne izbira,
srce moje samo voli
neimara Minadira.”
Snuždio se na te reči
kralj Ramsenit od Misira, —
„zovnite mi toga mladog
neimara Minadira.”
Snuždio se silni kralju
zabrinuto čelo zbira, —
al' dovode u odaju
bledu senku, Minadira.
Visoko mu čelo bledo
kô papirus blagog Nila,
al' u oku misô tinja
i ljubavi sveta zbila.
Osmehnu se kralj Ramsenit,
osmejak mu brigu vida,
kô oblake s neba sunce
sa čela mu bore skida.
„Neimare Minadire!
Ja i nako nemam sina,
tebe voli moje dete, —
kraljević si od Misira!”
Uzdahnô je Minadire,
zaneo se, kao da sniva,
mrtvog sluge prihvatiše
vajaoca Minadira.
Prilete mu beli golub,
prilete mu Valadila,
nije mogla dosta brzo,
kako ga je željna bila.
Kako ga je željna bila
duša joj je izletila,
a ostade belo telo,
osta mrtva Valadila.
Žao beše starom kralju,
Ramsenitu od Misira,
što radošću prevelikom
ubi ćerku, ubi sina.
dok nališe samrtnikom
sveta ulja i mirisa,
izdahnô je već i stari
kralj Ramsenit od Misira.
Poviše im belo telo
u pokrove od papira,
a po njima napisaše
od ljubavi šta sve biva!
Ispisaše ljubav njihnu
na pokrovu od papira,
nema take pripovesti
od Indusa pa do Nila!
Izvori
[uredi]- Antologija srpske književnosti [1]
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Laza Kostić, umro 1910, pre 114 godina.
|