Miloš u Latinima (Šapčanin)/3

Miloš u Latinima (Šapčanin)
Pisac: Milorad Popović Šapčanin
TREĆA POJAVA

TREĆA POJAVA
MILOŠ OBILIĆ s BANOM. Za njima ostala srpska i latinska gospoda. Levo, na uzvišenom mestu, u prestonim stolicama, Miloš s banom. Do Miloša POLIHRONIJE, odličan srpski kaluđer. Oko levog stola stanu srpski vitezovi; za desni sto otac opat, do opata latinska gospoda, a na uzvišeno mesto gospođe principkinje — svi u starom mletačkom odelu, najživopisnije boje. — Svi stoje na svojim mestima. — Mala pauza — tišina.

BAN:
Da čujemo, braćo, povelju!
POLIHRONIJE (Stane na sredu. Pri svečanoj tišini razvije dugačak pergamenat, i čita):
     Va Hrista Boga blagoverni Stefan knez Lazar, po milosti božjoj samodržavni gospodar Srbljem i „Podunaviju”.
     Našem vernom i plemenitom gospodinu banu od Kotara i Primorja naše pozdravlje.
     Šiljemo našeg velikog vojvodu i vlastelina carstva mi, Miloša Obilića, radi dohotka srpskog, kako je ugovoreno i utvrđeno velikim kraljem i carem Stefanom i blagočastivim kraljevima našeg velikog praroditeljskoga doma. I poručujemo u ljubavi vašoj vernosti da dohodak srpski predate našem poslaniku, kojem smo izdali povelju: da u ime naše i naše blagoverne gospođe carice Milice primljene perpere preda vašoj vernosti, da ih podeli: polovinu Hristovim hramovima u Primorju bez razlike vere, a drugu polovinu da preda monasima iz Svete Gore, za vaše i naše zdravlje, kao što im je to svagda uredno izdavano od naših i vaših praroditelja.
     Dano u našem dvoru, Kruševcu,
                                                                                                                                                Lazar.
SVI:
Živeo car!
BAN (govori. Svi još stoje):
Zdravo da si Miloš-Obiliću,
Krasni orle iz erpekoga jata!
Ja se klanjam tvome Gospodaru,
Našem caru, srpskom knez-Lazaru,
Koj’ nam posla tako mila gosta,
Da podiči Kotar i Primorje.
Zdrav mi budi u mojemu dvoru
I od srca vesel’ se, viteže!
SVA GOSPODA I GOSPOĐE (Kor):
Svak’ nek’ peva star i mlad!
Srpsko carstvo naš je grad —
Kad nam dođe crni dan,
Napadne nas Talijan,
Rimska sila, besni dužd
I ma koji narod „čužd”,
Pomoć nama daće Bog
Iz Kruševca carevog!
Da nam živi Lazar car!
Za pehar!
(Kucaju se i piju).
MILOŠ:
Hvala tebi od Kotara bane,
Sjaj-čelenko kićenog Primorja.
Ja se junak malo i postideh
Sa sladosti laskave besede.
Na maču mi ruka hitlenija,
Al’ mi jezik pospor, gospodine,
Ne umem ti lepe kazivati,
Al’ ti velju sa srpskom prostotom,
I za mene i za moga cara:
Hvala!
(Svi sedaju.)
JEDNA GOSPA:
Zazor mi je, al’ ću govoriti.
Pitala bih lepog gospodina,
Što nam dođe iz grada careva:
Prošao je gore-dol Kotarom,
Od čega mu srce zaigralo?
MILOŠ:
Stajah juče na gornjem bedemu,
Sa bedema gledah u pučinu,
Sinje more u nebo s’ rasulo,
Sunce seda, a ja mu pokliknuh:
Aoh, Bože, da velje lepote! —
Tad mi, gospo, srce zaigralo.
DRUGA GOSPA:
Sinje more svojina je sveta,
Al’ ne Kotar i njeg’vo primorje:
Zar u gradu, ni na koju stranu,
Ne zamače viteško ti oko?
Ovde pada veliko gospodstvo
Iz Napulja i ponosnog Rima,
Videli su sjaja i lepote:
Al’ se našem gradu zadiviše!
Vitezi su duše plahovite:
Moraš i ti divit’ se, viteže!
MILOŠ:
Pravo zboriš, ponosita gospo!
Vodio me gospodine bane (klanja mu se)
U sadove svojih pradedova:
Tu porasle smokve i masline,
Vetar piri, a maslina miri,
Tad pogledah’ vaše plavo nebo;
Kliknuh: Bože, drage pitomine,
Da mi ju je prenet’ do Kruševca.
POLIHRONIJE:
Pa što vam je riba vaskolika,
Nema takve na samom Ohridu,
Da su ovde Žiča i Dečani —
Lasno bi se prepostili posti.
OPAT:
Za to j’ bolje držati se Rima,
Koji veli: i posti i mrsi!
POLIHRONIJE:
Dobro j’, oče, i ’vako bez Rima.
OPAT:
Obrij bradu, pa kako si ličan,
Ne bi bilo lepšega opata!
POLIHRONIJE:
Bolje pusti, da t’ poraste brada:
Pa da budeš iguman u Duži.
JEDAN LATIN:
Pristajete l’, braćo, na opkladu:
Dajem svakom stotinu perpera,
Koji vide popovske ljubavi!
DRUGI LATIN:
Dva su popa gotova parnica.
POLIHRONIJE:
Lakše, lakše, brzi Latinine:
Kakva drva, onakva ti gora;
Kakvi ljudi, onakvo sveštenstvo!
Mi ne znamo, bule i vulgate,
Poprosti smo, ka’ što smo sazdani,
Al’ ako te iznevere ljudi,
Laskavoga i mudričkog kroja,
Pa zaželiš ljubavi i bratstva,
Potrudi se našem manastiru:
Vaistinu, kajati se nećeš!
DRUGI LATIN (Pije):
A kakvi su vaši manastiri:
Ude hište, od drva i kala,
Zazor u njih Boga prizivati.
JEDAN SRPSKI VITEZ:
Nek’ je služba ugodna i čista,
Bogomolja — može bit’ i skromna.
DRUGI LATIN (Držeći pehar):
Kad ko nema, mora da je skroman;
Mi imamo, zato s’ ponosimo.
(Uzrujanost međ srpskom gospodom.)
BAN:
Mir, gospodo! Prepirke je dosta!
Nije naše raspravljati ovde:
Čije li su crkve golemije.
OPAT:
Svoje hvalit’ pohvalno je delo.
Crkva voli da je verni hvale.
A imamo s’ čime i podičit’:
Naše crkve u svem Srpstvu nema!
DRUGI LATIN (Ohrabren, napit, malo ljuljajući se, razdraženo):
Pogle tamo, vojvoda Milošu,
To je naša crkva Dimitrija,
Kolika je! Vi nemate veće.
A lepa je, da je lepše nema
U svem vašem carstvu prostranome.
SRBI, SVI (staju na noge, sa žalosnim i gorkim osmehom):
Zar?
(I Latini ustaju svi.)
BAN (stišavajući):
Mir, gospodo; besede je dosta!
MILOŠ (vatreno odvoji se, obiđe sofru i stane na sredu, okrenuvšn se latinskoj gospodi):
Nije dosta bane gospodine!
I meni se jezik odrešio,
Ja sam rečit kad mi dušu takne,
Oštra bodlja nepravde i rugla.
Slušasmo vas, a sad čujte našu:
Hvalite nam crkvu Dimitriju?
Mi štujemo vašu svetu crkvu,
Nek se u njoj božje ime slavi!
Al’ imamo i mi bogomolja,
Carevinom bele s’ k’o krinovi —
Pa našto vam da se hvališete?
Polihronije:
Vi ste mudri, gospodo latinska,
Jeste mudri, al’ zborite krivo:
Da vi znate naše manastire....
MILOŠ:
Naših slavnih cara zadužbine!
GOLUBAN (sa strane, za se):
Kakovi su i koliki su!
Sad ćeš čuti, latinska gospodo!
MILOŠ (stav na sred dvorane, napred, ponosito):
Hvalite se crkvom Dimitrijom?
Ta crkava u zemlji imamo!
„Da vidite Lavru Studeničku
„Nedaleko od Novog Pazara;
„Da vidite Đurđeve Stupove
„Kod Deževe, prastarih dvorova, —
„Zadužbine cara Simeuna;
„Da vidite čudo neviđeno,
„Bel’ Hilendar, u sred Svete Gore,
„Zadužbine Save svetitelja
„I njegova oca Simeuna....
GOLUBAN (za se):
Pamtićete srpsku litaniju...
MILOŠ:
„Da vidite Žiču kod Morave
„I kod Ibra više Karanovca;
„Sopoćane, Rašci na izvoru,
„Zadužbine svetoga Stevana,
„Srpskog kralja, prvovenčanoga;
„Da vidite Papraću veliku
„Viš’ Zvornika, Spreči na izvoru
„Pod visokom gorom Borogovom,
„Zadužbinu Vukana župana;
„Da vidite Visoke Dečane
„Kod Prizrena grada bijeloga,
„Zadužbinu kralja dečanskoga;
„Da vidite Raču, „zadužbinu”
„Kod Sokola, ukraj vode Drine;
„Da vidite „namastir” Tronošu,
„Kod Loznice na rjeci Tronoši,
„Zadužbinu braće Jugovića;
„Da vidite slavnu Ravanicu
„U Resavi niže Paraćina
„Zadužbinu našeg gospodara...
„I ostale srpske manastire
„Da vidite, pak da se divite:
„Kakovi su, i koliki li su“
Šta je vaša crkva Dimitrija?
Ta ja ću je, gospodo latinska,
Prebaciti mojim buzdovanom.
(Ćutanje, među Latinima sumnja.)
OPAT:
Jesi junak, gospodokog kolena,
Al’ da našu prvostonu crkvu
Ti prebaciš? — Ja ti ne verujem.
GOLUBAN (za se):
Bolje b’ bilo pope, da veruješ.
PRVI LATIN (Latinima):
Da l’ će topuz hitnut’ preko crkve?
Ne znam... al’ je prebacio hvalom.
(Smej mukli među Latinima. Srdžba među Srbima.)
GOLUBAN (za se):
Smejete se? Lakše, lakše malo:
Imaćete kada i plakati!
DRUGI LATIN (isprazniv pehar):
Čuješ li me, srpska vojevodo,
Latini su stare neverice,
To veruju što očima vide!
Evo tebi hiljadu perpera
Ako crkvu topuzom prebaciš.
MILOŠ:
Dozvoljava l’ bane gospodine?
BAN (slatkim lukavstvom):
Mome gostu sve je dozvoljeno.
(Latini radosni; među sobom zbore živo, posmešljivo.)
GOLUBAN (za se):
Kad je tako, odoh po topuza,
Suđeno mu letet’ pod oblake. (Ode.)
MILOŠ (k Polihroniju):
Daješ li mi blagoslova, oče?
POLIHRONIJE:
Crkva j’ svaka božji dom na zemlji,
Vređat’ Boga u njegovu dvoru,
Greh je. Ja ti ne bih dozvolio,
Da na crkvu hitaš buzdovana.
Dimitrija j’ opatova crkva,
Čija crkva onog i blagoslov.
OPAT:
Kad bih znao e ćeš prebaciti,
I ja bih ti tako govorio,
Ali znadem preturiti nećeš,
Pa zato ti dajem blagoslova.
MILOŠ:
Al’ ako ga budem prebacio?
OPAT:
Onda (usteže se, gledeć’ u Latine).
LATINI:
Oče, greh na naše duše!
OPAT (lukavo):
Sav greh htedoh ja na svoja pleća,
Al’ eto ga deca razgrabila.
MILOŠ (podignuv oči):
„Prosti, Bože, i prebela crkvo!
„Da se jednom bacim preko tebe:
„Neću na te nego preko tebe!”
Golubane!
GOLUBAN (koji baš ulazi s topuzom):
Tu sam, gospodaru!
MILOŠ:
Buzdovan!
GOLUBAN:
Evo hale. (Za se.) Nakostrešila se!
Bogme ta će jada počiniti,
Dok je Miloš samo prstom takne,
Pa se, luda, dokopa oblaka.
MILOŠ (dotle skine gornju haljinu, zasuče desni rukav, uzme buzdovan u desnicu. Među gospodom najveća tišina. Gospodski se penje na balkon, za njim ban, opat i Polihronije. Oni, iza njega, stoje na balkonu, a za njima, po stepenicama i na sredini sale, Latini i Srbi. Miloš, popev se još za jedan stupanj više, hitne buzdovan. Svi se malo jače prignu ka otvoru od balkona i gledaju. Još jača tišina.)
(Pauza.)
JEDAN LATIN (mašuć’ glavom):
Bogme preturio!
DRUGI LATIN (mrsko):
Ni'je preturio!
GOLUBAN (pred svima):
Preturio, bogme, te još kako.
Nego hod’te da vam šapnem jednu:
Zamolite dobroga opata,
Da vam malo mise poočita,
Da se kome štogod ne dogodi.
Milošev je topuz samovolja,
Ludoglav je, počiniće jada,
(U taj mah čuje se pad topuza, tresak i krhanje prozora i nešto jauka).
Ne rekoh li? (Za se) Sad će, Golubane.
Nekome se, bogme, prismučilo.
(Bliži žagor i jauk).
Šta ćeš, brajko; ko te je terao
Da podmećeš slabačko ti pleće:
Kakva ti ga hala počešala:
Znaćeš vazda mene i uštape.
(Ulazi manja gomila; s njome napred Antun; za njim zvonar. Goluban, videvši vezanu levu ruku Antunovu, za se)
Još na zemlji ima božje pravde.
Pobegao, bratan, u Latine,
Al’ ga stig’o srpski šestoperac:
Tako svakom bratu Srbljaninu,
Kom je teško u svojemu jatu.
ANTUN (staje na sredu; oko njega kupe se Latini):
Ja se desih u crkvenoj porti
(mršti se od bola).
Kad je topuz dole potegao;
(isto mrštenje).
Okrznu me malo držaljetom,
Izbio mi lakat iz čašice:
Pamtiću ga... jaoh! celog veka.
(Svi oko njega i sažaljevaju ga).
OPAT (pritvorno):
Šta ćeš, sinko, sudbina ti takva;
Šta te snašlo popretrpi malo,
Svoju sudbu trpljivo ponesi.
Kad te boli, seti s’ Isukrsta.
ANTUN:
Ovo j’ oče, rana od samrti,
Mučno ću je, jadan, preboleti.
GOLUBAN (vukući ga k sebi):
S nama hajde, da te vodim doma;
Naša gora prepuna je bilja,
Naći ćemo bilja lekovitih:
Pa zahvali Bogu u Dečani,
Što ne osta glava u Primorju.
OPAT (lukavo):
Mudro zboriš, sine Golubane;
Svoja zemlja najbolja vidarka,
Tuđina je maća bolesnikom;
Hvaljen Isus što na tome prođe,
Promisao tako uredio,
Što odsudi tako mora biti:
A nama je njemu s’ pokoriti.
ZVONAR (dolazi žurno, sav zaduvan, jedva govori):
Gospodine, gospodin’ opate!
U kaptulu jadi neviđeni:
Buzdovan ti okna polupao,
Ikone ti svete oborio,
Pobio ti ptice i kučiće,
I kornjače i bele zečeve;
Razlupane boce i čuture,
Prosulo se preko ćilimova
Kipar-vino i Lakrima Kristi;
Propali smo, gospodin’ opate!
OPAT (gotovo da padne u nesvest. Pridržavaju ga):
Muči, robe, dalje ne govori,
Preseć’ ću ti zloglasničko grlo!
Tesna Vlahu srpska carevina
Pa došao da pusti Primorje.
Sila srpska u podgrlac došla!
Čuješ li nas, bane gospodine!
Miloš nam je naružio crkvu,
Daj ga njojzi, da mu ona sudi:
Nek zna šta je sudija latinska,
Neka večno trune u tamnici!
(Iznemogao, poražen pada na sto.)
POLIHRONIJE:
Miloš nije na te kidisao;
Dao si mu blagoslov za crkvu,
A crkva ti blagoslova vraća:
Svetov’o si „dugotrpenije”,
Sad ponesi i ti teret krsta;
Ugledaj se na Isusa Hrista,
Kao što si reka’ Antoniju!
LATINI (uzrujani):
Nije pravo, bane-gospodaru,
Ruši crkvu i njenu obitelj.
BAN:
Stišajte se, gospodo-vlasteli;
Miloš nikom krivo ne učini!
Žao mi je sa zloga slučaja,
A Milošu jošte ponajteže.
Vi ste, deco, potegli opkladu,
Položite hiljadu perpera,
Reč zadanu valja iskupiti.
Miloš:
Primam, bane, hiljadu perpera,
Pa poklanjam gospodin’ opatu,
Da opravi kaptul porušeni,
Da napuni boce rumenikom,
Da opravi što usud pokvari.
OPAT (iznenađen darom, ustane naglo, obradovan):
Imaš pravo, gospodaru bane,
Opklada se mora namiriti:
Kaptul prima hiljadu perpera,
Dar dostojan takoga junaka
Kao što je Miloš Obiliću.
(Povraća se mir i živost. Samo oni Latini, koji su ušli u opkladu, seli i pokunjili se.)
BAN (veseo):
Kad je tako sve na miru prošlo,
Šta mislite, gospodin’ opate,
Čim Miloša gosta da darujem?
OPAT:
Birat’ poklon, to priliči tebi.
BAN:
Ja bih rek’o da će lepo biti,
Da s Milošem savez učinimo .
LATINI:
Savez?
BAN:
Da ga ovde oženimo.
Eto mojih kćeri i sestara:
Neka bira, koju srce hoće,
Da ga dvori, da ga razgovara,
Da j’ oboma milo živovati.
OPAT (lukavo smešeći se, pogleda gospođe):
U po sveta nema take dece,
Kao što su naše principkinje:
Ta gledni ih samo, Obiliću!
(Miloš se snebiva; principkinje se nameštaju, uspijaju i uzimaju što bolje poziture.)
POLIHRONIJE:
Zet tvoj, biti, gospodine bane,
Dika b’ bila svakome junaku
U širokoj našoj carevini;
Al’ naš Miloš, da ga Bog poživi!
Ukrao je srce knjeginjici:
Leposava odavna ga ljubi,
Pa smo decu letos zaručili;
Pa mi reče mlada verenica:
Pripazi mi, oče, na Miloša,
Da ga koja ne zbuni Latinka:
Zlatotkanu daću ti felonu
I golfiju od livena erebra —
Glave evo, ne dam vam Miloša!
(Gospe se namršte. Miloš im se približi i pokloni. Mlađim Latinkama drago, a gospe nastave s njima suhoparan, nem govor.)
MILOŠ (k banu):
Al’ evo ti moje mišce dajem,
S njome; bane, moje pobratimstvo.
Budeš li mi kadgod na nevolji,
Evo mene i mojih drugova!
Od Mletaka čuvaj nam primorja!
U duždima nemaš prijatelja!
Ako su nam vere raznolike,
Jedna ista krv nam u žilama,
A oboje srpski govorimo:
Protutnjiće duždi i Mlečići,
Sve će proći, samo narod neće;
Da Bog živi ceo narod srpski!
SAV ZBOR (peva):
Svak nek’ peva, star i mlad,
Srpsko carstvo naš je grad, i t. d.
GOLUBAN (Antunu): Hajd’, spremaj se, crni ojađeniče, da grabimo još za žgove glave! Hvali Boga, što si i tako prošao. (Drmusa ga.) Eto vidiš (drmne mu glavu) još je čitava; — tamo ću ti dati očitati Vasilijevu i tri paraklisa. Posle — pamet u glavu! (Približi se Polihroniju, izdvoji ga malo napred, dalje od ostalih.) Požur’mo se, oče, ka Kruševcu! Ja kakvi su lukavi Latini, a mi opet potvrdoglavi, sve se bojim kakva sijaseta. Sad prođosmo dobro, ali Boga mi oče... (maše glavom).
POLIHRONIJE:
Ne plaši se, moje čedo drago!
Jeste Miloš junak od junaka,
Ali mu je i mudrost u glavi,
A u grud’ma anđelska čistota:
Kud god hodi, Bog ga rukovodi.

(Zavesa pada.)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milorad Popović Šapčanin, umro 1895, pre 129 godina.