Miloš Obilić (Jovan Subotić)/47
| ←Deseti prizor | Miloš Obilić (Jovan Subotić) Pisac: Jovan Subotić JEDANAESTI PRIZOR |
JEDANAESTI PRIZOR
CARICA MILICA (dođe naglo s desne strane):
Sine!
STEVAN (pođe pred nju).
CARICA MILICA (opazivši ga):
Je si l’ živ? Jesi l’ čitav?
Glas se prosu da te tu ubiše!
STEVAN (pokazujući na Vuka):
Brankovića Baošić probode!
CARICA MILICA (iznemogla):
Život mi se u srcu prekinu.
Daj mi stolac. Sad ću se srušiti.
STEVAN (donese joj stolac.)
CARICA MILICA (sedne, kad malo k sebi dođe):
Hvala Bogu, kad nije istina.
(Ustane i digne ruke k nebu.)
Strašni Bože! Prestani! Dosta je!
Četrnajest grdnih rana pljušte
Na mom srcu sve za prisnim rodom,
A petnajsta najgrđa zija mi
Za kukavnim, za mojim narodom:
Ako ima jošt za nas gromova,
Sve na moju pusti ih, oče, glavu,
A narod mi i sinove poštedi!
STEVAN (uzme je pod ruku):
Umiri se: beda će prestati.
Po tvojoj je mir utvrđen volji.
BAOŠIĆ (je međutim došao bio s ljudma, koji iznesu mrtvo Brankovićevo telo, a on stane s druge strane.)
CARICA MILICA (udari se u grudi):
Jao, Milevo, grdna rano moja!
BAOŠIĆ:
Nemoj biti grudi za Milevom:
Ta ona nam državu spašava!
STEVAN:
Za sada je Srbija spašena.
Bude l’ sloge i ljubavi k rodu,
Sve možemo jošte povratiti.
Jedna bitka narod ne zakapa.
BAOŠIĆ:
Zeta će uvek stojat’ uz Srbiju.
Tek Srbija neka čini svoje.
CARICA MILICA (uzdigne se veličanstveno):
Čujte živi, čujte nerođeni:
Proklet bio ko rod svoj izdao!
Blagosloven ko za narod strada!
ZASTOR PADNE
|