Miloš Obilić (Jovan Subotić)/46
| ←Deveti prizor | Miloš Obilić (Jovan Subotić) Pisac: Jovan Subotić DESETI PRIZOR |
Jedanajesti prizor→ |
DESETI PRIZOR
Baošić uvede Osman-pašu
OSMAN-PAŠA (pokloni se).
STEVAN:
Osman-pašo, da li mir donosiš?
OSMAN-PAŠA:
Mir, despoto!
STEVAN:
Ali kakav pašo!
OSMAN-PAŠA:
Koji Murat ponudi Lazaru.
STEVAN:
Da mu damo za ženu Milevu...
OSMAN-PAŠA:
I u ratu pomoć savezničku.
A on tebi daje svu Srbiju
Kako ju je i otac ti drž’o.
STEVAN:
A sa Vukom? Šta će biti s Vukom?
BRANKOVIĆ (čuvši svoje ime iziđe iz svog’ zaklona.)
BAOŠIĆ (opazi ga i stane mu se približavati tiho, da ga onaj ne opazi).
OSMAN PAŠA:
Kad car Vuku polu carstva dade,
Mišlja, da ga to po ženi ide;
Al’ sad kad je pobolje izvešćen,
Branković ti
BRANKOVIĆ (sluša u najvećoj pažnji).
BAOŠIĆ (mu se sasvim približi).
OSMAN-PAŠA:
Mora zemlju vratit’,
I sme samo ono zadržati
Što mu milost tvoga oca dade.
BRANKOVIĆ (polučujno):
O, prokleti otrovnici!
OSMAN-PAŠA:
Ja odovud uprav’ k njemu idem.
I ako me ne hte poslušati,
Imam ferman da ga odmah vodim
Kao sužnja u grad u Filibe.
BRANKOVIĆ (preti mu):
Raduj se Turčine.
(Hoće da ide.)
BAOŠIĆ (uhvati ga za rame i izvuče na sredu).
BRANKOVIĆ (trza se, pa kad vidi da se ne može da otrgne progovori tiho):
Puštaj zete, zar ćeš da me uhvate.
BAOŠIĆ (kad vidi ko je trgne se i ispusti ga viknuv):
Vuk Branković.
BRANKOVIĆ (hoće da beži, no međutim mu je s druge strane stao Stevan).
STEVAN (videći ko je trgne mač i pođe da ga probode):
Umri izdajico!
(No uzdrži se i spusti sablju.)
No ne! Moj ti je otac oprostio...
A k tomu je ovo moja kuća.
BAOŠIĆ (u čudu):
O, izrode, zmijo, izdajico,
Kako drznu doplazit’ ovamo.
BRANKOVIĆ (kao uvređen):
Pa zar i ti tako, Baošiću!
BAOŠIĆ:
A ima li u zemlji čoveka
Koji tvoje ime ne proklinje!
Tvoja sestra moja verenica
I ležući plače i ustajući
Što ju jedna s tobom rodi majka.
BRANKOVIĆ (podrugljivo):
Ja otidoh sa polja Kosova,
A ti jadan tamo i ne dođe.
Ako kogod sme mi što i reći,
Ti ne treba da pomoliš zuba.
BAOŠIĆ (u gnjevu):
Ja ne odoh u boj među braću
Što me bolest za odar priveza.
A da bijah onda na Kosovu
Ne bi ti živ s njega otišao.
No što onda učinit’ ne mogoh,
Učiniću ovde, izdajico!
(Trgne mač i probode ga.)
Umri izrode!
(Okrenuvši se k Stevanu.)
Prosti gospodaru!
Svi vlasteli zavet učinismo,
Da ćemo ovog ubit’ izdajicu
Gde ga prvi ubiti uzmogne.
STEVAN:
Tu je kazan puno zaslužio.
Samo u mom da ne pane dvoru.
OSMAN-PAŠA (za sebe):
Sad ga bar ja ne moram trovati.
STEVAN (k Osman-paši):
Osman-pašo, ugovor je primljen.
OSMAN-PAŠA (pokloniv se):
Sve je u redu, kad ti tako reče.
BRANKOVIĆ (umirući):
Oprosti mi... Bože... Ti Stevane...
Kaži... mojim... sinovima... da je...
Bolje... sto... put... život... izgu.. bi... ti...
Neg... no.si.ti... ime... iz..d.a.j.i..ca!...
(Umre)
STEVAN (Baošiću):
Reci ljud’ma neka ga iznesu.
BAOŠIĆ (ode).
STEVAN (k Osman-paši):
Za koji dan sestru ću ti dati
Pak je vodi caru vereniku.
OSMAN-PAŠA:
Čas najlepši biće mi u životu
Kad svom caru privedem caricu.
(Pokloni se i ode.)
STEVAN (ode k Brankovićevom lešu, pogledi ga podugo p’ onda rekne):
O! da s tobom iz srpskog naroda
Za sve veke izdaja uginu!
|