Miloš Obilić (Jovan Subotić)/35
| ←Trinajesti prizor | Miloš Obilić (Jovan Subotić) Pisac: Jovan Subotić ČETRNAESTI PRIZOR |
Petnajesti prizor→ |
ČETRNAESTI PRIZOR
Jusuf-paša uđe.
MURAT:
Važne moraš da nosiš glasove
Neobično oči ti sevaju.
JUSUF-PAŠA:
Klanjam ti se, čestiti padišo,
Klanjam ti se do zemljice crne.
Dva su glasa koje ti donosim,
Ne znam koji od kog je važniji.
MURAT:
Kazuj samo, gotov sam ih čuti.
JUSUF-PAŠA:
Glas mi naše doneše uhode
Da su Srblji sinoć dokonali
Kao danas na nas udariti.
MURAT:
To mi nije glas najpovoljniji;
Kurd-Alija jošte nam ne dođe.
(K Osmanu.)
Idi, pašo, i prepravi vojsku,
Ako dođu da smo na tetiku.
OSMAN (ode.)
MURAT (k Bajazitu):
Idi i ti digni janičare
Pa na prve stani straže, sine!
BAJAZIT (ode.)
MURAT (K Jusufu):
To bi bila jedna od novina...
Hajde sada i drugu mi kaži.
JUSUF-PAŠA:
Prebeže nam Obilić vojvoda!
MURAT (začuđen):
Je l’ istina? Ta nije mogućno!
JUSUF-PAŠA:
Istina je. Eto ga pred vrati.
MURAT:
A što ga je amo doteralo?
JUSUF-PAŠA:
Kad car Lazar moje pismo dobi
Izdajicom nazva ga pred svima.
A on sada da mu se osveti
Dođe tebi da ga pod skut primiš.
MURAT (veselo):
No i ta mi želja se ispuni.
Pazite ga k’o najboljeg druga,
Poštujte ga k’o da krunu nosi.
Sa njime smo Srbiju dobili.
JUSUF-PAŠA:
Hoćeš li ga pred sebe pustiti?
MURAT:
Kako možeš i pitat’, veziru!
Neka dođe: uvedi ga samo.
JUSUF-PAŠA (iziđe.)
MURAT:
Kažu ljudi da je Lazar mudar.
Ali malo mudrosti pokaza
Kad na jedno dušmanina pismo
Desnu sebi sam odseče ruku.
|