Milenko i Blagoje
| Milenko i Blagoje (1831) Pisac: Vladislav Stojadinović Čikoš |
— Gle Blagoja! Kud ti težiš? Valjda na oranje?
Daj da ti plug vidim i na njemu opranu. Gle! ni
Jarma čestita nemaš, kakve su ti palice! E, moj
Brajko! Zaliveno srebrom kod mene sve, da je milo
Svakom ji gledati. Tvoje spram volova palice nisu.
Volove dobre imaš, neg’, šteta, plug ti je skrpljen.
Šta za jelo nosiš u torbi, je l’ pšenični hlebac?
O čuda, proja! I jošt s’ usiljavaš pri suvom komadu
Proje i šaki vode na takvoj prepeki sunca
Zemlju, neoranu kadgod, prevrćati, — baš si bez mozga!
Ja ni sluge ne šiljem na polje sa mršavim ručkom.
— Lako je tebi, Milenko! — smejući se Blagoje gro’tom, —
Plugom se dičiti, — reče; je od oca ti ost’o.
Sam da si tekao, ne bi ni gole palice tvog za
Veka imao. Plug mi se ako pokvari, udešam
Sam; a ti ni oritka držati, ručice nit’ znaš.
Hajd’ nek’ ti oru sluge, — oni ti oru za platu.
Tuđin nikad nije radio svojski, i žećeš, Milenko,
Kukolj i aptu; hrani ji samo i poj, da ne trpe
Glada i žeđi kod tebe; ti ćeš skoro pored njih.
Proja mi pada na znoj i voda slađa, Milenko,
Neg’ tvoje tebi poslastice stranim sa vinom. U sreći
Ne ponesi se! Naplotak jedan iz blata, u blato drugi.
Dosta je. Dug da ne budem: Sve je Milenku
Blagoje redom pogodio: hleba prosi od slugu.
1831.
Izvor[uredi]
- Leskovac Mladen, Antologija starije srpske poezije, Matica srpska, SKZ, Novi Sad, 1964, str 198.
|