Milan Narandžić/X
X
Jedno predveče šetam se ovamo onamo, kad koga vidim — mog Branka. Sav od sunca ispečen, inače zdrav, divljeg izgleda, rekao bi' da je među risovi i lavovi živeo. On u mene, a ja u njega gledim.
"Ta jesi l' ti, brate Branko?"
"Ta jesi l' ti, brate Milane?"
Možete si misliti kako nam je bilo.
On je onaj isti dan stigao. Pitam ga gdi je bio, šta je radio. On mi na to odgovori: da ga nikad o tome ne pitam, da on to samo za sebe zadržava, da je zadovoljan bio, al' došao je natrag da reč obećanu održi i da vidi svoju braću i rodove, jer ga je to vuklo natrag, inače ne bi natrag došao, premda je svašta dosta preko glave prometnuo. Na to uzdane i ućuti.
Siroma Branko mlogo je morao stradati. Njega je tuđe sunce jako peklo. Na licu mu se vidile borbe preko koji je prolaziti morao.
Ja sam se jako obradovao kad sam ga vidio, al' samo jedno me počelo mučiti.
Koliko sam već truda položio, da se kod milostive umilim, pa sve je zabadava ako se Branko pokaže. Ona će odma oladneti prama mene.
Pitam ja Branka šta on misli o milostivoj.
On kaže sutra će posetiti svoju blagodeteljku.
Kad sam to čuo, mal' me šlog nije udario.
Pitam ga dalje, ima li on kakove dalje namere onde. Kaže: „Ni najmanje". On je sasvim na drugoj stazi.
Onda mu počnem prepovedati sve šta se sa mnom zbilo odkako se videli nismo. Kažem mu da mi je pun izgled da ću milostivu za suprugu dob'iti. On kaže da mi je prosto.
No to meni još nije dosta. Samo jedanput na sokaku neka ga vidi, pa zbogom moja srećo.
Zamolim ga da ne ide milostivoj; kažem mu zašto. On se nasmeje, pa obreče. No još ni to nije mi dosta. Zamolim ga da, kad je na sokaku vidi, da se ukloni da ga ne vidi. I to će učiniti.
No sad sam postao tek pravi mučenik. Već ujutru rano ja kod Branka, jer se bojim da će ga milostiva, bez da on hoće, gdigod videti. Tako sad moram uvek da sam sa Brankom. Kad idemo po sokaci, a ja pazim na sve strane, kanda od kakvi' kreditora zazirem, pa vidim li izdaleka kakovu tek na formu milostive, a ja vučem Branka u drugi sokak. To je dosta mučno bilo za mene kad sam morao tako stražariti Branka, a on siroma', kao kakav arištanac sve po zapovesti mojoj čini.
Tako jedanput spazim na blizu milostivu. Branko pored mene ide. Već smo nablizu bili, no nasreću nije nas spazila; gledala je na stranu na neki mašamodski dućan, a ja brzo okrenu' Branka, pa kad je pored nas prošla, a mi smo jedno drugom s leđa bili, na ja poklonim se i pređem k njoj, a Branko ukloni se.