Međedović

U nekakom selu pođu žene u planinu da traže divljega broća, i tako vrljajući po planini, jedna od nji zađe i dođe pred jednu pećinu iz koje iziđe međed, te je uvati i odvede unutra; i nođe živjeći š njime, žena zatrudni i rodi muško dijete. Pošto dijete malo poodraste, žena se nekako ukrade i uteče u selo kući svojoj. Međed je jednako koješta donosio i dijete ranio, kao mu prije i mater. Kad dijete naraste poveliko, ono navali da ide iz pećine u svijet. Međed ga stane od toga odvraćati, govoreći mu da je on jošte mlad i nejak, a u svijetu ima zli zvjerova koji se zovu ljudi, pak će ga ubiti. I tako se dijete malo poumiri i ostane u pećini. Poslije nekoga vremena dijete opet navali da ide u svijet, i kad ga međed drukčije nije mogao odvratiti, a on ga izvede pred pećinu pod jednu bukvu, pa mu reče: „Ako tu bukvu možeš iščupati iz zemlje, onda ću te puštiti da ideš u svijet, ako li ne možeš, još valja da šjediš kod mene.“ Dijete spopadne bukvu, pa povuci tamo, povuci amo, ali ne može da je iščupa; onda se opet vrati s ocem u pećinu. Kad poslije nekoga vremena dijete opet navali da ide u svijet, međed ga izvede pred pećinu i kaže mu da ogleda može li sade iščupati bukvu iz zemlje. Dijete bukvu spopadne i iščupa. Međed mu onda reče da joj okreše grane, pa zametnuvši je na rame kao kijaču da ide u svijet. Dijete posluša oca, i idući tako po svijetu dođe u jedno polje đe se nekoliko stotina plugova bilo sastalo, te orali spaiji. Kad dođe k ratarima, zapita i eda bi imali što da mu daju za jelo. Oni mu odgovore da pričeka malo, sade će se njima donijeti ručak, pa šta ručaju oni onoliki, ručaće i on. Dok su oni još to govorili, a to se pomole kola i konji i mazge i magarci s ručkom. Kad se ručak donese, Međedović reče da će on to sve sam pojesti. Ratari se začude i reknu mu kako će on pojesti toliko jelo što je doneseno za toliko stotina ljudi! On opet reče da oće, i okladi se š njima: ako ne pojede da im da svoju kijaču, ako li pojede, da oni njemu daju sve što je gvozdeno na njiovijem plugovima. Ručak se postavi, i Međedović se naklopi te pojede sve, i još da je bilo.Onda mu oni skupe s plugova sve što je gvozdeno na jednu gomilu, a on usuče nekolike breze, pa sve poveže i natakne na svoju kijaču, pa zametnuvši je na rame otide nekakvome kovaču i reče mu da on od onoga gvožđa skuje buzdovan na onu kijaču. Kovač se primi toga posla, ali mu se učini da je gvožđa mnogo, pa ga sakrije gotovo pola, a od ostaloga buzdovan slupa kojekako. Međedoviću se učini buzdovan mali prema onolikome gvožđu, a i ono što ga je, da nije načinjen kao što bi trebalo. Zato, kad buzdovan nasade na kijaču, Međedović, da bi ga ogledao je li dobar, baci ga u nebo pak se poda nj načetvoronoži, te ga dočeka u leđa. Buzdovan nesrećom kovačevom prsne, onda Međedović razmane kijačom te kovača ubije, pa otide u njegovu kuću i nađe svo sakriveno gvožđe, i odnese ga s onijem komadima od buzdovana drugome kovaču, i kaže mu da mu skuje buzdovan na kijaču, ali mu reče da se ne šali nego od svoga gvožđa dobar buzdovan da skuje, ako nije rad proći kao i onaj prije što ga je kovao. Kovač, čuvši još prije šta je bilo od onoga kovača, skupi sve svoje momke, pa ono svo gvožđe sastave ujedno i skuju buzdovan vrlo dobar koliko se igda moglo. Kad nasade buzdovan na kijaču, Međedović opet da bi ga ogledao, baci ga u nebo, i načetvoronoži se poda nj, ali se buzdovan ne razbije, nego odskoči od leđa. Ispravivši se, Međedović rekne: „Sade je buzdovan dobar“, pa ga zametne na rame i pođe dalje. Idući tako, nađe u polju jednoga čovjeka đe je upregao u ralicu dva vola te ore, i došavši k njemu, zapita ga da li ima što za jelo. Čovjek mu odgovori: „Sade će moja kći donijeti mene ručak, pa ćemo podijeliti što je Bog dao.“ Međedović mu stane kazivati kako je on pojeo sve što je bilo pripravljeno za nekoliko stotina ratara, i zapita: „A šta će sade u jednome ručku biti mene, šta li će tebe?“ U tom ete ti đevojke s ručkom. Kako đevojka ručak postavi, Međedović se odma rukom vati da jede, a čovjek mu ne dadne, nego mu reče: „Ne dok se ne prekrstiš vako kao i ja!“ Međedović, gladan, ne imajući kud, prekrsti se, pa onda počnu jesti, i najedu se obojica, i još im preteče. Međedović, gledajući u ručkonošu, koja je bila krupna i zdrava i lijepa đevojka, omili mu, i reče ocu njezinu: „Oćeš li mi dati ovu svoju šćer da se ženim njome ?“ Čovjek mu odgovori: „Ja bi ti je rado dao, ali sam je obećao Brku.“ Međedović na to rekne: „More šta marim ja za Brka? Ja ću Brka ovijem buzdovanom.“ A čovjek mu rekne: „More i Brko je neki: sade ćeš ga viđeti.“ U tom stane uka s jedne strane, dok se iza brda pomoli jedan brk i u njemu trista i šezdeset i pet tičiji gnijezda. Malo-pomalo pomoli se i drugi brk; ete i Brka. Kako dođe k njima, a on legne ničice đevojci glavom na krilo, i reče joj da ga pobište. Đevojka ga stane bištati, a Međedović, ustavši polagano, raspali svojijem buzdovanom Brka u glavu; a Brko prstom na ono mjesto govoreći đevojci: „Eve vođe me nešto ujede.“ A Međedović opet buzdovanom na drugo mjesto, a Brko opet prstom na ono mjesto: „Eve vođe me opet nešto ujede.“ Kad ga udari treći put, Brko se opet pipne nođe i srdito poviče: „Ta zar si slijepa? Eve vođe me nešto kolje.“ Onda mu đevojka kaže: „Ne kolje tebe tu ništa, nego teve čovjek bije.“ Kad Brko to čuje, on se trgne i skoči na noge, a Međedović već bacio svoj buzdovan, pa bježi preko polja, i Brko se naturi za njim. Međedović, polakši, poizmakne pred Brkom, ali Brko nikako neće da ga se mane. Međedović, bježeći tako, dođe na jednu vodu, i nađe kod nje ljude na guvnu đe viju šenicu, i poviče im: „Pomagajte, braćo, zaboga! Eve me ćera Brko! Šta ću sade? Kako ću preći preko ove vode?“ A jedan od onije ljudi pruži mu lopatu govoreći: „Šjedi na lopatu da te prebacim.“ Međedović šjedne na lopatu, a čovjek razmane njome i prebaci ga na drugu stranu, a on bježi dalje. Malo zatim ete ti na guvno i Brka, pa zapita ljude: „Prođe li ovuda taki i taki čovjek?“ A oni mu kažu da prođe. Brko i zapita: „Kako pređe preko ove vode?“ A oni mu odgovore: „Preskoči!“ Onda se Brko zaleti, pa op preko vode na drugu stranu, pa poćeraj za Međedovićem. Međedović, bježeći uz jedno brdo, vrlo sustane, a kad iziđe na brdo, nađe čovjeka na uzoranoj njivi koji je u torbi o vratu imao šjeme, pa po jedanput zagrabi šakom te sije, a po drugi put u usta te jede. Ovome čovjeku poviče on: “Pomagaj, brate, zaboga! Ćera me Brko, i eve ga sade će me stići! Nego što ću činiti? Sakrij me neđe!“ A čovjek odgovori: „Bome, Brko, nije šala. Ali ne znam đe ću te sakriti; nego odi vođe u moju torbu u šjeme.“ I tako ga uzme u torbu. Kad Brko potom dođe, i zapita ga za Međedovića, on mu kaže da je on odavno onuda prošao, i dosad bogzna kud je otišao. Onda se Brko vrati natrag. Čovjek onaj, sijući žito, zaboravi za Međedovića, i uzme ga ujedanput sa žitom u šaku, te metne u usta. Međedović se poplaši da ga ne proguta, te po ustima vamo namo, dok srećom nađe jedan krnjav zub, te se u njemu ustavi i prićuti. Kad sijač uveče dođe kući,on poviče na snaje: „Dajdete, đeco, one moje zubne čačkalice, nešto me žulja u onome mome pokvarenom zubu.“ Snaje donesu dva velika gvozdena ražnja, pa pošto on zine, poduvre jedna s jedne, druga s druge strane, dok Međedović iskoči iz zuba. Onda se sijač tek opomene, i rekne mu: „A žlje te sakrio! Umalo te nisam prožderao!“ Iza toga, pošto večeraju i stanu se o svačemu razgovarati, zapita Međedović domaćina šta mu je bilo onome zubu te je nako mimo sve ostale pokvaren. A domaćin mu stane vako pripovijedati: „Jednom pođemo nas desetak s trideset konja u Dubrovnik po so. Idući tako, nađemo jednu đevojku kod ovaca, pa nas zapita kuda ćemo, a mi joj kažemo da idemo u Dubrovnik po so; a ona reče: 'Šta da se mučite tako daleko? Eve ima u mojoj pletivači nešto soli što je preteklo kad sam mrsila ovce, mislim da će vi svima biti dosta!' I tako nođe pogodivši se š njome, ona skine s ruke svoju pletivaču, a mi s konja svoje vreće, pa puni i mjeri, dok napunismo vreće za sve trideset konja. Pošto se nođe š njome namirimo, vratimo se natrag. Ovo bješe u jesen, i vrijeme bješe dosta lijepo; ali jedan dan pred noć kad bismo na vr Čemerna, nešto se naoblači, pa okrene snijeg sa šjeverom, da se pometemo i mi i konji. U to se još na veću našu nesreću smrkne sasvim, i tako tumarajući vamo namo, dok jedan od nas srećom nabasa na jednu pećinu i poviče: 'Vamote, braćo! Eve suote!' Onda mi jedan po jedan namo, dok svi uđemo i uvedemo svo tridesetero konja, pa konje rastovarimo i naložimo vatru, te prenoćimo kao u kući. Kad šjutradan svane, a to imaš šta viđeti: mi svi u jednoj ljudskoj glavi koja stajaše izmeđ nekakije vinograda. Dok se mi tome još čuđasmo i konje tovarismo, ne lezi vraže, ete ti pudara od onije vinograda, pa uzme onu glavu s nama te metne u praću, pa okrenuvši je nekoliko puta sebi iznad glave, baci je preko vinograda da plaši čvorke, i kad padnemo na jednome brdu, onda ja pokvarim ovaj zub.“ I na čast vi laž!

Izvor

• Karadžić, V. S. 1870. Srpske narodne pripovijetke, drugo umnoženo izdanje. Beč, u nakladi Ane, udovice V.S. Karadžića. str. 1–7.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Vuk Stefanović Karadžić, umro 1864, pre 160 godina.