Maćeha i pastorka

Bila jedna devojka koja je imala maćiju, pa maćija na nju mrzila da je očima ne vidi za to što je ona bila lepša od maćijine kćeri koju je dovela. Pored maćije omrzne na nju i njezin otac i stane je psovati i biti samo da bi ženi ugodio. Jedan put rekne njemu žena: "Hajde, čoveče, da mi ovu tvoju devojku pošljemo u svet neka sebi sreću traži." A on joj odgovori: "A kuda je znamo, ženo, poslati? kud je devojka sama pristala?" Ona mu reče: "Ti, čoveče, ako ne ćeš to učiniti, ja ne ću s tobom živeti, nego ti nju sutra odmah vodi od kuće, pa je zavedi gde u šumu, odakle sama ne će znati kući doći, a ti se ukradi od nje pa beži kući." On siromah pristane na to i rekne joj. "Barem spremi joj što na put, da ne umre prvi dan u šumi od gladi." Maćija joj umesi pogaču, pa sutradan kako svane, zavede je otac daleko u šumu, pa se ukrade od nje i vrati se kući. Ona sirota ostavši sama tumarala je čitav dan po šumi, ali iz nje nikako nije mogla izići. U tome prispe i mrak i ona se popne na jedno drvo da prenoći, da je na zemlji ne bi izelo kako zverinje. I celu noć su kurjaci po zemlji ispod nje urlikali da je sirota od straha jedva živa ostala. Kad ujutru svane, ona siđe s drveta i pođe opet po šumi ne bi li kako iz nje izišla, ali šuma sve gušća a kraja nikako. Kad se prikuči opet veče, i ona stane tražiti zgodno drvo za noćište, dok u jedan put opazi gde se nešto kroz pomrčinu u šumi belasa. Ona pomisli ne će li to srećom biti kakva kuća, pa pođe onamo. I zaista nađe kuću lepu i veliku; vrata su bila otvorena, ona uđe unutra, kad tamo, sobe ne može lepše biti, i na astalu u jednoj sobi sveća gori. Ona pomisli da je to kuća kakvih pustaija, ali se nije strašila misleći u sebi: "Pustaija se boje samo bogati, ljudi, a ja ih se nemam za što bojati; kazaću im da ću ih svašta slušati i raditi za onu koru hleba što će mi dati." Pa izvadivši svoju pogaču iz torbe prekrsti se i stane jesti. Tek počne jesti, al eto ti jednoga petla, koji stane skakati za pogačom, a ona mu stane po malo mrviti. Ne postaja malo dođe i jedna mala vaščica, stane se oko nje umiljavati, a ona joj odlomi parčence pogače pa je uzme na krilo, počne je milovati, i hraniti iz ruke. Za tim dođe i mačka, ona i mački odlomi pogače pa joj da. Na jedan put čuje veliki bat i mumlanje, sva protrne kad vidi lava gde u sobu uđe, ali lav odmah stade mahati repom, i oko nje se umiljavati; ona se malo oslobodi, pa pruži i njemu pogače, i lav uzme, pa joj stane ruku lizati i ona se sa svim oslobodi pa počne lava milovati i hraniti pogačom, dok u jedan put čuje zveku od oružja, i htede od straha pasti, dok eto ti u sobu uđe nekako stvorenje u medveđoj koži; petao, vaška, mačka i lav otrče odmah predanj, i stanu se oko njega umiljavati i cičati od radosti. Ona sirota ni pomislila nije da je to čovek, nego je mislila da je Bog zna kaka zverka i čekala je samo kad će je spopasti i rastrgnuti. Al to strašno stvorenje skide sa lica medveđu kožu, i zbaci medveđinu sa sebe, i sinu sva soba od njegovih zlatnih haljina. Devojka iza velikoga straha čisto se obeznani kad vidi u gosposkim haljinama prekrasnoga mladića. Ali on pristupi k njojzi, i reče joj: "Ne boj se, draga dušo, ništa; ja nisam nikakav rđav čovek, ja sam carski sin, pa kad hoću da lovim, dođem ovamo, a ovu medveđinu nosim da me ko ne bi poznao, niti i ko zna da sam ja čovek, do ti sad, nego ko me god vidi, misli da sam kaka avet i beži od mene; i u ovu kuću ne sme niko da uđe, ni blizu nje prođe, jer vide i znadu da ja ovde stojim, a ti jedna nisi se plašila ovamo doći, valjada si znala da ja avet nisam?" Ona mu stane pripovedati da ona o njemu i njegovoj kući ništa nije znala, već da je maćija oterala, i sve redom iskaže kako je bilo. Kad on sve čuje, ražali mu se zdravo, pa joj reče: "Maćija je na tebe mrzila, a Bog te miluje; ja hoću da te uzmem; hoćeš li poći za mene?" "Hoću" rekne ona. Sutradan on je odvede svome ocu u dvor, i tamo se venčaju. Posle nekoga vremena izmoli se ona da ide da vidi svoga oca, muž je pusti, i ona se obuče sva u zlato, pa dođe k ocu. Otac joj nije bio kod kuće, već maćija koja kad je vidi, uplaši se da nije pastorka došla da joj se osveti, i potrči pred nju govoreći: "Vidiš, ja sam te na tu sreću uputila." Pastorka je zagrli i poljubi se s njome i s njenom kćerju. Zdravo joj žao bude što oca nije našla kod kuće, ali polazeći dade i maćiji dosta novaca. Maćija za njom preteći pesnicom rekne: "Čekaj nesrećo! ne ćeš ti sama tako ići, odmah sutra i moja će kći." Kad u veče dođe joj muž, a ona počne mu govoriti: "Znaš šta je, čoveče! ja velim neka ide i ova moja devojka u svet da traži sreću, vidiš, onu smo poslali, pa se ne vraća, može biti da do sad zlato na njoj trepti." Čovek uzdahne pa pristane i na to. Sutradan ona spremi svojoj kćeri kolača i pečenja pa je opravi sa ocem u šumu. Otac je zavede kao i onu prvu, pa ode kući. Ona kad vidi da oca nema, počne tražiti put kući, pa naiđe na onu kuću u šumi odmah; uđe unutra, kad vidi da nigde nikog nema u celoj kući, zaključa vrata, govoreći: "Sam Bog da dođe ne ću mu otvoriti." Izvadi iz torbe pečenje i kolače pa metne na astal i počne večerati, al eto ti petla, vaške i mačke, stanu se oko nje umiljavati da bi im što dala, a ona kao besna: "Do đavola! nemam ni ja koliko mi treba, a da dam vama." Pa ih počne tući, a vaška stane drečati, a kad lav dreku čuje doleti, pa ščepa devojku, i svu rastrgne. Sutradan dođe carski sin sa ženom u lov, ona odmah pozna svoju sestru po haljini, pokupi svu parčad od nje te odnese maćiji, i nađe svoga oca kod kuće, on se vrlo obraduje kad vidi svoju kćer za carskim sinom udatu. A kad čuje šta je sa ženinom kćerju bilo, žao mu bude, "ali joj je" reče "mati to zaslužila kod Boga, jer je na tebe badava mrzila. A eno je" veli "na bunaru, idem da joj kažem." Kad žena čuje šta je od njene kćeri, ona počne čoveku govoriti: "Ja čoveče ne mogu tvoje kćeri očima gledati, već hajde da mi njih oboje ubijemo, ako ne ćeš, ja ću sad skočiti u bunar." "Pa skoči!" odgovori čovek "ja svoga deteta ubiti ne mogu." "Dobro kad ne ćeš, i ja je gledati ne mogu." Pa skoči u bunar.

Izvor

• Karadžić, V. S. 1870. Srpske narodne pripovijetke, drugo umnoženo izdanje. Beč, u nakladi Ane, udovice V.S. Karadžića. str. 132–136.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Vuk Stefanović Karadžić, umro 1864, pre 160 godina.