Mati (1922)
U granju školskih lipa veseli žagore vrapci;
Vrh se zvonika žari.
Večernje zvono zove, i već se u crkvu kupe
Bedni, bolni i stari.
U crnom odelu jedna starica, umornih crta,
Stupa u tamni kut hrama
I usrdno se moli. Spram nje likovi sjajni
Iz zlatnog gledaju rama.
Posle večernje mene, malog pevača, svog znanca,
Za ruku hvata kô mati;
"Pođider sa mnom dete, pa ću ti oraha krupnih
I slatkih kolača dati".
Ivica meseca viri. Još samo malo pa veče
Skinuće nakite cele.
Mi se uz stepenice penjemo i ulazimo
U vrata kuće bele.
U sobi sumrak. Na oknu drhtava rumen gasne -
Za goru sunce je selo.
Na zastrtom zidu udara sahat stari,
I smilje miriše svelo.
Ja sam, dole, u uglu. Sedim i zadovoljno
Orahe tučem i brojim;
Spram mene macan čuči, prede i u me gleda
Planulim očima svojim.
Starica otvara ormar, i dokle krila ormara
Škripuću i kô da cvile,
Ispod staroga rublja vadi i na sto slaže
Komad po komad svile.
I snova bogu se moli, i smežurane usne
Šapuću krotko i ti'o:
"O, bog ti, Nikola, dao zdravlja i duga veka!
Gde bio, svud sretan bio!"
On, iza dalekog mora, poslô je svilu tkanu
Starici za odela;
I kako gospa rukom dotakne darove sina,
U setu utone cela.
Ja vidim: ona plače. I dok sjaj kandila titra
Po njenom suhom profilu,
Na sto padaju suze i svetlim kapima kvase
Tešku i skupu svilu.
I sumrak sve više biva. Miriše smilje svelo;
Ikonostas se zari.
Između prozora, gore, na zastrtom zidu,
Udara sahat stari.
I tako protiču dnevi, i tako lagano trunu
Još neskrojena odela,
Mada ih starica često drhtavom rukom gladi
Između rublja bela.