Marko poznaje očinu sablju

Rano rani Turkinja đevojka,
Prije zore i bijela dana,
Na Maricu bijeliti platno.
Do sunca joj bistra voda bila,
Od sunca se voda zamutila,
Udarila mutna i krvava,
Pa pronosi konje i kalpake,
Ispred podne ranjene junake.
Pa nanese jednoga junaka,
Uzela ga voda na maticu,
Okreće niz vodu Maricu.
Viđe junak kod vode đevojku,
Pa je poče Bogom sestrimiti:
"Bogom sestro, lijepa đevojko,
Baci mene jednu krpu platna,
Izvadi me iz vode Marice,
Čestitu ću tebe ostaviti!"
Đevojka se na Boga primila:
Baci njemu jedan kraj od platna,
Izvadi ga vodi na obalu.
Na junaku rana sedamnaest;
Na junaku čudno odijelo:
O bedri mu sablja okovana,
Na sablji su tri balčaka zlatna,
U balčacim' tri kamena draga,
- Valja sablja tri careva grada!
Veli junak Turkinji đevojci:
"Sestro moja, Turkinja đevojko,
Koga imaš kod bijela dvora?"
Reče njemu turkinja đevojka:
"Imadem jednu ostarjelu majku,
I imadem brata Mustaf-agu."
Progovara dobar ranjen junak:
"Sestro moja, Turkinja đevojko,
Idi kaži bratu Mustaf-agi
Da me nosi dvoru bijelome;
Kod mene su tri ćemera blaga,
U svakome po trista dukata:
Ja ću jedan tebe pokloniti,
Drugi tvome bratu Mustaf-agi,
A treći ću sebe ostaviti,
Da ja vidam moje grdne rane;
Ako Bog da te rane izvidam,
Čestitu ću tebe ostaviti
I tvojega brata Mustaf-agu."
Ode cura dvoru bijelome,
Te kazuje bratu Mustaf-agi:
"O moj brate, aga Mustaf-aga,
Dobila sam ranjena junaka
Na Marici na vodi studenoj;
Kod njega su tri ćemera blaga,
U svakome po trista dukata:
Jedan hoće mene pokloniti,
A drugi će tebe, Mustaf-aga,
A treći će sebe ostaviti,
Da on vida svoje grdne rane;
Nemoj mi se, brate, prevariti,
Da pogubiš ranjena junaka;
Donesi ga dvoru bijelome."
Ode Ture na vodu Maricu;
A kad viđe ranjena junaka,
Uze gledat' sablju okovanu:
Manu njome, ods'ječe mu glavu!
Skide s njega divno odijelo,
Pa on ode dvoru bijelome.
Pred njega je sestra izlazila,
A kad viđe šta je učinio.
Ona reče bratu Mustaf-agi:
"Zašto, brate, da od Boga nađeš!
Zašto zgubi moga pobratima?
Na što si se bolan prevario
- A na jednu sablju okovanu!
Eda Bog da odsjekla ti glavu!"
To mu reče, uz kulu uteče.
Malo vreme zatim postajalo,
Dođe ferman od cara turskoga
Mustaf-agi, da ide na vojsku.
Ode Mujo na carevu vojsku,
Pripasao sablju okovanu;
A kad dođe u carevu vojsku,
Gleda sablju malo i veliko:
Nikome se izvaditi ne da.
Dođ' u ruke Kraljeviću Marku,
Sama mu se sablja izvadila!
Kad je Marko sablju zagledao,
Al' na sablji tri slova hrišćanska:
Jedno slovo Novaka kovača,
Drugo slovo Vukašina kralja,
Treće slovo Kraljevića Marka.
Pita Marko Ture Mustav-agu:
"Oj, Boga ti, tursko momče mlado,
Otkud tebe ova britka sablja?
Ili si je za blago kupio?
Ili si je u boju dobio?
Ili ti je od baba ostala?
Ili ti je ljuba donijela,
Donijela ljuba od miraza?"
Veli njemu Ture Mustaf-aga:
"Oj Boga mi, kaurine Marko,
Kad me pitaš, pravo ću ti kazat'."
Sve mu kaza kakono je bilo.
Veli njemu Kraljeviću Marko:
"Zašto, Ture, da od Boga nađeš,
Nijesi mu rane izvidao?
Danas bi ti dao agaluke
Kod našega cara čestitoga."
Veli njemu Ture Mustaf-aga:
"Be ne luduj, kaurine Marko!
Da ti možeš dobit' agaluke,
Najprije bi sebe izvadio!
Već daj amo sablju okovanu!"
Manu sabljom od Prilepa Marko,
Skide glavu Turčin-Mustaf-agi.
Otidoše caru kazivati;
Car po Marka opravio sluge.
Kako koji Marku dolazaše,
Marka zove, Marko ne govori,
Već on sjedi, pije mrko vino,
Kad se Marku veće dosadilo,
On prigrnu ćurak naopako,
A uzima tešku topuzinu,
Pa otide caru pod čadora:
Koliko se ražljutio Marko,
U čizmama sjede na serdžadu!
Pa pogleda cara poprijeko,
Krvave mu suze iz očiju.
Kad je care sagledao Marka
I pred njime tešku topuzinu,
Car s' odmiče, a Marko primiče,
Dok doćera cara do duvara;
Car se maši u džepove rukom,
Te izvadi stotinu dukata,
Pa ih daje Kraljeviću Marku:
"Idi, Marko, napij mi se vina!
Što su tebe tako ražljutili?"
- "Ne pitaj me, care poočime!
Poznao sam sablju baba moga;
Da sam, Bog d'o, u tvojim rukama,
I ti bi me 'vako ražljutio!"
Pa on usta, i ode čadoru.