Marko Kraljević ukida svadbarinu

Poranio Kraljeviću Marko,
poranio niz Kosovo ravno.
Kad je bio na vodi Servani,
sukobi ga Kosovka devojka,
božju pomoć naziva joj Marko:
„Božja pomoć, Kosovko devojko!"
Devojka se do zemlje poklanja:
„Zdravo da si, delijo neznana!
Al' joj Marko poče besediti:
„Draga sestro, Kosovko devojko,
lepa ti si, seko, mlađa bila!
Krasna ti si stasa i uzrasta,
rumenila, gospodska pogleda!
Al' te, seko, kosa pokvarila;
jer si tako, seko, osedila?
S kog si mlada sreću izgubila?
Il' sa sebe, il' sa svoje majke,
ili sa svog stara roditelja?"
Proli suze Kosovka devojka,
pa govori Kraljeviću Marku:
„Dragi brato, delijo neznana,
s sebe sreću izgubila nisam,
ni sa sebe, ni sa svoje majke,
ni sa svoga stara roditelja;
već sam jadna sreću izgubila:
evo ima devet godin' dana
kako dođe Arap prekomorac,
pa od cara Kosovo zakupi,
i nametnu zulum na Kosovo:
Kosovo ga i poji i hrani.
Pa je drugi zulum nametnuo:
ko s' udaje, trideset dukata;
ko se ženi, tridest i četiri.
Koji ima te toliko dade,
taj se junak može oženiti
i devojka mlada udomiti;
a u mene braća siromašna,
nema blaga da Arapu dadu,
u tome sam jadna zaostala,
te se nisam mlada udomila;
sa toga sam sreću izgubila.
Pa još za to ne bih ni žalila,
što nam s' ne da mladim udavati
i junakom mladim oženiti;
nego evo i veće nevolje,
još je veći zulum nametnuo:
na noć ište mladu i devojku,
pa devojku Arapine ljubi,
a nevestu sluge Arapove.
Obredi se sve Kosovo redom:
davaše mu mlade i devojke,
evo meni tužnoj reda dođe
da doveče odem Arapinu,
da mu noćas, jadna, budem ljuba,
pa ja mislim i razmišljam:
mili bože, što ću i kako ću?
Il' ću jadna u vodu skočiti,
ili ću se mlada obesiti?
Volim, brate, izgubiti glavu
neg' ljubiti svoj zemlji dušmana"
Al' besedi Kraljeviću Marko:
„Draga sestro, Kosovko devojko,
ne šali se, u vodu ne skači,
nemoj sebi smrti učiniti,
nemoj, seko, duše ogrešiti!
Već mi kaži Arapove dvore,
,gdi su dvori Arapina crna?
Imam reči besediti s njime".
Devojka mu poče besediti:
„Dragi brato, neznana delijo,
a što pitaš Arapove dvore?
Što ih pitaš? Ostali mu pusti!
Može da si našao devojku,
pak mu ideš, nosiš svadbarinu;
a možda si jedinac u majke,
pa ćeš, brate, tamo poginuti,
pa što će ti samohrana majka?"
Marko s' maši rukom u džepove,
te izvadi trideset dukata.
pa ih daje Kosovki devojki:
„Na, ti, seko, trideset dukata,
pak ti idi svome belom dvoru,
pak se hrani dok ti s' sreća javi;
samo kaži Arapove dvore,
ja ću platit svadbarinu za te.
Zašto bi me Arap pogubio,
kad ja imam, sestro, dosta blaga,
mogo b' platit sve Kosovo ravno,
kamol' ne bih za se svadbarinu?"
Devojka mu poče besediti:
„Nisu dvori, već šatori pusti.
Pogledajde dole niz Kosovo:
gdi se onaj svilen barjak vije,
onde j' šator crnog Arapina,
oko njega zelena avlija,
sva avlija glavam' nakićena:
evo nema još nedelja dana
kako j' proklet Arap isekao
sedamdeset i sedam junaka,
Kosovaca tužnih đuvegija.
Arap ima četrdeset slugu,
što čuvaju stražu oko njega"
A kad Marko saslušao reči,
krenu Šarca, ode niz Kosovo,
dobra Šarca vrlo rasrdio,
iz kopita živa vatra seva,
iz nozdrva modar plamen liže.
Srdit Marko jezdi niz Kosovo,
roni suze niz junačko lice,
a kroz suze gnjevno progovara:
„Oj davori, ti Kosovo ravno!
Što si danas dočekalo, tužno,
posle našeg kneza čestitoga,
da Arapi sad po tebi sude!
Ja sramote podneti ne mogu,
ni žalosti velike trpiti,
da Arapi taki zulum čine
i da ljube mlade i devojke
Danas ću vas, braćo, osvetiti,
osvetiti, ili poginuti".
Ode Marko pravo pred šatore,
ugleda ga Arapova straža,
pa kazuje crnu Arapinu:
„Gospodine, Arap-prekomorče,
čudan junak jezdi niz Kosovo
na vitezu konju šarenome,
dobra konja vrlo rasrdio,
iz kopita živa vatra seva,
iz nozdrva modar plamen liže;
hoće junak na nas u.dariti".
Al' besedi Arapine crni:
„Deco moja, četrdeset slugu,
ne sme junak na nas udariti,
valjada je našao devojku,
pa nam ide, nosi svadbarinu,
žao mu je što će dati blago,
sa toga se vrlo rasrdio;
već izid'te pred našu avliju,
pa junaka dočekajte lepo,
pred njime se smerno poklonite,
pod njim dobra konja prihvatite,
primite mu konja i oružje,
pustite ga meni pod šatore:
neću blaga, uzeću mu glavu,
da dobijem konja prema sebi".
Ispadoše Arapove sluge
da pod Markom dobra konja prime,
a kad blizu ugledaše Marka,
ne smedoše pred Marka izići;
beže sluge pod šator Arapu,
pa se kriju za Arapa sluge,
pokrivaju sablje japundžeti,
da im Marko ne vidi sabalja.
I sam Marko u avliju uđe;
pred šatorom odsednuo Šarca,
svome Šarcu tako besedio:
„Hodaj, Šaro, i sam po avliji,
a ja idem pod šator Arapu,
nahodi se šatoru na vrati,
ako b' meni do nevolje bilo".
Pak se Marko pod šatora šeće:
Arap sedi, pije vino hladno,
služi mu ga mlada i devojka.
Božju pomoć nazivao Marko:
„Božja pomoć, dragi gospodine!"
Arap njemu lepše odgovara:
„Zdrav, junače, delijo neznana!
Hod', junače, da pijemo vina,
pa mi kaži što si mi došao".
Al" besedi Kraljeviću Marko:
„Nemam kade s tobom piti vina,
a dobro sam do tebe došao,
vrlo dobro, bolje bit ne može:
ja isprosih lepotu devojku,
ostaše mi na drumu svatovi,
došao sam, dono svadbarinu,
da dam blago, da vodim devojku,
da mi niko na puta ne stane;
kaži meni što je svadbarine?"
Arap lepo Marku progovara:
,,Ta ti za to i odavno znadeš:
ko s' udaje, trideset dukata;
ko se ženi, tridest i četiri;
ti se vidiš junak od mejdana,
nije kvara da stotinu dadeš!"
Marko s' maši rukom u džepove,
pred Arapa tri dukata baci:
„Veruj meni, više nemam blaga,
već kad bi me hteo pričekati
dok se vratim s lepotom devojkom,
tamo će me darivati lepo,
sve ću tebi pokloniti dare,
tebi dare, a meni devojka".
Ciknu Arap kao zmija ljuta:
„U men', kujo, veresije nema!
Ne daš blaga, sa mnom se podsmevaš!
Pa potrže teška buzdovana,
te udara Kraljevića Marka,
udari ga tri-četiri puta.
Nasmeja se Kraljeviću Marko:
„O junače, Arapine crni,
il' se šališ, il' od zbilje biješ?"
Ciči Arap kao zmija ljuta:
„Ne šalim se, već od zbilje bijem".
Ali Marko poče besediti:
„A ja mislim da se šališ, tužan;
a kad, more, ti od zbilje biješ,
i ja imam nešto buzdovana,
da te kucnem tri-četiri puta;
koliko si mene udario,
toliko ću tebe udariti,
pa ćem' onda na polje izići
i iznova mejdan započeti".
Trže Marko buzdovana svoga,
pak udari Arapina crna.
Kako ga je lako udario,
iskide mu iz ramena glavu!
Nasmeja se Kraljeviću Marko:
„Bože mili, na svem tebi hvala,
kad brž' ode sa junaka glava!
Kanda nije na njemu ni bila!"
Trže Marko sablju od pojasa,
pak zaredi Arapove sluge,
iseče mu četrdeset slugu,
a četiri ne hte pogubiti,
već ih Marko ostavi za pravdu,
koj' će svakom pravo kazivati
kako j' bilo Arapu i Marku.
Sve s avlije poskidao glave,
pa je glave sahranio lepo,
da j' ne kljuju orli i gavrani,
pa avliju pustu nakitio,
nakiti je arapskim glavama.
Arapovo blago pokupio;
a četiri sluge Arapove,
koje nije hteo pogubiti,
opravi ih po Kosovu Marko,
opravi ih na četiri strane,
te telale po Kosovu sluge:
„Gdi devojka ima za udaju,
neka traži sebi gospodara,
nek s' udaje dok je za mladosti;
a gdi junak ima za ženidbu,
nek se ženi, neka ljubu traži;
odsad više nema svadbarine,
Marko za sve svadbarinu plati".
Sve povika malo i veliko:
,,Bog da živi Kraljevića Marka,
koji zemlju od zla izbavio,
koji satre zemlji zulumćara;
prosta m' bila i duša i telo!"

Izvor

• Kraljević Marko u narodnim pjesmama, s tumačenjem manje poznatih riječi i rečenica, uredio Ivan Filipović, peto izdanje s 21 slikom, risao Vjenc. Anderle, Tisak i naklada knjižare St. Kugli, Zagreb, Ilica 30, str. 88-92.