Marko Kraljević i njegov sestrić Ognjan
Fala bogu, fala jedinome,
šeta Marko kroz goru zelenu,
sas Ognjena, svojega sestrića.
Kad je palo sunce na zaodu,
Ognjan bija Marku govorija: 5
„Kuda ćemo, ujko, na konaka';
Mi nemamo tu ljutu rakiju,
niti imamo tu vruću pogaču”.
Tad je Marko bija govorija:
„Čuješ li me, sestriću Ognjane! 10
Čuješ li me, ludi adžamija!
Daj mi, kaže, tu junačku besu,
i uz besu tu junačku kletvu,
da te vodim u kralja Aguša,
kralj mi ima jednu milu ćeru 15
koja mu je vrlo pristala,
ti da mi daš onu tvrdu besu,
ni da gledaš, ni pa da se smeješ".
Tvrdu besu Ognjan ujke daja,
ni da gleda, ni će da se smeje, 20
pa ga odvede u kralja Aguša.
Kad stasaše na vrata široka,
tu izlegoše one verne sluge,
pa odneše konje u konjuške,
nji gi vodu u kule visoke; 25
posadiše na meku postelju,
oko njima svileni jastuci,
pa doneše tu ljutu rakiju,
nju mi pije i šećer meze jedu.
Oni piše dok se ponaniše, 30
pa doneše gospodsku večeru.
Otud ide ta lepa devojka,
u levu gu ruku kondir vino,
a u desnu zlatna čaša,
i redom gi vino poslužuje. 35
Koliko je bila ona pristala:
rukama služi a licem gi svetli.
Ognjan ujke tvrdu besu daja,
pa ni gleda, niti se pa smeje,
sal mi reče ujku, potucuje: 40
„Zbori, ujko, ako boga znadeš,
da ne bi gu kako mene daja”.
Tu mi piše dok se ponapiše,
pa je Marko reč progovorija:
„Prosto mene kralju od Aguše, 45
da ti samo jednu reč ja zborim?”
„Zbori, Marko, koliko ti drago”
„Da mi davaš tvoju milu ćeru,
da gu davaš za mojega sestrića,
da dva dobra, kralju sastavimo” 50
Tad je kralje riječ govorija:
„Neka ide u tijo jezero,
nek donese cveće davinovo,
nek se kitu aguške devojke,
da mu davam moju milu ćeru, 55
da dva dobra da gi sastavimo,
da dva dobra pretelja bidnemo”.
Jedva Oganj bija dočekaja,
pa se diga doru da mi sprema.
Marka bila dremka ufatila, 60
i za malo Ognjan nije otiša,
tu gu Marko bija opazija,
pa ga je on malo pokaraja,
pokaraja i savetovaja:
„Zašto, kaže, sestriću Ognjane, 65
zašto, kaže, ti ne uzneš Šarca,
da uznemo tu dobru devojku,
što je Šarac naučija da pliva”.
I on uze Šarca Markovoga.
Marko njemu bija govorija: 70
„Kad priđeš do tijo jezero,
ti da turiš kapu na koleno,
da pomeneš Boga jedinoga,
pa spomeni i svetog Nikolu!”
Pa otide vesela mu majka. 75
Kad izleze dole u livade,
tu istrča ta lepa devojka:
„Jadna majka što te je rodila,
i ona sestra što te ispratila!
Što te žalim što si dobar junak, 80
da pogineš za jednu žensku stranu;
moj je tajko veliki bezdušnik,
eto devet što je udavija,
a ti bićeš, kaže, i deseti!”
Ognjan njojzi bija govorija: 85
„Da idem ću, i ako ne dođem!”
To gu reče pa mi i otide.
Kada priđe kud tijo jezero,
zaboravi što mu ujka reče,
pa zapliva ka no budalina. 90
Kad prepliva od tija jezera,
tad se skide od konja Šarena,
pa ne krši cveće gore od vr’z,
no ga kube od dno iz korena,
pa se metnu Šaru na ramena, 95
cveće turi na svoja ramenja,
pa zapliva opet u jezero,
tu imaše ona silna ala,
pa opasa konja da udavi,
i na konja dobroga junaka. 100
Tada pisnu Šara pod Ognjana:
„A moj Marko, a moj gospodare,
što me davaš svake adžamije,
što ne umeju bogu se pomolit,
i ne umeju sablju mi otvoriti, 105
da iznesem dobroga junaka,
da uznemo tu dobru devojku!”
Tad Ognjanu bilo palo na um,
pa izvadi onu ostru sablju,
te gu maja tamo i ovamo, 110
ti mi ispliva to tijo jezero;
kad po sebe Ognjan pogledaja:
sve jezero mutno i krvavo.
Oni sedu i još vino piju,
tad mu zbori kralja od Aguše: 115
„Zdrav si, kaže, Marko Kraljeviću!
Da ispijemo ovu čašu vina
za tvojemu sestriću dušu!
Do sag ti se, kaže, udavija!”
Ali Marko srce nestrpljeno, 120
nju popiše i drugu napuniše:
„Da ispijemo ovu čašu vino,
a za zdravlje mojemu sestriću!
Ako bog da sag će da mi daće,
da ga poznaš čije je koleno!” 125
U te reči i Ogaljan mi stasa.
Kad je bija na vrata došaja,
on ne čeka da se otvoru vrata,
no razbije vrata u tri komata,
metnu cveće kod kula bijela, 130
od temelja kulu zanijaja.
Sam se Šara kroz avlije šeta.
On se penja na kulu visoku,
skinu kapu i turi pod mišku,
pa mi prvo ujke ljubi ruku, 135
i poljubi kralju od Agušu,
pa sedoše još tri dana bjela.
Tu mu vika Kraljevići Marko:
„Čuješ li me, kralju od Aguše!
Ti ne sedi, no spraljaj devojku!” 140
Nema kude kralje od Aguše,
pa on spralja svoju milu ćeru,
sabraja je kićene svatove,
i sabraja surle i gočeve,
isprati gi, vesela mu majka, 145
te mi ispraća avale iz kuće.
