Marko Kraljević i sestrić Ognjen
Lov lovija Marko Kraljeviću,
lov lovija s Ognjena sestrića;
lov loviše za nedelju dana,
više gi se njima dosadilo,
pa slegoše dole u livade, 5
pa legoše malo da pospiju;
no ne može Ognjen da zaspije;
pregovara Ognjen, ludo dete:
„Ori Marko, o moj mili dajo,
ja ne mogu u travu da spijem, 10
tvoja sestra, moja stara majka,
ljuto me je, sirota, proklela:
„Kad ćeš, sinko, u najbolje doba,
zmije će te, mlado, da izedu!"
Sag sam, ujko, u najbolje doba, 15
te ja ne smem u travu da legnem.
Imaš l ujko, nekog pobratima,
da idemo tamo da spijemo?"
„Imam, sine, dobre poznanice,
imam pobru kralja Latinina, 20
no ja ne smem tebe da odnesem,
on mi ima tu lepu devojku,
da gu vidiš, ti će da poludiš,
no ti nemoj glavu da podigneš!"
„Neću, ujko, glavu da podignem, 25
a kamo li devojku da gledam!"
I otoše kralju Latininu;
lepo gi je kralje dočekaja,
tu sedeli, rujno vino pili;
piše, piše, dok se podnapiše; 30
negde gu je Ognjen zagledija,
zagledaja prelepu devojku,
zagledaja pa se podrnuja,
pa on gura svoga ujku Marka:
„Pregovori, ujko, za devojku, 35
pregovori, srce mi izgore!"
Tada Marko reče Latininu:
„Pobratime, kralju Latinine,
do sag smo bili dobri i jarosni,
oću nešto više da bidnemo: 40
ja imadem Ognjena sestrića,
a ti imaš tvoju lepu ćerku,
ajde nju mi da gi uznemo!"
Tada kralje vako besedio:
„Lako, Marko, bićemo pretelji, 45
nek tvoj Ognjen sad nama donese,
iz jezera cveće davinovo."
To rekoše pa se zamisliše,
i legoše malo da pospiju.
Svi zaspaše, sal Ognjen ne spije, 50
no on ode dole u arove,
sprema svog dobroga Doriju,
da donese cveće davinovo,
da on uzme ćerku Latinovu;
no se Marko iz sna probudija, 55
i on ode dole u arove,
i on svome sestriću govori:
„O, sestriću, Ognjen ludo dete,
ti ćeš glavu svoju da izgubiš,
no ne spravljaj svojega Doriju, 60
no ti uzni moga konja Šarca,
jer je Šarac konjic najrazuman,
mnogo gi je neveste uzeja,
ako Bog da i ovu će uzne."
Stade Marko Šarca da mu spralja, 65
pa on njega lepo doteruje,
i Ognjenu tada pregovara:
„O, Ognjenu, ujkina delijo,
kada budneš u tijo jezero,
sablju Šarcu međ kopita stavi, 70
jer tu ima ala jelovita,
da te ona mlado ne pogubi,
al kad staviš sablju međ kopite,
nekako ćeš glavu da izvučeš!"
Ognjen se je dobro prospremija, 75
spremija se cveće da donese,
da on uzne tu lepu devojku,
jer mu ona i pamet zanela;
odvraća ga sas kule devojka:
„Nemoj, momče, ti da ideš tamo, 80
mnogo gi je otac pogubijo,
pa će i tebe mlada da pogubi!"
To ne sluša Ognjen ludo dete,
no on ode u tijo jezero,
i iskida cveće davinovo, 85
no gu napa jedna ljuta ala,
oće oba ljuta da proguta;
Ognjen se je mlogo zabludija,
međ kopita sablju on ne stavi;
progovara mudri konjic Šarac: 90
„Ludo me je Marko uručija,
da u lude ruke ja izginem!"
Setija se Ognjen ludo dete,
što on treba sage da učini:
stavi sablju konju međ kopitu, 95
i ubije alu, strašnu alu,
pa se vrati u kraljeve dvore,
donese mu cveće davinovo,
pa on uze prelepu devojku.
